Intervju sa Denom Simonsom

Mnogi autori sanjaju o tome da se oprobaju u više žanrova, ali je veoma malo onih koji to zaista mogu. Pisac bestselera Den Simons, jedan je od nekolicine koji su uspeli u ovome: oprobao se i u naučnoj fantastici, hororu, fantastici, mejnstrim fikciji, i misteriji. Osvojio je nagrade iz svakog od ovih žanrova.

Kao i svi najbolji učitelji, Simons je veoma strastven kada je reč o njegovim omiljenim temama. On zaista voli pisanje i poseduje zadivljujuću radnu etiku, za koju veruje da je od ogromnog značaja za mlade pisce, ukoliko žele da postignu uspeh. Njegov učinak je neverovatan, on uvek ima knjigu, kratku priču ili scenario na kojima radi. Živi u Koloradu, sa suprugom Karen i njihovom ćerkom Džejn.

Da li su vas interesovale knjige i pisanje kada ste bili dečak? Šta ste voleli da čitate?

Znao sam da želim da budem pisac, čak i pre nego što sam znao šta to tačno podrazumeva. Kao klinac, bio sam Tom Sojer u svojoj ekipi – onaj koji osmišljava čega ćemo se igrati, koji izmišlja priču za igračke vojnike u kutiji sa peskom, onaj koji odlučuje o imenima likova koje igramo u našim avanturama iz dvorišta. U trećem razredu sam već pisao priče pod naslovom „Timmy McBrown: Boy Detective“ na kariranom papiru, koje sam tajno prosleđivao po učionici (čak i u tom uzrastu sam shvatao da neko ne može biti pisac ako nema publiku). U četvrtom razredu sam na staroj pisaćoj mašini otkucao svoju prvu naučno-fantastičnu kratku priču. U petom razredu sam napisao i razdelio prilično razrađen nastavak romana „Čarobnjak iz Oza“ (ne znajući da je Frenk L. Baum već uradio to isto). S vremena na vreme bi nastavnici ulovili poneku od ovih priča, i izgrdili bi me što gubim vreme. Hvala Bogu na tim grdnjama! Pisanje, po mom ubeđenju, treba da bude subverzivna aktivnost – na koju autoriteti ne gledaju sa odobravanjem – a ne nešto što će neki nastavnik podsticati i hvaliti više nego što to zdrav razum dozvoljava. Rano sam naučio da čitam – mada nisam živeo u porodici u kojoj se mnogo čita (moj stariji brat je gutao knjige, ali je on otišao od kuće onda kada sam ja počeo da dešifrujem reči i rečenice) – i čitao sam sve što sam nalazio: skraćena izdanja „Riders dajdžesta“ koja su pripadala mojoj majci, stripove, neke SF časopise („Astounding“), koje je ostavio moj brat, i prave knjige, šta god bi mi palo pod ruku. U prvom razredu parohijske škole sam opet upao u nevolju, ali ovoga puta sa časnim sestrama (nikako se ne zameraj časnim sestrama, posebno ne 1954!), jer sam pozajmljivao i čitao knjige „Dick and Jane“, koje su bile predviđene za drugi i treći razred. U trećem razredu su me konačno odveli u biblioteku, jer su me veoma interesovale stene – tog dana sam prelistao jedanaest knjiga o stenama – i posle toga više nije bilo povratka. I dan-danas, kada uzmem u ruke knjigu „Tom Sojer“, tačno znam gde sam bio kada sam je prvi put čitao – u spavaćoj sobi mojih roditelja, u staroj kući u De Mojnu; senka lišća sa velikih stabala bagrema je plesala po ekranu, povetarac je pirkao iz obližnje šume.

U čemu ste najviše uživali dok ste bili nastavnik?

Uživao sam u skoro svemu što to podrazumeva, ali ja nisam bio običan nastavnik. Predavao sam šestom razredu 12 godina, ali sam imao slobodu – o kojoj se danas ne može ni sanjati ‒ da kada zatvorim vrata mogu da predajem o gotovo bilo čemu što želim, dok god su moji đaci dobro prolazili na završnim standardizovanim testovima. Za to bih se sam pobrinuo, organizujući testiranje u septembru i maju. Sve dok su moji šestaci pokazivali prosečan napredak u pet godina, direktor i okrug bi me ostavljali na miru da kreiram nastavni plan i predajem o čemu želim. To sam i radio.

Postoji li neko ko vas je posebno inspirisao, ili za koga smatrate da vam je pomogao u ostvarivanju vašeg sna da postanete pisac?

Niko me nije inspirisao da pišem, ali me je pisac Harlan Elison na neki način isprepadao, što me je učvrstilo u nameri da se bavim pisanjem. Taj sastanak koji se desio u radionici za pisce je legendaran – u tom trenutku sam izgubio svaku nadu da će nešto moje biti objavljeno i priključio sam se toj radionici zato što je bila neka vrsta labudove pesme, tu sam upoznao Harlana. Ono što je tada rekao bilo je divno i prilično duboko – vrlo malo pisaca u pokušaju zaista čuju taj poziv, a oni koji ga čuju moraju da ga slede. Takođe je istakao, okupljenim piscima punim nade, da ono što mi je namenio nije toliko blagoslov, već pre kletva ‒ biti pisac je kletva koja će me proždirati dok sam živ, remetiti moj brak i porodičan život, i ‒ onog momenta kada postignem i najmanji uspeh ‒ u moj život će ući bezbroj prišipetlji i ulizica koje će želeti samo da me iskoriste za sopstvene ciljeve. I bio je u pravu za sve, ali i za istinsko zadovoljstvo koje donosi pisanje kao profesija.

