Intervju - Pavle Zelić

Pavle Zelić (1979. Beograd), po zanimanju je diplomirani farmaceut i radi u struci. Priče (do sada preko 40) su mu objavljivane u „Politici“, „NIN-u“, „Gradini“, „Ulaznici“, i mnogim drugim književnim i popularnim časopisima kao i u velikom broju antologija u zemlji i regionu (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Grčka).

Piše književnu, filmsku i kritike stripova, kao i eseje za razne štampane i online časopise.

Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ (2007. – projekat Ministarstva kulture Republike Srbije). Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju Prva knjiga, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča „Poslednja velika avantura“. Dobitnik je i nagrade „Ljubomir Damnjanović“ koju dodeljuje Društvo „Lazar Komarčić“ iz Beograda za godinu 2007/2008 i nagrada za najboljeg mladog strip teoretičara na X i XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu 2008. i 2009. godine.

Bio je scenarista većeg broja kratkih stripova a 2011. godine mu je za izdavača System comics objavljen prvi strip album: „Družina Dardaneli: poljubac leptirice“ koji je nacrtao Dragan Paunović. Dugoočekivani nastavak ovog stripa je planiran za objavljivanje na leto 2014. godine.

Prvi roman „Peščana hronika“ o kome smo već pisali objavljen je 2013. godine za Lagunu.

Aktivan član Srpskog književnog društva i Udruženja strip umetnika Srbije.

U književnosti i stripu se bavi istorijskim, urbanim, socijalnim i temama kulturnog nasleđa koje kombinuje sa poetikama čudesnog i fantastičnog.

Upoznajte Pavla Zelića...

Prva pročitana knjiga?

- Ako računamo knjige koje sam sam birao, moralo je to biti nešto od Žila Verna, ili pak neka avantura Salgarijevih gusara, u igri je i Karl Maj, sve i svašta iz edicija Plava ptica, Kadok... Najveći šok mog detinjstva vezano za knjige su svakako Poove „Avanture Artura Gordona Pima“, vrlo, vrlo opasna knjiga za dete, neka od njih posle krenu i sama da se bave tim užasima...

Koje pisce, bilo domaće ili strane, smatraš svojim uzorima?

- Kako godine prolaze, shvatam da sam, doduše u vreme kada to uglavnom nisam razumeo, kroz lektiru i školu uopšte dobio izuzetne uticaje. Bio sam na društvenom smeru III beogradske gimnazije, koja se ponosila da ju je pohađao jedan Borislav Pekić, pa smo pod tim imperativom zaista učili da razumemo i volimo i domaće, evropske i svetske klasike. A ja sam u to vreme samo želeo da čitam Lavkrafta, Kinga, Simonsa, Herberta, Gejmena... I sve to zajedno je stvorilo od mene pisca, ali i čitača kakav sam danas. Zanimljiv uzor kojem su me takođe naučili na časovima srpskog je bio Efraim Kišon, jer su se moji prvi literarni pokušaji kretali upravo u smeru humorističke proze, možda se i tome vratim nekad.

Tvoje ime je, godinama unazad, jedno od nezaobilaznih kada je u pitanju domaća prozna fantastika. Kako si se odlučio baš za ovaj žanr?

- Ima veze sa onim što sam čitao i gledao, kao i nekim prvim poslovima u filmskoj i književno/stripskoj kritici. Pomislio sam kako bih umeo i ja da stvaram, odnosno pišem ono što sam voleo, i čak smatrao da bih umeo i sam tako. U klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ u Beogradu, sam dobio i prve prave savete kako da to uradim na više nego žestokim književnim radionicama. A zatim, i mogućnost da napisano objavim, čak i na mestu koje sam godinama ranije (a i danas) smatrao apsolutnim vrhom za fantastičnu priču – „Politikinom Zabavniku“. Ti rani posticaji, a zatim i pobeda na konkursu za ediciju Prva knjiga Matice Srpske, upravo sa pričama fantastike, što je bio presedan za ovu, našu najstariju i najugledniju instituciju kulture su zacementirali moju odluku i opredeljenje.

Ti si scenarista stripa „Družina Dardaneli“, čija je radnja smeštena u alternativni Beograd. Smatraš li da ste Goran Skrobonja, sa svojom „Tesla“ franšizom i ti, začetnici nekog novog talasa ili podžanra fantastične književnosti kod nas?

- Tribina “Beograd u književnim delima fantastike” na Festivalu fantastične književnosti 15.04. na kojoj pored Skrobonja i mene učestvuje i Miomir Petrović, koji takođe stvara dela sa ovim elementima, upravo govori o tome. Smatram da je mnogo širi krug pisaca koji stvaraju u žanrovima fantastike ili koketiraju sa time upravo gradi taj neki izmaštani Beograd kojeg nikada nije bilo. Ne bih bio toliko smeo da se „vikam“ začetnikom bilo čega, siguran sam da postoji mnoštvo dela koja su prethodila ovim pomenutim, ali mi je ta tema svakako izuzetno inspirativna i sigurno ću nastaviti da dozidavam taj moj Beograd, a zašto da ne, možda napravimo i neki crossover između tih naših svetova i gradova, o tome je već bilo reči.

