VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju: Herta Miler – život u knjigama

Za nekoga koga intervjui podsećaju na ispitivanja u Čaušeskovom režimu, Herta se ohrabrujuće pozitivno smeje. Kada sam se sastala sa ovom nobelovkom, uhvatila me je za ruku i prošaputala: „Slomljena sam“. Međutim, dok se priseća i govori o Čaušeskovom diktatorskom režimu, razdraganost u njenom glasu nam govori da je ipak jaka i otporna na sve.

Moguće da je za njen opstanak odgovoran njen pronicljiv osećaj za komiku apsurda. Rođena je 1953. godine u Rumuniji, u jednoj od malobrojnih porodica nemačkih govornika. Ugnjetavali su je sa obe strane – vlasti jer je politički disident, a sa druge strane, švapska zajednica ju je odbacila jer je po njihovim rečima „samu sebe zakopala“. U romanu „Zemlja zelenih šljiva“, koji je dobio nagradu „IMPAC Dablin“ 1998. godine, Herta piše o devojci koja se pridružuje grupi studenata disidenata koji žude da preko Dunava dođu do slobode, ali su progonjeni dok se nisu predali, a ostalima su iscenirali samoubistvo.



Herta Miler živi u Berlinu sa suprugom Herijem Merkleom, nemačkim dramaturgom, koga je upoznala 1988. godine, godinu dana nakon što je pobegla u Zapadnu Nemačku. Pratile su je pretnje smrću, i glasine da je bila obeveštajac Čaušeskove brutalne tajne policije zvane „Sekuritatea“. U svom govoru povodom prijema Nobelove nagrade, Herta je opisala kako je izgubila posao prevodioca priručnika u fabrici traktora jer je odbijala da joj pravila diktira „zadrigli grmalj“ koji ju je nazivao  „neradnicom, droljom i kučkom“. Njeni romani svedoče o krhkim pokušajima otpora u totalitarnom režimu punom laži, špijuna i izdaje.

Pedesetdevetogodišnja spisateljica je svoj život pretočila u nešto što ona zove „romansiranom biografijom“. To je „izmišljena realnost“, kaže Herta. „Preživela sam više od pedeset saslušanja, ali ne bih bila zadovoljna da sam činjenice samo prenela na papir, za mene pisanje zahteva određenu vrstu lepote i finoće, što ne bih mogla postići da sam napisala memoare.“ Herta piše na nemačkom jeziku, ali joj je kako kaže, senzualni rumunski jezik, koji je naučila tek sa petnaest godina, uvek u glavi. Poznata je po kreativnim kovanicama kao na primer „ljuljaška daha“.

Hertina majka je bila među deportovanima i provela je pet godina u radnom logoru u Ukrajini, iz kog je izašla tri godine pre Hertinog rođenja. „Za mene je moja majka bila starica.“ Svi u selu su „tačno znali ko je bio deportovan, ali niko nije smeo o tome da govori.“ To nije bilo samo anti-sovjetski, već i podsetnik na fašističku prošlost Rumunije. Pola veka kasnije, Herta je razgovarala sa bivšim logorašima iz njenog sela Ničidorf, i takođe sa rumunskim pesnikom Oskarom Pastiorom, koji je i sam proveo nekoliko godina u ruskom radnom logoru. On joj je ispričao jezive detalje iz svakodnevice u logoru, od zarđalih krematorijumskih peći do bljutave supe od kupusa. „Imala sam sreće što je Oskar bio intelektualac koji je umeo da sroči svoja razmišljanja i utiske. Ali je takođe bio potpuno slomljen.“ Pastiorova homoseksualnost je bila „dodatni razlog za izolaciju. Ostali logoraši su pokušavali da održe ljubavne veze i privid normalnog života, ali to nije bio slučaj za Oskara. Da su saznali njegovo seksualno opredeljenje, linčovali bi ga. Kada ste toliko usamljeni, ne preostaje vam ništa drugo osim da posmatrate.“
 
