Intervju sa inspirativnom ženom: Nadija Hašimi

Nadija Hašimi je pedijatar, pristalica pokreta za osnaživanje žena i autor romana „Biser koji je slomio školjku“, internacionalnog bestselera koji hronološki prati živote avganistaniske devojčice i njene pra-pra bake, koje su prebrodile polne nejednakosti i kršenja ljudskih prava u Avganistanu.

Kakvo je Vaše poreklo?

Ja sam Amerikanka avganistanskog porekla. Moji roditelji su imigrirali u Sjedinjene američke države iz Avganistana početkom sedamdesetih. Dok sam odrastala, imala sam sreće što sam bila okružena velikom porodicom. U svim našim domovima, veselja i tradicija avganistanske kulture su cvetala. U isto vreme, prilagođavali smo se američkoj kulturi. Uvek sam imala osećaj da smo uzeli ono najbolje iz oba sveta. Uz podršku i ohrabrenje roditelja, završila sam medicinsku školu, fakultet i nastavila dalje sa školovanjem kako bih postala pedijatar. Negde 2008. godine, suprug me je ubedio da postanem ozbiljnija po pitanju pisanja i sada, zahvaljujući njegovoj ludoj ideji, ja sam objavljivani autor.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Biser koji je slomio školjku“?

Odrastajući u Americi, moja porodica je posmatrala Avganistan iz daljine. Bila sam bolno svesna ogromne razlike u iskustvima između mene i mojih rođaka u Avganistanu. Moje rođake i ostale devojke, odrastajući „tamo negde“, živele su u ratom zahvaćenoj zemlji, sa eksplozijama bombi iznad kuća i školama koje su se zatvarale. Brutalan talibanski režim se istakao po svom neverovatno okrutnom podređivanju žena. Iako su talibani sada skinuti sa vlasti i škole su ponovo otvorene za devojčice, situacija je daleko od savršene. Danas ima mnogo problema u Avganistanu: zavisnost od droga, dečji brakovi, politička korupcija, nejednakost u obrazovanju, depresija i samoubistva. Želela sam da ispričam priču koja će pokazati kako sva ova pitanja utiču na život jedne avganistanske devojčice, jer se uticaj svega ovoga uglavnom gubi u zastrašujućoj statistici. „Biser koji je slomio školjku“ nije priča o svim devojčicama u ovoj državi, ali je nažalost priča većine njih.

Zašto pišete?

Kada sam počinjala, pisala sam jer sam celog života gajila ljubav prema pisanoj reči. (Nikada me ne možete videti bez knjige!) Kako sam završavala prvi rukopis, razlozi za pisanje su se razvijali. Pisala sam jer su se u meni nalazi priče koje su morale biti ispričane. To je postala istinska strast, u kojoj se budim sa rečima i likovima u glavi. Pišem jer to stvarno volim, što je najbolji razlog da radite bilo šta i, ustvari, jedini pravi način da bilo šta uradite kako treba.

Zašto je osnaživanje žena važno za Vas?

Osnaživanje žena mi je oduvek bilo važno jer sam i ja bila devojčica i roditelji su mi usadili tu činjenicu da žene zaslužuju jednaka prava. Sada kada i ja imam ćerku, osnaživanje žena mi još više znači jer želim da moja ćerka oseća da ima sposobnosti i potencijal da uradi bilo šta što mogu i njena braća. Hvala bogu, poteškoće sa kojima ona mora da se suoči neće biti iste kao one sa kojima se susreću žene i devojčice u drugim delovima sveta. U Sjedinjenim američkim državama žene mogu da glasaju, voze i pohađaju koju god vrstu obrazovanja žele. Ali polna nejednakost se pojavljuje u mnogim oblicima i bojama: kroz nejednaku platu, osobu koja joj govori da inženjerstvo nije za nju ili decu koja se smeju jer neko „baca loptu kao devojčica“. Želim da moja ćerka ima snage i samopouzdanja da se suprotstavi kada vidi ili čuje nejednakost, čak i u najsuptilnijim oblicima.

Koji savet imate za buduće spisateljice?

Dobro razmislite o čemu želite da pišete. Da biste dobro pisali o bilo kojoj temi, veoma je važno da budete strastveni po tom pitanju. Ne mora tu biti reč o društvenom problemu. Može biti neki dobro razvijen lik ili nova tehnologija za proizvodnju energije. Šta god da je u pitanju, morate se osećati snažno da biste pisali o tome ili nećete biti u stanju da prisilite ljude da to čitaju. Drugo, mnogo čitajte. Mislite o tome šta vam se svidelo, a šta ne u tome što ste pročitali. Pokupićete trikove o jasnoći, opisu i razvoju radnje. Ove vešitne svi pisci moraju da poseduju. Treće, počnite sa pisanjem pasusa ili stranice. Strašno je razmišljati o pisanju 300 stranica proze, ali kad počnete sa jednom stranicom, druga će sama doći, pa i treća odmah iza nje. Avganistanci imaju izreku: „Kap po kap čini tok reke!“ To je definitivno tačno u vezi sa pisanjem.

Ko je žena koja je imala najveći uticaj na Vaš život?

Na ovo pitanje je veoma lako dati odgovor. Moja majka mi je bila inspiracija celog života. Odrasla je u Avganistanu i bila jedna od malobrojnih žena koje su pohađale smer inženjerstva na univerzitetu u Kabulu. Nagrađena je stipendijom i sama je u putovala u Holandiju gde je dobila master diplomu u civilnom inžernjerstvu. Ona i moj otac su me naučili da naporno radim, da postavim svoje ciljeve visoko i da verujem u sebe. Naučili su me da je moj glas važan. Kada bi svaka devojka mogla da odrasta sa ovakvim iskustvom, ne bismo morali da pričamo o osnaživanju žena.

Da li postoje knjige, filmovi ili internet sajtovi koji Vas trenutno inspirišu na temu polne jednakosti i osnaživanja žena?

Dobra vest je da postoji mnogo motivacionih resursa. Veliki sam obožavalac sajta „Mighty Girl“. Oni imaju neverovatnu kolekciju resursa za roditelje mladih devojaka od kostima za Noć veštica do knjiga o devojkama koje utiču na sopstveni svet. Mnogo mi se dopala knjiga Margaret Atvud „Sluškinjina priča“, zato što je ona stvorila šokantan svet u kome su žene svedene samo na rađanje dece. One jedva da predstavljaju ljude. Kada pogledamo šta se dešava u nekim delovima sveta, Galad postaje manje daleka zemlja. Što se tiče filmova, njih sada posmatram sa više kritika. Uživam u onim filmovima koji ne prikazuju sve žene kao slabe, kao deve u bikinijima koje čekaju princa na belom konju da ih spasi. Volim odvažne žene jer to ima bolji odraz na našu realnost. Volim zagovornice prava poput Ejmi Puler jer nam ona pokazuje, zabavnim i pristupačnim glasom, da žene mogu biti uspešne, da treba same sebe da zastupaju i da ne treba da misle o feminizmu kao ružnoj reči. Svidelo mi kako je govorila o ženama koje su odbacile feminizam: „To je kao kada bi neko bio u fazonu – Ja u stvari ne verujem u automobile, ali ipak vozim jedan svakog dana i volim kako mi on pomaže da svugde stignem i čini moj život lakšim i bržim i ne znam kako bih živela bez njega!“

Izvor: inspirationalwomenseries.org
Prevod: Dragan Matković