Radnja još jednog tvog dela smeštena je u Beograd. Tvoj roman prvenac „Peščana hronika“, prepun je udarničke atmosfere, novobeogradskih solitera i zakopanih tajni. Kako si došao na ideju da napišeš ovaj roman?

- Često govorim o ovome, i bojim se da sam počeo da se ponavljam, pe eto baš ovom prilikom da podelim jednu nikad ispričanu anegdotu i još koju informaciju pride. Davno, na jednom dečjem igralištu, u dalekoj Barseloni, gledao sam decu koja su izvodila razne vratolomije na onim klasičnim spravama, i pomislio šta da je neko od njih doživelo nesreću, i samo ostalo tako da igra, na istom mestu, zauvek. Ta priča o duhovima koji su nam pred očima, u po bela dana, i svi ih vide a niko ne primećuje, ne zaista, me je dugo „opsedala“, ali je uvek bila na pola puta između priče i romana i ostajala nenapisana. Godinama kasnije se integrisala sa pričama moje nedavno preminule bake o radnim akcijama, i jednoj sasvim drugačijoj misteriji, „tajnim“ noćnim akcijama o kojima mi je ona govorila i pola veka kasnije. Konačno, ideja iz epizode Marti Misterije o Nedođiji Petra Pana, sakrivenoj usred modernog Londona, je kriva za poslednji deo slagalice. Novi Beograd, sa svojim lavirintom blokova, i mnoštvom mesta koja su i usred grada i maltene izgubljena u nekoj paralelnoj dimenziji, je imao tu neku veštački kamernu atmosferu koja je omogućavala da imam zaplet ograničen na prostoru, i broju likova, ali ne u vremenu. I sve je leglo na mesto.

Kao neko ko je već dugo prisutan u domaćoj fantastičnoj književnosti. Koje su, po tvom mišljenju, najveće prednosti domaćeg žanrovskog izdavaštva, a koje mane?

- Prednost je svakako vitalnost koja potiče iz tradicionalnog srpskog inata, bezgraničnog entuzijazma pojedinaca i malih izdavačkih kuća, kao i iz impozantnog znanja koje podrazumeva u regionu pa i šire redak uvid u svetsku scenu koja je decenijama unazad reprezentativno predstavljena i na srpskom jeziku. Deo problema se krije i gore navedenom: imamo malo stabilnosti i kontinuiteta, časopisi preživljavaju a ni Internet se nije pokazao kao najbolje rešenje za plasiranje pre svega domaće žanrovske radinosti. Najzad, iako je to opšte mesto, nedostaje ikakva konkretna podrška države, što imajući u vidu situaciju recimo u Hrvatskoj, u kojoj je tamošnja fantastika potpuno pokrivena sa ove strane i nije tako daleko od zdrave logike. A kad se uzmu u obzir sve nagrade, kritike i jedna neverovatna originalnost domaće fantastike koje je poznata i prepoznata daleko van granica naše zemlje, rešenje se nameće samo.

Kakvo mesto, po tvom mišljenju, trenutno zauzima žanrovska književnost u Srbiji?

- Svakako sve bolje, jer je otpor „visoke“ književnosti i kritike uglavnom nestao, mada nam još uvek izmiču ona najveća priznanja, tj. nagrade, uvek su to neki širi i uži izbori... Ipak, tu su i pristojni tiraži, odnosno publika (kad već nema podrške iz prethodnog pitanja), a stvaramo i lepu tradiciju u žanrovima kao što su epska fantastika koji nisu bili ranije zastupljeni. Zaista očekujem još bolja i lepša vremena, jer se uložen napor isplaćuje, i samo nam malo fali da budemo samodovoljni i zaokruženi kao prava, ozbiljna scena.

Šta je potrebno učiniti, u okvirima žanra fantastike, kako bi se privukla pažnja šire čitalačke publike?

- Mislim da smo tu negde, možda nam nedostaje neki pravi, čistokrvni hit serijal ili par takvih, recimo u „young adult“ fantastici, ili „tvdom“ SF-u koji je malo u zapećku. Ne bi bio zgoreg i neki film ili TV serija po domaćoj knjizi. Ili da uđemo u lektiru!

Možeš li nam reći nešto više o svom blogu na sajtu „Dan u Beogradu“?

- Na poziv dobrog duha Beograda, Nenada Mandića – Ah Neše, dobio sam priliku da moju staru kolumnu o SF-u u mom gradu, pisanu za časopis „Singidunum Weekly“ zanovim u elektronskoj formi na njegovom portalu u formi bloga „Fantastični Beograd“. Svaki od tekstova je dopunjen i prerađen, a tu su i neki sasvim novi. Ideja tada, i sada, je bila da istražim sve one neverovatne pojave koje čine život u beogradu naučnofantastičnim, ali se razvila i u pravcu literarnih igrarija kao što je aktuelni Konkurs za superheroja Beograda.

Tvoja poruka mladim kolegama?

- Zapalite svet! (ali ne bukvalno...) 

Autor: Mladen Milosavljević
Izvor: Helly Cherry