Intervju: Pavle Zelić - Zdenac inspiracije bez dna...

Iako mnogi Pavla Zelića poznaju kao kritičara i pisca priča, ovaj talentovani mladi stvaralac oprobao se i na polju romana. Po književnom svetu su kružile priče da je u pitanju najprofesionalnije priređivano deo na kome su pisac i urednik vredno radili, te nije slučajno da je roman „Peščana hronika” dobilo pozitivne reakcije kritike i publike. Autoru smo postavili neka važna pitanja...

Pavle, žanr i pristup književnosti koji si odabrao relativno je usamljen na našem tržištu knjiga. Šta misliš da je razlog tome?

Ako sam možda u retkom i odabranom društvu pionira srpske žanrovske scene, a tu treba staviti veliki upitnik jer nas je sve više, a i možemo da se pozovemo na sada već zavidnu tradiciju, onda svakako moje knjige neće biti usamljene na policama kvalitetnijih kućnih biblioteka. Praviće im društvo bezbrojni romani svetskih velikana koji su se laćali upravo žanra, SF-a, horora i fantastike uopšte kada su pisali svoja najbolja dela i prenosili najvažnije poruke. Opterećenost svakodnevicom, koja nikako nije dosadna, ipak našu književnost i dalje drži dosta čvrsto ukotvljenu u realnosti, ali se ti okovi sve češće i lakše kidaju a da to više nikoga ne šokira, naprotiv, izaziva masovnu čitalačku reakciju pa čak i blagonaklonost kritike i žirija prestižnih nagrada.

Da li je za žanrovsku književnost dobro kada se vezuje za istorijske motive kao što to čine i tvoje kolege Dejan Stojiljković, Aleksandar Tešić?

Svakako! Mi imamo na sreću, a pre će biti na žalost, neverovatnu, do zla boga komplikovanu i neretko mučno tešku istoriju, i to je zdenac inspiracije bez dna u kojem se može zahvatati koliko god hoćete priča a da ne presuši. Uloga fantastičnih motiva je, po meni, samo da tu neku manje poznatu istinu dodatno potcrta, naglasi i učini metaforički moćnijom.

Misliš li da će motivi vezani za partizane, Tita i uopšte posleratni period u SFRJ biti nova inspiracija?

Za mene je to bilo pre svega oduživanje duga koji imam prema mojim precima, bakama i dekama, koji su to doba pregurali, ili bolje rečeno, izneli na svojim leđima. I sâm sam bio Titov pionir, i dan danas se držim vrednosti i principa koji su meni usađeni još na polaganju pionirske zakletve. Nostalgija je naravno tu moćan pokretač obnovljenog interesovanja, ali sam pored svega toga sve vreme njušio i nešto više, neku jaču nit vodilju koju je vredelo istražiti kroz prašnjave dokumente ali i u promišljanju nekog danas sve manje razumljivog doba i motivacija ljudi koji su ga nastanjivali. Ne bih želeo da „Peščana hornika“ ostane jedini roman koji se ozbiljnije, a kroz „lepu književnost“ bavi radnim akcijama, Voleo bih da neko da i drugačije viđenje svega toga, da diskutujemo, sećamo se i analiziramo odakle smo to krenuli i gde nas je sve to dovelo.

Zašto si odabrao Novi Beograd kao mesto dešavanja?

Zato što je, kada sam ga kao klinac peške otkrivao, meni to bio jedan naučnofantastični grad, mitsko mesto prepuno gigantskih struktura, ali i sa ostacima prave divljine zaostale među monumentalnim blokovima građevina. Drugi razlog je što, u kontekstu radnih akcija, pa i same ideje obnove i razvoja zemlje posle II svetskog rata, a i mnogo kasnije, Novi Beograd ima nenadmašiv simbolički značaj, počev od nadljudskog zadatka stvaranja čitavnog grada na mestu močvare, preko najbitnijih simbola vlasti i moći koji se tamo nalaze, istorijskih događaja kojima je bio poprište, do samih njegovih stanovnika i legendi koje je koliko odmah zapatio, stvarajući instant identitet primeren mnogo starijim krajevima.

Kakvi su komentari publike i da li je istina ili predrasuda da ovakve knjige čita dominantno muška publika?

Naprotiv, izgleda da su mi glavna publika žene, i to čak one u lepim godinama, koje pre svega to gledaju kroz prizmu sopstvenih sećanja. Imam brojne primere da su neki relativno mladi čitaoci uzimali knjigu, da bi im je otimale majke, bake, tetke... Zahvaljujući Fejsbuku, forumima, i pre svega sajtu izdavača, Lagune, mogu i da uživam u novim utiscima koje ostavljaju zadovoljni čitaoci, a neretko mi se desi i da dobijem reakcije na najneočekivanije načine, preko više posrednika.

Koje su knjige i pisci uticali na tebe?

Najpre su to bile avanture, pomorske i fantastične, a onda me je toliko zarazilo čitanje da sam krenuo redom da meljem čitave police prepune najrazličitijih knjiga, kako u kućnoj tako i u gradskim bibliotekama... Sve to je bila najbolja moguća škola za posao pisca, to sada shvatam, i predstavlja ogroman magacin pun stilova, vokabulara, književnih postupaka, tema i svih ostalih oruđa neophodnih za uspešno i lako stvaranje književnih dela. Namerno izbegavam imena i naslove, jer, jednostavno, ne znam odakle bih počeo sa nabrajanjem. A kad bih počeo, teško bih se zaustavio...

Koliko se po tvom mišljenju kod nas prate svetski književni trendovi?

Mislim da je sa mogućnostima elektronskog izdavaštva, lakšom nabavkom stranih knjiga i sveprisutnim internetom koji nam, pored Jutjub klipova i pornografije (gle čuda!) nudi i neki edukatvini sadržaj, niko nema izgovor da ne zna šta je to novo i pažnje vredno u vaskolikoj svetskoj književnosti. Upravo je u fantastici hvatanje koraka sa modernim vremenima primetnije nego bilo gde drugde i zato sam uveren da naše knjige mogu da imaju prođu i kod stranih čitalaca. Najzad, Pavić i Živković su to višestruko dokazali, a tu su i mlade nade koje tek dolaze...

Da li bi po tvom mišljenju „Peščana hronika” bila zanimljiva čitaocima u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji?

U kontekstu prethodnog odgovora, priznajem da razmišljam i dalje i šire, ali sam siguran da je i odgovor na ovo pitanje potvrdan, jer iz ex-Yu republika već imam nekoliko pozitivnih kritika po novinama, i lepu prodaju, i koliko čujem, i tamo se lako prepoznaju u onim opštim mestima koja su deo naše zejedničke istorije u okviru SFRJ.

Knjiga je skoro izašla, ali uvek se postavlja pitanje daljih planova. Kakve knjige se mogu nadalje očekivati od Pavla Zelića...

Ako i to priznajemo kao književnost (a trebalo bi!), prvi na redu je nastavak stip albuma „Družina Dardaneli“ koji trenutno po mom scenariju crta izuzetan vizuelni umetnik Dragan Paunović. Odmah zatim bih želeo da u jedne korice prikupim sve uspešne priče koje sam u prethodnih par godina rasuo po novinama, časopisima i antologijama, a naravno, već uveliko dumam par jakih ideja za novi roman...