Intervju - Luka Mičeta: Đinđić je mislio da će Srbe uništiti glupost

Luka Mičeta, novinar i publicista, objavio je nedavno knjigu intervjua pod nazivom "Duh pobune" (Laguna). Ovaj vrsni poznavalac forme intervjua (jedini novinar koji je intervjuisao papu Benedikta XVI) razgovarao je tokom godina sa brojnim domaćim piscima koji su svojim delima pravili preokret i zaokret u književnosti, unosili duh buntovništva, jednom rečju, drugačiji pogled na život, ljude, događaje. Među piscima sa kojima je Mičeta razgovarao su Dušan Prelević, Vladimir Arsenijević, Mirjana Novaković, Svetlana Velmar Janković, Svetislav Basara, Jovan Ćirilov, Aleksandar Tišma, Maks Erenrajh Ostojić, Mladen Markov, Mileta Prodanović i Milovan Đilas.

Uradio si mnogo političkih intervjua. Koliko se sećam, u njima je bilo mnogo verbalne, intelektualne borbe sa sagovornicima na visokim pozicijama u državi. Zašto si izabrao baš ove sagovornike za knjigu? 

- Zato što je iz tog perioda - perioda Miloševićeve diktature i nacionalističkog pandemonijuma - gotovo samo to vredno pomena. Mislim na pisce, generalno umetnike, i njihova dela. Ko se danas seća Mirka Marjanovića ili pak Radomana Božovića, Rade Lambade, Gorice Gajević... Osim toga ovi pisci s kojima sam razgovarao su ne samo svojim delom već i svojim društvenim angažmanom, kao intelektualci, bili protivnici nacionalizma, a na strani demokratije... Bilo je to vreme političara koje bi najbolje simbolizovala ona Njegoševa "Mnogo ognja pod malijem loncem". Naravno, na sreću, bilo je mnogo više pisaca, od ovih koji se nalaze u mojoj novoj knjizi, čije je delo preživelo temporalnu probu. Oni su kao stvaraoci videli i ono što je vlast pokušavala da sakrije od građana, artikulisali su ono što je društvo želelo, što je narodu bilo potrebno. Njihov zadatak je bio da budu protiv i bili su - opori glas javnosti. Tribuni... 
            
Političari te nisu impresionirali da bi ih stavio u knjigu (ne računajući Milovana Đilasa)? 

- Za sada ne. Možda ću nekom drugom prilikom napraviti izbor intervjua koje sam vodio sa političarima. Milovan Đilas je ne samo veliki političar već i veliki pisac. Sa njim sam razgovarao povodom stogodišnjice rođenja Miroslava Krleže kada je 1993. godine objavljena publikacija "Pečat o Krleži danas", posvećena ovom velikom hrvatskom, jugoslovenskom piscu. Tada je u NIN-u Sava Dautović napisao da je tim časopisom spašena intelektualna čast Beograda. Posle nekog vremena uredio sam i vodio emisiju na istu temu na TV Politici kada je bio na njenom čelu Aleksandar Tijanić. Tada su neki nesretnici, posle te emisije, ispred zgrade "Politike" spaljivali neke Krležine knjige. Bilo je to vreme kada se mržnjom dokazivala ljubav, kada su  legende pretvarane u "činjenice", "činjenice" u emocije, emocije u strast, strast u nasilje - u zločin. Spondiloza mozga. 
            
Uradio si više intervjua s Đinđićem i dok je bio u opoziciji i na vlasti. Čini mi se da je i Đinđić u jednom momentu zapeo? Kako si ga ti video? 

- To je bio neverovatan čovek. Dok je bio gradonačelnik, leteli smo jedne godine za Stokholm da on vidi kako radi njihov vodovod i da proba da ugovori modernizaciju beogradskog vodovoda. Dok letimo, razgovaramo o različitim stvarima... Pitam ga u čemu je privlačnost nacionalizma i kako sa njim izaći na kraj. Ma tu je sve jasno i prosto, to je davno objasnio, kaže, još Šopenhauer, koji je ukazao da je nacionalni ponos najjeftiniji oblik ponosa, jer kada pojedinac nema individualnih kvaliteta poseže za onim koje deli sa masom. Kada to uzmu u eksploataciju ekstremisti, podilazeći toj vrsti sujete, nacionalne sujete, dobijate platformu za zlo, za sukobe. To se ne može iskoreniti, ali se može kanalisati demokratijom. Više demokratije manje nacionalizma. Više dobrih zakona manje bezakonja. Međutim, to je problem kajgane.