Volela bih da prvo porazgovaramo o nagrađivanom „Hiperionu“. Kada ste počeli da ga pišete, da li ste mogli da pretpostavite da će se proširiti na toliko knjiga i na toliki vremenski period? Ili ste pisali „Hiperion“ kao zaseban roman?

Napisao sam „Hiperion“ i njegov nastavak „Pad Hiperiona“ za 18 meseci, jer smo supruga i ja želeli da kupimo neku staru kuću. Moj agent mi je rekao da ako napišem dva SF romana (u to vreme sam završavao druge dve knjige), to može da mi obezbedi avans od 25.000 dolara koliko mi je bilo potrebno za kaparu.

Osim toga, „Hiperioni“ su bili moj proboj u SF žanr u dužoj formi, a to je žanr koji sam voleo i čitao godinama. Kada sam završio „Pad Hiperiona“ bilo mi je jasno da je ostao ogroman prostor na koji bih mogao da se nadovežem, ali sam sačekao čitavih godinu dana pre nego što sam napisao dva završna toma „Endimion“ i „Uspon Endimiona“. Pošto ne podnosim beskrajno nastavljanje, koje obično za rezultat ima smanjeno interesovanje, zakleo sam se da će ovo biti poslednji romani smešteni u večno plodan univerzum Hiperiona.

Hiperion, svakako, može da čita neko ko nema mnogo literarnog iskustva, ali takvo iskustvo čitaocu mnogo olakšava da shvati neke interne šale i reference, kao što je, recimo, po kome su određeni junaci dobili imena. Na primer, oni koji ne znaju ko su bili Feni Bren ili Silen ili šta je lamia, ostaće uskraćeni za vrlo zanimljiv podtekst. Svakako, nikom ne bi škodilo da zna što više o romantičarskoj poeziji, naročito o Kitsu. Da li smatrate da su u današnje vreme SF i fantastika uopšte „zatupljene“ zbog čitalaca, u knjigama i na filmu?

Neko može pročitati sva četiri romana iz serije „Hiperion“, a da ne shvati na stotine literarnih asocijacija – a to može da se odnosi na većinu mojih romana – ali ja verujem da je mnogo veći užitak (i razumevanje), kada je čitalac upoznat sa Džonom Kitsom i drugim pesnicima i temama koje sam dotakao.

Naučno-fantastični filmovi su, po definiciji, zatupljeni; postoje možda tri ili četiri SF filma u istoriji filma koji teže da dostignu kompleksnost SF literature. Ali u knjigama, čitaoci imaju mogućnost izbora literature na najvišem nivou sofisticiranosti i kvaliteta. Ako čitaju zaglupljujuće romane naučne fantastike ili fantastike, njihov je izbor da se zaglupljuju.

Pisali ste u toliko žanrova. Kako se pripremate za promenu žanra? Kada sednete da pišete sledeću knjigu, da li je potrebno da uđete u drugačiji mentalni ambijent da biste pisali priču o hrabrom privatnom istražitelju, različitom od onog u kom pišete SF?

Pisanje u različitim žanrovima zahteva potpuno različit mentalni ambijent, a takođe i potpuno različit pristup istraživanju, stilu, osmišljavanju zapleta, građenju likova, upotrebi dijaloga i pripovedanja. To što Džon Apdajk ume da napiše dobar „apdajkovski roman“ o grešnim dešavanjima iz predgrađa, ne znači da bi umeo da napiše ozbiljan SF roman, ni da mu život od toga zavisi. Žanrovi nisu getoi ‒ ili makar ne bi trebalo da budu (mada ih suviše često tako posmatraju), oni su kao različite vrste životinja koje nastanjuju složeno stablo evolucije; svaka je sebi prilagodila i uredila svoju ekološku nišu, sa sopstvenim razvijenim protokolima, motivima, temama, prečicama i istorijama.

Šta je vaš savet onima koji teže da postanu pisci?

Moj savet onima koji teže da postanu pisci? „Dignite ruke! Odustanite! Beznadežno je!“

E sad, to je moj savet onima koji teže da postanu pisci, jer nije potrebna nikakva disciplina ili napor ili hrabrost da bi se nečemu težilo. Dođavola sa tim. Neka pozeri prestanu da teže i neka otpuze nazad na svoje poslove u „Blokbasteru“. Za one pisce, tamo negde, koji još nisu ništa objavili, savet je toliko jednostavan da može delovati beskorisno – postavite svoje ciljeve visoko, svoju ambiciju uskladite sa svojom disciplinom, i nikad nemojte prihvatati kvalitet onoga što sad stvarate kao konačan. Mora biti bolje. Čak i nakon što ste nešto objavili, mora biti bolje. Stalno se usavršavajte, ili se sklonite sa puta onim piscima koji čuju poziv i spremni su da plaćaju čitavog života da bi došli tamo gde žele da budu.

Autor: Kler I. Vajt
Izvor: writerswrite.com