Intervju - Pavle Zelić: Ljubav daje smisao i kad smo gubitnici

Novi roman Pavla Zelića „Peščana hronika” zaintrigirao čitaoce i književne kritičare.



„Peščana hronika” je prije svega ljubavna priča, ali ne o onoj ljubavi na koju sad mislite, već i porodičnoj, prijateljstvu i prema profesiji, naciji i zaljubljenosti u ideje.

Na rad­noj ak­ci­ji iz­grad­nje No­vog Be­o­gra­da, ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, pet pi­o­ni­ra, po­ne­se­nih du­hom udar­ni­štva, ot­kri­će je­dan ne­po­znat svi­jet i ste­ći pri­li­ku da se u nje­mu do­ka­žu. Po­red že­sto­kog ra­da, na­u­či­će ka­ko da ve­zu­ju per­tle, da či­ta­ju i pi­šu, da se za­lju­be, a ot­kri­će i zlo­kob­nu pri­jet­nju iz bli­ske pro­šlo­sti ko­ja vre­ba is­pod pi­je­ska i mu­lja mo­čva­re – bu­du­ćeg no­vog gra­da. Pe­de­set go­di­na ka­sni­je, Ili­ja Or­lo­vić, no­vo­pe­če­ni DB-ovac, a od­ne­dav­no i udo­vac i sa­mo­hra­ni otac, u bjek­stvu pred od­go­vor­no­šću ko­ja ga mo­že ko­šta­ti ži­vo­ta, sa­kri­će se u la­vi­rin­tu no­vo­be­o­grad­skih blo­ko­va...

Ovo je sa­že­tak ro­ma­na „Pe­šča­na hro­ni­ka”, iz pe­ra Pa­vla Ze­li­ća, ko­ji je ne­dav­no ob­ja­vi­la be­o­grad­ska La­gu­na.

Ka­ko je knji­ga na­sta­la, šta je pre­su­di­lo da se opre­di­je­li­te za ovu te­mu?

- Ka­že se da je naj­bo­lje pi­sa­ti iz lič­nog is­ku­stva, a ja sam to is­ku­stvo po­zaj­mio iz mo­je ne­po­sred­ne oko­li­ne, na­šav­ši u pri­ča­ma mo­je ba­ke ko­je su se ti­ca­le po­sli­je­rat­nih omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja taj ini­ci­jal­ni za­ma­jac za ro­man. Ka­da ot­kri­je­te ne­ku te­mu ko­ja pred­sta­vlja svo­je­vr­snu ru­pu u knji­žev­no­sti, a ta­ko­zva­ne ORA uop­šte pri­je „Pe­šča­ne hro­ni­ke” ni­su kod nas na iole ozbilj­ni­ji na­čin bi­le pred­met umjet­nič­ke knji­žev­ne ob­ra­de, to sva­ka­ko ne smi­je­te pro­pu­sti­ti. Že­lio sam da na­pi­šem i lju­bav­no pi­smo i kri­tič­ki osvrt na vre­me­na ko­ja su za na­ma, i da kroz pri­zmu fan­ta­stič­nog i ma­gij­skog pro­pu­stim raz­ne do­ga­đa­je ka­ko bih na­gla­sio po­en­te ko­je sam že­lio da is­ka­žem, a sve to na sce­no­gra­fi­ji jed­nog No­vog Be­o­gra­da, na­sta­log iz ina­džij­ske ide­je Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, da se mo­že di­za­ti grad na mo­čva­ri i pje­šča­ri...

Vaš ro­man ni­je još pro­mo­vi­san u Cr­noj Go­ri. Ka­ko bi­ste dje­lo pred­sta­vi­li na­šim či­ta­o­ci­ma?

