Intervju – Nikola Malović: Perast je moj Makondo

Logiku baroka i primorskog načina života, španske katoličke kraljeve, Jevreje i otkriće Amerike, Kolumbovo skriveno poreklo, teorije zavere, svet koji potpuno zavisi od tehnologije, Perast i mornarsku majicu – upleo je Nikola Malović u roman „Jedro nade“ (Laguna), za koji mu je nedavno pripala nagrada Zadužbine Branka Ćopića za prozno delo visoke umetničke vrednosti. Ovo ugledno priznanje biće mu svečano uručeno 12. juna u Salonu Kluba Srpske akademije nauka i umetnosti.



U Malovićevom romanu „Gulg“ je evoluirao, preuzeo ulogu Boga, pa nadgleda sve i svakoga. Razvijene su aplikacije Google Ear za slušanje svakog, Google Earth Memory za gledanje svakog, te Google Arm, koja služi da bi majke vojnika Ujedinjenih zemalja poludele od bola u poslednjoj epizodi rijalitija, kada im sina ili ćerku pogodi metak ili raznese mina...

Malović pokazuje da živimo u vremenu prenaglašenosti svih prenaglašenosti i da nas to spaja s barokom. Roman koji je pisao šest godina doživeo je tri izdanja, a ovenčan je i nagradama „Borisav Stanković“ i „Pečat vremena“, čime se, po mnogima, opravdala njegova smela tvrdnja s kraja prošle godine, a po kojoj je „Jedro nade“ jedan od najboljih romana objavljenih u 2014.

Da li su vas, ipak, iznenadila ova priznanja?

Smjelo je bilo izvagati i javno reći kako „Jedro nade“ spada u tri najbolja romana u 2014. g, samo zbog nekromnosti, jer sam sve vrijeme vjerovao u potenciju tog teksta. Budući da kao pisac s velikim iskustvom i kao knjižar pride imam savršen uvid u aktuelnu produkciju, ostaje mi da s nulte nadmorske visine aplaudiram svakom od tri žirija ponaosob, što su imali hrabrosti da nagrade roman za koji ih niko nije potezao za rukav. Mislim da u tome leži sva poštena formula „Jedra nade“ i njegovog doprinosa našoj književnosti – kaže pisac koji živi u Boki Kotorskoj, u Herceg Novom.

PRVI SMEH UZ ĆOPIĆA

Koliko vam znači nagrada sa imenom Branka Ćopića?

Izuzetno mi znači, jer je Ćopićeva prva stepenica na koju budući pisac stane tokom školovanja. Kao kroz maglu pamtim da je upravo Ćopićev bio onaj tekst koji me prvi put nasmijao u životu.

Tokom šest godina, kako ste rekli, niste imali realnijeg života od života unutar književnog sistema „Jedra nade“?

Istina. Dok su drugi ljudi realno živjeli svoje živote, družili se, izlazili, odlazili u pozorišta i kafane, na izlete i putovanja, ja sam satima radio na romanu, svakog dana. Zato to danas i jeste obiman sistem koji potkazuje doslovno svaku trunčicu nama znanih života, dobar komad opšte istorije, ideologiju vremena, upire prstom u tehnologiju – ne veličajući je i ne negirajući je, i na savremen način tematizujući tri vječite teme: Boga, ljubav i smrt.

PLAVO-BELI PISCI

Pisac ste, kažete, sa jedinog mesta na svetu gde Srbi i dalje žive uz more, ali da nije istina da savremena srpska književnost tek ovim romanom izlazi na more?

Nikako ne bih rekao da srpska književnost tek „Jedrom nade“ izlazi na more. Od trenutka kada je Sveti Sava lično, 1219. u Boki Kotorskoj osnovao Zetsku episkopiju, mi imamo plavo-bijelih pisaca. „Jedro nade“ na Primorju tematski suvereno brodi sve vrijeme.

Šta se krije iza fenomena mornarske majice, koja je jedan od stubova knjige. Kakva sve istorija? 

Riječ o najpoznatijem, najseksualnijem i najavanturističkijem modnom dezenu na svijetu, koji je ujedno i vojna uniforma. Po prvi put su je obje strane imale 1805. g, u Bici kod Trafalgara, između Nelsonove engleske flote i udružene francusko-španske. Zna se i da je 19. avgusta 1874, na Preobraženje, veliki knez Konstantin Nikolajevič Romanov, admiral flote, izdao naredbu da mornarska majica postane ruska uniforma. Rusi je zovu „dušicom“, koliko su samo s njom emotivno srasli. Nepregledan je niz poznatih ljudi koji su je imali na ramenima. Mornarska majica nije običan komad gaderobe. Odjevna je to institucija.

Čime vas je Perast opčinio?

Perast je najljepši primorski mali grad na svijetu. Barokna je to bajka. U romanu je politički odvojen od kotorske Boke Kotorske. Jedinstven je i po tome što je podigao vještačko ostrvo, Gospu od Škrpjela, ali i po mnogim pomorcima, nautičkim pedagozima, brodovlasnicima, silnicima, duhovnicima. Mislim da će „Jedro nade“ od Perasta da napravi Makondo domaće književnosti. Volio bih kad bih imao peraških 24 kvadrata u posjedu.

I nebo je u vašem romanu plavo-belo, pri čemu plavo potiče od plavetnila neba, a belo od hemijskih tragova kojima nas svakodnevno zaprašuju iz neobeleženih aviona. O čemu je reč i zašto se o tome retko govori u javnosti?

O tome često govore novosadski „Zeleni“. Dovoljno je ukucati na Guglu „hemijski tragovi“ – da bi se čovjek naježio. Biće da nas je suviše na planeti, i da su na naše zemlje mnogi bacili oko. Kao što pojava duge predstavlja zavjet između Boga i čovjeka da velikog potopa neće biti opet, tako su i hemijski tragovi zavjet između moćnika i moćnika da će ljude tretirati posad kao skakavce. „Jedro nade“ nudi najkompletniji dosije o fenomenu hemijskih tragova na nebu, onih tragova koji satima ostaju iza neobilježenih aviona, za razliku od kratkotrajnih kondenzacijskih tragova koji ostaju iza aviona na komercijalnim linijama.

Da li globalizacija zaista danas jedino s posla ne može da otpusti pisca?

One koji nemaju posla a imaju književnu ambiciju poradovaće moj potvrdan odgovor.

U kakvim vremenima živimo i kakva nam je duhovna dijagnoza?

Živimo u vremenima u kojima se čuju bubnjevi apokalipse. Vjerujemo, ali nismo ubijeđeni.

Kako jedan Bokelj gleda na istorijske bure koje ne prestaju da tutnje našim podnebljem?

Zabrinjava me iskrena želja mladih da odu i nikad se ne vrate. To je dokaz da budućnost ovdje neće navratiti iza okuke naših dana. Nismo složan narod, uprkos spasonosnoj foruli, i to nas košta, nacionalno, biološki i kulturno.

Kritika je rekla da smo pre 30 godina imali Pavićev „Hazarski rečnik“, pre 15 godina Petrovićevu „Opsadu crkve Sv. Spasa“, a  danas da imamo vaše „Jedro nade“. Kako gledate na takve ocene?

Paviću bi se dopale, baš kao što se dopadaju i meni. Pisac jedino zna kojom količinom zdravlja plaća svako pojedinačno priznanje.
 
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: Novosti