Intervju sa Danijelom Mejsonom, autorom romana „Zimski vojnik“

Prošlo je više od 11 godina od objavljivanja Vašeg poslednjeg romana. Možete li nam opisati rad na „Zimskom vojniku“?



Mislim da je počelo pre oko 14 ili 15 godina – o nekim likovima sam razmišljao još 2003. tokom poslednje godine studija medicine. Ali sam ih ostavio kao skice kako bih se posvetio radu na drugom romanu. Kada sam konačno počeo da radim na „Zimskom vojniku“, od njega je nastao potpuno drugačiji roman od onog kako sam ga zamislio. Prvobitno sam izučavao period Prvog svetskog rata i nakon njega jer su me zanimali začeci rada sa duševnim bolesnicima, ali verzija koju sam tada imao nije nikako uspevala da dobije svoj oblik. Mučio sam se sa nekoliko verzija tokom šest godina. U međuvremenu sam se neprestano vraćao istorijskom trenutku kada je austrougarska vojska, nespremna za rat, mobilisala studente medicine koji nisu imali nikakvo kliničko iskustvo. Kao neko ko je nedavno završio medicinu, bio sam zapanjen idejom da su se ti studenti našli u situaciji da vode poljske bolnice na kojima su se sretali sa užasnim slučajevima, često u strašnim uslovima bez potrebnih sredstava. I tako je knjiga prerasla u priču o tom iskustvu, o situaciji kada čovek upadne u neki novi svet.

Recite nam nešto o istraživanju koje ste sproveli?

Bio sam jednom u Beču 2004. godine, ali većinu istraživanja sam obavio kroz knjige. Nikada nisam bio na Karpatima iako bih voleo. Umesto toga, većina prirodnog sveta u „Zimskom vojniku“ zasnovana je na planinama i šumama na kojima sam odrastao ovde u Kaliforniji, sa promenom flore i faune iz poljskih tekstova o botanici i zoologiji. Najteži deo bio je zapravo medicinski jer je bilo teško staviti se u kožu doktora koji ne zna sve ono što mi danas znamo, čija je očekivana stopa smrtnosti zbog rane u abdomenu 50% i koji je mogao samo da sanja o postupcima koje mi danas uzimamo zdravo za gotovo. U romanu, Lucije mašta o leku koji bi mogao da leči infekcije kao da je magični eliksir; nema ni predstavu da ćemo jednog dana imati antibiotike kakve imamo danas. Kada se sreće sa vojnicima koji imaju psihološke traume, ne uspeva da nađe nikakav savet o tome kako da ih leči, pa čak ni kako da nazove njihovu bol. Takođe, slučajno otkriće „leka“ – koristio je barbiturat za lečenje stanja koja danas nazivamo prevelikim uzbuđenjem – za njega predstavlja pravu misteriju.

Recite nam nešto o sopstvenom bavljenju medicinom i predavanjem na univerzitetu?

Ja sam psihijatar koji radi u timu koji okuplja lekare, studente, psihologe, medicinske sestre, terapeute, socijalne radnike i slično. Naša jedinica je zadužena za pacijente sa akutnim psihičkim krizama.

Predajem dva predmeta na Stenfordu – Kulturu i ludilo, gde izučavamo različita mentalna oboljenja i njihov uticaj na kulturu, i „Književnost psihoze, gde kroz razne tekstove pokušavamo da razumemo subjektivna iskustva obolelih od psihoza.

Na koji način struka utiče na Vaše pisanje?

Postoji duga tradicija pisaca lekara i svaki je razvio sopstveni odnos između ova dva polja. Mislim da ja još uvek pokušavam da to shvatim kod sebe. Iako mislim da medicina otvara prozor u unutrašnji svet drugih ljudi, često u susretu lekara i pacijenta ostaje mnogo toga skrivenog i potreban je ceo jedan život da se sve te stvari spoznaju. Istovremeno, mnogi aspekti medicine se pojavljuju u mojoj knjizi na neki način. Mislim da iz ličnog iskustva mogu izvući odnos prema odgovornosti ili sporom medicinskom odrastanju koje dolazi tek kada se vaši voljeni razbole ili upoznate porodice pacijenata.

Medicina me je takođe naučila koliko je važno uhvatiti suštinu opisa. A navešću i nešto što je verovatno očigledno odigralo ulogu u „Zimskom vojniku“: pomoglo mi je da pišem o bolesti to što sam lekar. Mada moram priznati da su neka od najdubljih promišljanja o medicini potekla iz pera autora koji nisu bili lekari – Vulfova, Man, Flober. Pet Barker nije doktorka, ali je ipak njen „Oporavak“ izuzetno duboko promišljanje o tome kako je biti lekar. Ema Donahju je u „Čudu“ uspela da uhvati sve biološke, psihološke i društvene aspekte mentalnog bola koji je toliko potresan i živ.

Mislite li da je delovalo i u suprotnom smeru – da li je Vaše pisanje uticalo na rad u medicini?

Veoma jasno osećam taj uticaj. Jedno vreme sam se pitao da li će mi pisanje i sav rad koji onozahteva odvući pažnju sa medicine. Ali čitanje istorijskih i drugih književnih dela zapravo mi je dalo mogućnost da proživim neka pojedinačna iskustva i promišljam uopšte o bolestima. Na primer „Gospođa Dalovej“ ili naučno fantastična dela Filipa K. Dika mogu da pomognu u razumevanju pacijentovih psihoza.

Mislim da čitanje ujedno i širi interesovanja čoveka. Pri pisanju o ranjenom junaku, nikada ne bih samo opisivao ranu; ono što je zanimljivo za roman jeste kako ta rana zatalasa stvari. Kako se menja pogled tog junaka na samog sebe, njegov odnos sa drugim ljudima, njegovo shvatanje sažaljenja, hrabrosti i svrhe? Sve to je važno i za lekara.

Na čemu sada radite?

Tokom poslednje decenije sam radio na kratkim pričama, knjizi koja govori o životima vrsta. Neke su objavljene, a druge su još uvek u razvojnom obliku. Vratio sam im se i sada radim na njihovom uobličavanju.

Prevod: Dragan Matković
Izvor: hachettebookgroup.com