- „Pe­šča­na hro­ni­ka” je, to sam vre­me­nom i sam sa iz­ne­na­đe­njem ot­krio, pri­je sve­ga lju­bav­na pri­ča, od­no­sno zbir­ka is­pre­ple­ta­nih lju­bav­nih pri­ča, ali, ne o onoj lju­ba­vi na ko­ju sad mi­sli­te, već i po­ro­dič­noj, lju­ba­vi pri­ja­telj­stva, ali i pre­ma pro­fe­si­ji, na­ci­ji i za­lju­blje­no­sti u ide­je u ko­je nas uvje­re po­li­ti­ča­ri. Po­či­nje­mo sa uvo­dom o pet pri­ja­te­lja, pi­o­ni­ra ko­ji sa­nja­ju da do­đu na rad­nu ak­ci­ju, naj­ve­ću tog do­ba, na No­vom Be­o­gra­du 1948. go­di­ne, gdje do­ži­vlja­va­ju dje­čač­ke avan­tu­re na­lik na ro­ma­ne „Or­lo­vi ra­no le­te” ili „Dje­ča­ci Pa­vlo­ve uli­ce”. Pri­ča se na­sta­vlja 1998. i go­vo­ri o od­no­su jed­nog sa­mo­ži­vog, neo­d­go­vor­nog oca, že­sto­kog DB-ov­ca i nje­go­vog ma­log si­na o ko­jem je pri­nu­đen da se pot­pu­no sta­ra po­sli­je smr­ti su­pru­ge. Taj Ili­ja Or­lo­vić će upra­vo kroz no­vo­pro­na­đe­nu od­go­vor­nost i su­pro­sta­vljen ogrom­nim, stra­šnim is­ku­še­nji­ma na ko­ja ga ba­ca­ju du­ho­vi pro­šlo­sti ima­ti pri­li­ku da ga pr­vo lju­bav pre­ma si­nu, a za­tim i ro­man­tič­na lju­bav za pod­jed­na­ko emo­tiv­no osa­ka­će­nu kom­ši­ni­cu, is­ku­pi od gri­je­ha. Za­tim, tu je i pri­ča o per­ver­ti­ra­nim lju­ba­vi­ma, pre­ma ide­ja­ma na­ci­zma i par­tij­ske ide­o­lo­gi­je, ko­je ga­je stvar­ni ko­man­dan­ti na­ci­stič­kog kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra „Sta­ro Saj­mi­šte” Her­bert An­dor­fer i Ed­gar En­ge, i iz­mi­šlje­ni agent UD­BE ko­ji ih de­ce­ni­ja­ma po­sli­je ra­ta ju­ri po Nje­mač­koj i Austri­ji... Sve ove sto­ri­je se pre­kla­pa­ju i su­da­ra­ju u pre­ko po­la vi­je­ka du­gom za­ple­tu, od uža­sa Dru­gog svjet­skog ra­ta, pre­ko po­le­ta po­sli­je­rat­nih ak­ci­ja­ša, do raz­o­ča­re­nja 90-ih i kre­šen­da svih na­ših po­ra­za u NA­TO bom­bar­do­va­nju. I sve to vri­je­me, lju­bav je ta ko­ja po­kre­će mo­je ju­na­ke, lju­bav ih spa­ša­va i do­vo­di u ri­zik, i zbog nje, sa­mo zbog nje, nji­ho­vi ži­vo­ti ima­ju smi­sla, čak i ka­da ih gu­be.

Da li se do­go­di­lo da Vas kon­tak­ti­ra ne­ko od Va­ših či­ta­la­ca - sa­vre­me­ni­ka do­ga­đa­ja ko­je opi­su­je­te? Ka­kve su re­ak­ci­je?

