Intervju sa Dž. M. Kucijem

U ovom kratkom intervjuu novinar je pokušao da kontekstualizuje Kucijev roman „Fo“. Autor je pokušao da se odupre stavljaju u bilo kakve kategorije i to – vrlo kategorično.



Roman „Fo“ na neki način deluje kao udaljavanje od pisanja o situaciji u Južnoj Africi. Osnovni fokus romana je na prirodi i procesu pripovedanja – na rečima i pričama.

Da, ovaj roman je zaista udaljavanje od priče o južnoafričkoj situaciji, ali samo u užoj perspektivi. Ipak nije udaljavanje od tema kolonijalizma ili pitanja moći. To što nazivate „prirodom i procesom pripovedanja“ može se smatrati i pitanjem „ko piše?“. Ko zauzima poziciju moći sa perom u ruci?

Vaš odnos prema pričama je oduvek bio ambivalentan – one stvaraju i daruju značenja, ali konstruišu lažne svetove. U romanu „Fo“ se bavite kritičkom stranom ovog odnosa. Kako na to gledate sa sopstvene pozicije uspešnog autora?

„Uspešni autor“ je veoma problematična fraza. Fo u knjizi ili Danijel Defo u „stvarnom“ životu je tip uspešnog autora. Da li sam u istoj klasi kao Fo iako je moje interesovanje isključivo na neuspešnom autoru – još gore, autorki – Suzan Barton? Kako neko može da dovede u pitanje moć („uspeh“) sa pozicije moći? To je moguće jedino sa suprotne strane, u ovom slučaju pozicije nemoći. Još jednom, u ovom intervjuu sam postavljen na poziciju moći – sada u odnosu na sopstveni tekst.

Deo zadovoljstva koje ovaj roman pruža leži u praćenju različitosti između Suzanine priče i Defoove knjige, pre svega u dve stvari: postojanje same Suzan i Petko. Možete li nam reći nešto o svom izboru pripovedača i da li postoji feministička poenta u tome?

Užasavao bih se da kažem i da postoji feministička poenta i da sam izabrao pripovedača. Pripovedač je izabrao mene. To se može reći lakomisleno, a i na ozbiljan način.

Petko nema jezik. Zašto?

Izgleda da niko nema dovoljno autoriteta da kaže zašto Petko nema jezik.

Petko deluje kao bliski rođak Majkla K, što je slučaj sa mnogim likovima u Vašim delima – varvarka, na primer, u „Čekajući varvare“. Kako gledate na postojanje „porodice“ u Vašem pisanju?

Već ste mi isticali to sa „porodicom“. Intrigantno mi je njeno postojanje, ali mislim da mi nije u interesu da previše duboko to posmatram.

U romanu „Zemlje sumraka“ opisujete Jakoba koji pokušava da dopre do unutrašnjeg života kamena time što ga razbija na komade, ali ne postoji unutrašnjost jer sa svakom podelom nailazi na novu površinu. To shvatamo kao otpornost koja se može primetiti i kod Petka u romanu „Fo“. Kako gledate na važnost otpornosti koju prikazujete?

Da, tako bi i trebalo da se čita. Nadam se da je određeni duh otpornosti utkan u moja dela, pre svega se nadam da postoji snaga da se odupre svakom čitanju koje namećem kao na primer u ovom trenutku.

Prihvatate li implikaciju da se Vaša dela suprotstavljaju ideji „master narativa“ – bio on religiozni ili socio-istorijski? Suzan i Fo protiv Petka i Krusoa? I gde je tu umetnost?

Ako bih prihvatio takvu implikaciju, stvorio bih master narativ za seriju tekstova koji poriču sve master narative. Zato mi dozvolite da jednostavno kažem da se određene stvari dovode u pitanje u mojim romanima, a nadam se da je jedna od njih pojam proizvoljnosti.

Izvor: sites.google.com
Prevod: Dragan Matković