 Na moj začuđen pogled odgovorio je u svom stilu - metaforom: Panait Istrati, rumunski levičarski književnik, bio je u poseti Sovjetskom Savezu 1930. godine, u vreme staljinističkih čistki. Jedan ruski pisac mu je, pokušavajući da opravda Staljinov teror, naveo poslovicu: "Nema kajgane bez slomljenih jaja." Rumun je odmah odgovorio kontrapitanjem: "Vidim jaja su slomljena. Ali gde je kajgana?" Dakle, kaže Đinđić, kada razbiješ jaja, moraš i kajganu napraviti. Razumeš? 

Jednom prilikom dođem da radim intervju s njim na Studentski trg gde je stanovao tada. Obično rano izjutra smo vodili razgovore jer ga tada niko ne bi ometao. 

Dođem, po dogovoru, u devet, zora, mrzovoljan, neispavan... On, kao da je podne, veseo, raspoložen, puca od energije... Ružica i ja sedimo, pijemo kafu pre nego što će započeti intervju i slušamo ad hock improvizovan Zoranov mini esej: Znaš, kaže, nas će uništiti glupost i praznoslovlje... Jedan od osnovnih problema je nerazumevanje potrebe za jasnom, jednostavnom, ne samo brzom komunikacijom... Znaš li koliko reči ima Oče naš, a koliko reči deset božijih zapovesti? Oče naš ima 56 reči sve sa naslovom Oče naš, a deset božijih zapovesti 89 reči. Naš zakon, taj i taj, ima, kaže, preko 20.000 reči... Čoveče.. 

Onda onako euforično me pita i istovremeno daje odgovor: Šta si se snuždio, nema razloga za brigu? 

Kako bre nema Zorane, pitam.

Znaš kako kažu Italijani, odgovara - Ako ima leka, nema razloga za brigu, a ako nema leka, opet nema razloga za brigu. 

Ja, onako, zblanut ćutim. On nastavlja: Dobro, jel mrak? Ja kažem, jeste! Pa zapali bre onda bar sveću voštanicu, nemoj da kukaš. I onda sa onim njegovim karakterističnim osmehom kaže: Ajde da uradimo ovaj intervju, neka zasvetli još jedna sveća. 

To je čovek koji je imponovao znanjem, stavom, pojavom, otmenošću... 

Dok sam bio direktor Tanjuga, objavio sam knjigu Srbija u Evropi (Zoranove odabrane intervjue) i na srpskom i na nemačkom. Da li znate da sam jedva sam našao sredstva (sponzore) za štampu? Izdavanje knjige su pomogli samo Vladan Batić, Miša Babić, Beba Popović i Filip Cepter. Kada mu je posthumno dodeljena nagrada u Jeni, koju je pre njega dobio samo još Vuk Stefanović Karadžić, pored Ružice i mene, bili su samo Nikola Stanković i Miša Babić. Niko iz Demokratske stranke. Niko. 
           
Šta književnost, pa i novinarstvo, danas može, jer najveći broj ljudi ipak samo gleda televiziju, a ne kupuje knjige ili novine? 

- Čitanje je jedan od dokaza da Bog postoji. Na jednoj biblioteci u starom Egiptu stajao je natpis: Lek duše. Biblioteka kao apoteka za duh. Mi ljudi dvadesetog veka čitanje vezujemo za novine, knjige... Na papiru štampane. Nove generacije čitaju, najčešće, uz pomoć novih tehnologija. Međutim, i kod naše generacije i kod novih generacija nije bitno kako se čita već šta se čita. Ovo kažem iako mi je poznata ona slavna Makluanova sentenca - "Medij je poruka", da na duže staze sam medij, više nego njegov sadržaj, utiče na ljudsko razmišljanje i delovanje. 

Čitanje zahteva intenzivno mentalno učešće, što mnogim ljudima pričinjava teškoću, dok televizija, koja zahteva samo pasivnu prisutnost, ima daleko više pristalica. Dakle, nama ne treba propagiranje Evrovizije već implementacija Evro vizije. 

Po mom sudu, novine i knjige će i u budućnosti opstati kao što je opstao stilski nameštaj... Biće retke i skupe. 