- U to­ku pri­pre­me za pi­sa­nje „Pe­šča­ne hro­ni­ke” in­ter­vju­i­sao sam vi­še zna­čaj­nih fi­gu­ra ko­je su uče­stvo­va­le u rad­nim ak­ci­ja­ma, upra­vo tim naj­ra­ni­jim, ne­po­sred­no po­sli­je ra­ta, i nji­ho­ve pri­če i aneg­do­te su za­u­vi­jek sa­ču­va­ne na stra­ni­ca­ma ove knji­ge ko­ja je zbog njih mno­go bo­ga­ti­ja i auten­tič­ni­ja. Bi­li su tu ko­man­dant ci­je­le ORA na No­vom Be­o­gra­du Slo­bo­dan Bo­silj­čić, za­tim re­kor­der u bro­ju udar­nič­kih znač­ki Ra­dič Mi­tro­vić, hro­ni­čar tog do­ba dr Slo­bo­dan V. Ri­sta­no­vić i dru­gi, a na­rav­no i u osta­lim seg­men­ti­ma ro­ma­na sam imao struč­ne kon­sul­tan­te od pri­pad­ni­ka MUP-a i DB-a, do isto­ri­ča­ra, prav­ni­ka, ar­hi­te­ka­ta... Ipak, ak­ci­ja­ši su bi­li naj­bo­lji iz­vor, ču­do je če­ga su sve ti po­no­sni star­ci sje­ća­li... Na­rav­no da sam i u di­rekt­nom su­sre­tu sa či­ta­o­ci­ma sa­znao još de­ta­lja, za­ni­mlji­vo­sti i lič­nih do­ži­vlja­ja ko­ji ta­ko­đe za­slu­žu­ju da se na­đu na stra­ni­ca­ma ne­ke knji­ge. Ta ener­gi­ja, taj po­let ba­ka i de­ka ko­ji su u to­me uče­stvo­va­li i ko­ji i da­lje po­sto­ji u nji­ma se re­ge­ne­ri­še ka­da se su­sret­ne­mo na pro­mo­ci­ja­ma i pri­ča­mo i pre­sre­ćan sam što moj ro­man iza­zi­va to­li­ko no­stal­gič­nih emo­ci­ja. Ipak, je­dan sa­svim dru­gi uti­sak će ipak osta­ti naj­va­žni­ji, a ti­če se po­hva­la ko­je sam na te­mu ob­ra­de stra­da­nja Je­vre­ja u Sr­bi­ji i Be­o­gra­du do­bio od Iva­na Iva­nji­ja, na­šeg slav­nog pi­sca, ko­ji je i sam pre­ži­vio stvar­ne ho­ro­re kon­clo­go­ra, a ko­me su ro­di­te­lji stra­da­li na mje­sti­ma ko­ja opi­su­jem, od stra­ne stvar­nih lju­di, a sa­da li­ko­va u mom ro­ma­nu.

Strip je ta­ko­đe Va­ša lju­bav. Na­pi­sa­li ste vi­še sce­na­ri­ja za strip. Šta je no­vo na ovom pla­nu kod Vas?

- Upra­vo se in­ten­ziv­no ču­jem sa cr­ta­čem Dra­ga­nom Pa­u­no­vi­ćem, ko­ji je za­jed­no sa mnom de­bi­to­vao na „Dru­ži­ni Dar­da­ne­li”, a na­sta­vio da nas odu­še­vlja­va strip adap­ta­ci­jom hit ro­ma­na „Kon­stan­ti­no­vo ras­kr­šće”. Ra­di­mo na dru­gom di­je­lu „Dar­da­ne­la” i pla­ni­ra­mo ga za iz­la­zak ove go­di­ne, či­me će­mo ko­nač­no za­do­vo­lji­ti ne­str­plji­ve mno­go­broj­ne fa­no­ve ove se­ri­je, ko­ji bi da zna­ju u ka­kve no­ve avan­tu­re ba­ca­mo ju­na­ka na­slov­ne dru­ži­ne, Haj­duk Stan­ka, Ko­šta­nu, Sa­vu Sa­va­no­vi­ća, gro­fa Vron­skog i dru­ge ko­je smo po­zaj­mi­li iz lek­ti­re. Ta­ko­đe sam ura­dio vi­še krat­kih pri­ča za va­žan pro­je­kat, an­to­lo­gi­ju ko­jom u ri­je­či i sli­ci obi­lje­ža­va­mo sto­go­di­šnji­cu Dru­gog svjet­skog ra­ta, na če­mu sa­ra­đu­ju naj­ve­ći strip umjet­ni­ci iz Fran­cu­ske i ci­je­log re­gi­o­na.