Posetili su Ukrajinu zajedno, sa namerom da napišu zajedno Pastiorovu autobiografiju. Međutim, Oskar je umro od srčanog udara 2006. godine, a Herta je roman napisala iz početka, kao sećanje na ovog pesnika. Kada je objavljen 2009. godine, kritičari su rekli da bi o iskustvima u logorima trebalo da pišu samo ljudi koji su u njima bili. „Sve u književnosti, pa čak i sećanje, je nasleđe“ odgovorila je Milerova, „i mlađe generacije će biti pogođene kroz posledice koje su ovi događaji ostavili na njihove roditelje.“ Za one koji kažu da romani o gulagu ne bi trebalo da budu promovisani kao lepa književnost, Herta kaže: „Ako uskratimo individualnost ljudima koji su kroz to prošli, nismo ništa bolji od onih koji su osmislili logore.“ Herta kaže da je njena majka, koja ima osamdeset sedam godina i živi u Berlinu, pročitala knjigu i imala samo jedan komentar: „Sve je tačno.“

Herta Miler je rođena u Banatu, u nemačkoj enklavi u Austo-Ugarskom carstvu, podeljenom između Srbije i Rumunije posle Prvog svetskog rata. Njen otac, zemljoradnik i alkoholičar, služio je u nacističkim SS trupama tokom Drugog svetskog rata. „Bilo je strašno videti mog oca na strani ubica. On je bio običan čovek, svojeglav. Kada sam mu govorila o zločinima nacista, on mi je samo odgovarao ’pa vidi šta Rusi rade’. Kada bi pljunuo na cipele da bi ih uglancao, uvek bih mu rekla: ’tako nacisti rade’. Nisam mu baš olakšala život.“ Njen otac je bio u istoj diviziji kao i Ginter Gras. Kada se saznalo da je Gras deo ove formacije, Herta mu je zamerila što je to čuvao u tajnosti. „Ako optužujem sopstvenog oca, moram i Grasa, intelektualca, koji je uvek imao visoke moralne nazore.“ Po Hertinom mišljenju „nepravedno je što su u logorima bili samo civili. Moj otac nije bio u logoru, već moja majka. On je i dalje bio ratni zarobljenik u Engleskoj. Vojnici su u logor stavljali uglavnom žene i decu premladu za vojsku. Da su odveli mog oca, to bi bilo potpuno razumljivo.“

Herta je imala dvanaest godina kada je Čaušesku došao na vlast 1965. godine. Pridružila se „Akcionoj grupi disidenata i pisaca Banat“ istovremeno studirajući nemačku i rumunsku književnost na univerzitetu u Temišvaru sedamdesetih godina prošlog veka. Njena prošlost je ostavila imunom na diktaturu. „Moj otac je imao sedamnaest godina kada se priključio nacistima. Pomislih, ja sada imam toliko godina, i živim u diktaturi, samo drugačijoj. Ako se priklonim, ne mogu njemu ništa zameriti. To je bilo očigledno. Shvatila sam prošlost kao lekciju i nastavila dalje.“

Smrt njenog oca podstakla je da napiše prvu knjigu „Nardis“ (1982). Potresne scene viđene očima deteta u ovom romanu veoma su poetične. Ova knjiga ju je proslavila u Nemačkoj 1984. godine, ali je dovela do toga da šira rodbina prekine kontakt sa njom. U romanu „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“ objavljenom 1986. godine, vodeničar alkoholičar, čija je žena brutalno mučena u Rusiji, tuguje za Firerom, dok meštani sela izdaju jedni druge da bi dobili dozvole da se isele na Zapad. Rumunija je, kako kaže, falsifikovala svoju nacističku istoriju, i žrtvovala Nemce rođene tamo. Ova nepravda je nije odvratila od toga da otvoreno piše o njihovim zločinima: nasilje nad ženama, korupcija, netrpeljivost prema Jevrejima, Romima i Vlasima. „Patnja nas ne čini boljim ljudima, zar ne?“ rekla je Herta. „To je selo koje opstaje uprkos vremenu, izolaciji i nacionalizmu nemačke manjine u periodu od trista godina, selo koje nije nestalo samo zato što je veći deo njegove populacije deportovan.“

Njen najbolji prijatelj ju je špijunirao, kao i mnogi drugi. Herta se prijavila za emigraciju na političkoj osnovi, zajedno sa tadašnjim mužem, takođe piscem, Ričardom Vagnerom. Posle mnogo muka i čekanja, dobila je odobren zahtev sa datumom za emigraciju – 29. februar 1987. koji nije postojao u kalendaru. Imala je mnogo problema sa nemačkim vlastima. Pitali su je da li je krivično gonjena i da li je rođena Nemica. Odgovorila je: „I jedno i drugo“. Rekli su joj da nemaju takav formular. Iako joj je sada sve to smešno, priseća se „plakala sam tada. Nikad kraja.“