Kakvu pobunu mogu da naprave književnost i poruke pisaca? Da li se ta pobuna zaustavlja samo na stranicama knjiga? 

- Mislim da ne. Setite se knjige Pobunite se! I kod nas je objavljena. Neveliko štivo, 46 strana, koje je napisao vremešni pripadnik francuskog Pokreta otpora Stefan Hesel (1917-2013). Knjižica je doživela izuzetan uspeh ne samo u Francuskoj. Stefan Hesel poziva Francuze na "mirnu pobunu", da ponovo podignu svoj borbeni duh - kako je to učinila njegova generacija boreći se protiv nacista - i ustanu protiv bestijalne i samožive tiranije novca i tržišta, da ustanu u zaštitu socijalne komponente demokratije. 

Knjiga je za samo godinu dana prevedena na 34 jezika u tiražu od preko četiri miliona primeraka. Pisci, dakle, mogu da ukažu, da podstaknu... "Dovoljno je i to što je na bolest skrenuta pažnja", kaže Ljermontov. Jer, ipak, prava umetnost nije agitacija. 

Kažeš da su se ti pisci s kojima si razgovarao borili za demokratiju tokom devedesetih. Da li je demokratija danas dosegnuta?  Pitam te ovo zato što su likovi iz devedesetih u politici ostali isti, samo su sada na vlasti i "ne sećaju se" devedesetih. 

- Nema ni potrebe. Stari Grci su imali pojam metanoja, preumljenje. Kada čovek u određenom trenutku zauzme drugačiji kurs, filozofski, politički... Mnogo je primera kod nas, u regionu... Najslavniji je svakako Milovan Đilas. Pomenimo i neke druge bez obzira na predznake promene: Tuđmana, Vuka Draškovića, Dobricu Ćosića, Mila Đukanovića, pa sve do Vučića i Nikolića. Ali, ta istorijska nužnost ima delom korene i u našoj burnoj istoriji. Miroslav Jovanović je utvrdio da je od 1835. do 2006. godine promenjeno jedanaest ustava; da su granice menjane sedam puta: od ustaničke Srbije do Jugoslavije i nazad; da je državno-pravni okvir menjan takođe sedam puta: od kneževine Srbije do Republike Srbije, preko Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, SFRJ, SRJ, SCG. Za manje od dvesta godina građani Srbije su živeli u "orijentalnoj despotiji, pokušaju prosvećenog apsolutizma, parlamentarnoj monarhiji, kraljevoj diktaturi, komunističkoj diktaturi, samoupravnom socijalizmu, tvrdom nacionalizmu". 

Književnica Mirjana Novaković rekla ti je u intervjuu (neopravdano nije dobila NIN-ovu nagradu za roman "Strah i njegov sluga") da je stanje u Miloševićevoj Srbiji bilo takvo da se "čak i đavo uplašio Srbije", pa je na kraju pobegao glavom bez obzira. Da li se stanje danas promenilo ili je samo politička represija, prvenstveno nad slobodom mišljenja, intelektualcima i medijima danas samo uzela drugi oblik? 

- Promenjen je izvor represije. To više nije ideologija već kapital. Oglašivači imaju veliku i sve značajniju ulogu u određivanju medijskih sadržaja. Recimo, svojevremeno je NBC dozvolila IBM-u da ima poslednju reč u određivanju sadržaja njenog kablovskog programa Scan, da bi IBM, zauzvrat, sponzorisao programe mreže NBC u Severnoj Americi, Aziji, Evropi i Latinskoj Americi. Slično nešto uradio je još 1996. godine i Dizni, koji je reklamne prostore na svom kanalu ESPN (Entertainment and Sports Network) ponudio oglašivačima uz ekskluzivno pravo da participiraju u ESPN programima. 

To je uzelo takve razmere da je jedan Ted Tarner uporedio Mardoka sa Hitlerom. Po mišljenju teoretičara medija Džona Kina, mediji koji se finansiraju reklamom ostaju nespojivi sa slobodom komunikacije unutar pluraliteta građana, jer je oglašavanje sklono da tiho i potajno istisne iz javnog polja nekomercijalne načine mišljenja kao i onu vrstu kritičkog mišljenja koje može smetati vlasnicima ili oglašivačima. Dakle, svako ko misli da će teror kapitala nad medijima biti slabiji od terora ideologija - vara se. 

Autor: A. Roknić
Izvor: Danas