Pri­re­di­li ste zbir­ku erot­ske fan­ta­sti­ke ,,Ugriz stra­sti”. Ka­ko ste do­šli na ovu ide­ju? Da li ste na pra­gu slič­nih ide­ja?

-U pi­ta­nju je bio pro­je­kat Dru­štva lju­bi­te­lja fan­ta­sti­ke „La­zar Ko­mar­čić” iz Be­o­gra­da, ko­ji je po­dr­ža­lo i omo­gu­ći­lo Mi­ni­star­stvo kul­tu­re Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Ta zbir­ka je oku­pi­la naj­bo­lje do­ma­će pi­sce fan­ta­sti­ke, uklju­ču­ju­ći i eks­klu­ziv­nu pri­ču ta­da još ži­vog ve­li­ka­na Mi­lo­ra­da Pa­vi­ća, ali i vr­hun­ske cr­ta­če i strip umjet­ni­ke ko­ji su obo­ga­ti­li ovo iz­da­nje ko­lor ilu­stra­ci­ja­ma na te­mu sva­ke od pri­ča. Ta­kvi po­du­hva­ti su vr­lo za­htjev­ni, i ne znam kad ću na­ći vre­me­na za slje­de­ći, ali mi je ja­ko dra­go da kon­cept te­mat­skih an­to­lo­gi­ja fan­ta­sti­ke i da­lje po­sto­ji kroz ak­ci­je Go­ra­na Skro­bo­nje i nje­go­ve iz­davč­ke ku­će „Pa­la­din”. On je pri­re­dio već ne­ko­li­ko ta­kvih na te­mu te­le­vi­zi­je, ur­ba­nih le­gen­di, vam­pi­ra i apo­ka­lip­se i sa za­do­volj­stvom sam uče­stvo­vao u ve­ći­ni njih sa svo­jim pri­ča­ma.

Ba­vi­te se i knji­žev­nom kri­ti­kom. Ko­ji su to iza­zo­vi za Vas u ovom po­slu i šta mi­sli­te o kri­ti­ci u knji­žev­no­sti da­nas?

- Ovo je ne­što što me sve vi­še mu­či i ner­vi­ra, jer u hi­per­pro­duk­ci­ji sta­tu­sa na Fej­sbu­ku i Tvi­te­ru, tri­vi­jal­nih blo­go­va i po­sto­va na fo­ru­mi­ma gu­bi­mo od­nos pre­ma pra­vom kri­tič­kom sa­gle­da­va­nju ne­kog dje­la. Sa jed­ne stra­ne, in­ter­net nam je omo­gu­ćio da svi bu­de­mo kri­ti­ča­ri, ali se ma­lo ko to­ga ozbilj­no po­du­hva­ta, a sa dru­ge stra­ne, ne­sta­ju mje­sta na ko­ji­ma bih mo­gao da pi­šem a da znam da će to či­ta­ti ozbilj­na pu­bli­ka. Ko­ri­stim kri­ti­ku u ono ma­lo pre­o­sta­lih ča­so­pi­sa i na po­je­di­nim kva­li­tet­ni­jim por­ta­li­ma pri­je sve­ga da uka­žem na vri­jed­na ob­ja­vlje­na dje­la u knji­žev­no­sti i stri­pu ko­ja bi ina­če osta­la ne­pri­mje­će­na.

Autor: M. Milosavljević
Izvor: Dan online
Foto: Dan online