Herta je odahnula kad je pao Berlinski zid 1989. godine. Nemačke bezbednosne službe su je upozoravale da ne ulazi u Istočnu Nemačku. „Mislili su da će me neko oteti i vratiti u Rumuniju.“ Kada je započeto suđenje Čaušeskuu, Herta je shvatila: „Živeću duže od njega.“ Kada su ga streljali na Božić 1989. godine, kaže da je „plakala kao kiša, verovatno delom zbog olakšanja, ali je svakako teško da gledate kako nekoga ubijaju. Možda sam to priželjkivala dvadeset godina unazad, ali svakako nisam želela da to vidim.“

Foto: Houty

Kada je objavljena „Ljuljaška daha“, saznalo se da su i Pastiora regrutovali kao špijuna u Bukureštu 1961. godine. Posle prvobitnog šoka, i besa koji je osećala, ipak je saosećala sa njim. „Izveštaji o njemu su potpuno bez sadržaja. Trudio se sve vreme da nikome ne stvara probleme. Sve je to bilo zbog njegovih 6 pesama o logoru koje je napisao pedesetih godina, koje su smatrane anti-sovjetskim. Pristao je da bude špijun, jer je znao da ne bi preživeo dvadeset godina zatvora.“

Godinama je tražila pristup fajlovima Sekuritatee o sebi, i konačno ih je dobila 2009. godine, oštro cenzurisane. „Tamo je bilo na stotine strana transkripata telefonskih razgovora. Nisam ni sanjala da sam im ja toliko važna. Niko nije živeo u stanu ispod mene. To je bila baza za prisluškivanje, sa mikrofonima koji su išli kroz pod.“

„Sekuritatea je i dalje u funkciji, 40 odsto starih zaposlenih je prešlo u novu Rumunsku obaveštajnu službu, a ostatak se obogatio putem privatizacije“, kaže Herta. „Evropska unija je beskorisna kada su u pitanju poludemokratije formirane u bivšem Istočnom bloku. Rumunska komunistička partija je sada sebi dala novo ime, sada su (vladajuća) socijaldemokratska stranka. Država nazaduje – oni su Staljinovci.“

Kada vas toliko puta izdaju, možete li ikome ponovo verovati? „Znam da nisu baš svi bili izdajnici, ali je stvar u perspektivi. Ako vam svakodnevno prete smrću, biće vam potrebni prijatelji, pa makar vas i špijunirali, morate rizikovati.“

Izgleda da je poverenje – kao i smeh – čin otpora.
 
Autor: Maja Jagi
Izvor: theguardian.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
laguna na svetosavskom sajmu knjiga u nišu laguna knjige Laguna na Svetosavskom sajmu knjiga u Nišu
25.02.2020.
Svetosavski sajam knjiga u Nišu održaće se od 28. februara do 6. marta u Oficirskom domu na keju, a na njemu će se predstaviti i Laguna najvećim hitovima domaće i strane književnosti.   Saj...
više
preminuo miodrag karadžić laguna knjige Preminuo Miodrag Karadžić
25.02.2020.
Dobitnik brojnih nagrada i jedan od najplodnijih i najčešće igranih komediografa našeg govornog područja Miodrag Karadžić preminuo je danas.   Komedije Miodraga Karadžića već tri deceni...
više
zašto deca treba da čitaju dok su još mala laguna knjige Zašto deca treba da čitaju dok su još mala
25.02.2020.
U današnjem svetu tehnologije, povećava se broj roditelja koji se pitaju da li „staromodne“ knjige još uvek imaju vrednost za decu. Misle da interaktivne igre i priče na smart uređajima, zajedno sa ob...
više
sedam biblioteka otkriva svoja blaga laguna knjige Sedam biblioteka otkriva svoja blaga
25.02.2020.
Neke od najboljih, najinteresantnijih svetskih biblioteka ne se nalaze u grandioznim zgradama koje su ispunjene obimnim kolekcijama, one su smeštene u male prostore i posvećene su začuđujuće specifičn...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.