Goran Petrović: „Papir“

Šuma. Gorska rosa. Pokidane viline vlasi, udar sekire, znoj drvoseče, sa krošnjom palo gnezdo, smiraj lišća, svežina prerezanog trupca, miris cepanica, iverje...

Vlakna šuma prepliću se s nitima odbačenih tkanina, žuta marama kupljena za veselje, crna za žalost, plavi peškir za lice, bela spavaćica koja se dirala s nečijim ramenima, crvena košulja zategla na prsima, zelena haljina koja je savršeno prianjala uz nečije bokove...

Vlakna šuma i niti tkanina, drvo i pamuk, prepliću se s vlaknima drugih papira, nema onoga ko to može sasvim da razabere... Recimo, okom sada nisu vidljive čestice Izvoda iz matične knjige rođenih, čestice Izvoda iz knjige umrlih, okom sada nisu vidljive čestice majstorskih pisama pekara i kovača, pečatiranih svedočanstava đaka i uručenih diploma naučenjaka, serijski štampanih zahvalnica davaocima krvi, poveznica isprava, kartonskih kutija od cipela prepunih porodičnih fotografija...

Vlakna pantljika od radničkih obračuna plate i nevažećih bonova za topli obrok, računa, kopija molbi i žalbi, presuda i odluka, rešenja, ugovora za kredit, menica otplaćenih u svojstvu izneverenog žiranta...

Između njih je mnogo razgrađenih razglednica s putovanja, iz banja i sa letovanja, telegrama, recepata, poklopčića sa kutija lekova, spiskova za pijac, vizitkarti, garantnih listova i uputstava za upotrebu aparata, koncertnih programa, odsečaka pozorišnih i muzejskih ulaznica...

Vlakna šuma i niti tkanina zbijaju se uz vlakna otrgnutih kalendarskih listova sa pejzažima zemlje koja više ne postoji, uz vlakna istrgnutih duplerica sa licima lepotica, uz vlakna izbledelih postera nekada popularnih pevača, uz vlakna pocepanih predizbornih plakata...

Ne može se tvrditi, ali se može pretpostaviti da su tu i vlakna iskorišćenih filter-kesica od čaja, vlakna papirnih čaša čiji su obod dotakle nečije usne, papirnih maramica koje su otirale nečije suze, omota od pakovanja kvasca, praznih paklica cigareta, kartona posle krečenja, vlakna fišeka za pečeno kestenje, masnog papira u koji je kasapin zavio meso od rebara jaganjca ili komad teletine „od ruže“, a onda i vlakna papira od pravog cveća, onog u koji vam je devojčica umotala buket turskih karanfila ili narcise...

Vlakna reklamnog materijala. Vlakna od natpisa nekada zalepljenog na ulazna vrata: „Ne primamo reklamni materijal!“ Vlakna od papira koji se vio ulicom i čiji je sadržaj glasio: „Ne bacajte đubre sa terase!“ Vlakna transparenta sa usklikom: „Dole, more!“

Vlakna udžbenika, „puškica“ protiv straha, svezaka „na linije“ ili „kocke“, vlakna vežbanki, skicen-blokova, kolaž-papira za likovno vaspitanje, milimetarskog papira, vlakna notnih svezaka, uprednih tako kao da bi opet da postanu violinski ključevi...

Vlakna poštanskih marki koje sam sakupljao diveći se tome koliko svega ima na svetu, koliko država i gradova, obrisa planina i svetionika kraj mora, vetrenjača i vodenica, koliko je vrsta životinja, naročito ptica i leptira, zatim vrsta drveća, cvetova, sred cvetnih latica prašnika, koliko na svetu ima životodavnog polena... A voleo sam poštanske marke i zato što su one dokaz da je na svetu ipak više pesnika nego diktatora.

Vlakna novčanice od pet stotina milijardi dinara, za koju sam u „Papirprometovoj“ knjižari, nazvanoj po Ivanu Goranu Kovačiću, dobio jedan list pelira. Prodavac je rekao: „Žao mi je, cena je maločas nivelisana!“ Vlakna ondašnje ušteđevine, vlakna tog jednog jedinog lista pelira koji me je hrabrio svih tih godina jer je na njega mogla da stane priča.

Vlakna novina, možda baš onih kojima je majka zašuškavala rernu kada pravi princes-krofne. Vratanca rerne šporeta nisu dihtovala kao današnja, a za valjano narasle princes-krofne, zna svako ko nešto zna o životu, od presudne je važnosti da rerna ne pušta vazduh. Radovao sam se kada mi majka poveri zadatak cepanja, presavijanja i upredanja novinskog papira, čak i najdelikatniji posao umetanja pomoću viljuške, zašuškavanja nepoželjnog razmaka. Kakav je to televizijski program bio pre televizora, rerna našeg šporeta imala je „ekran“ od termo-stakla. Kada završiš posao zašuškavanja novinskim papirom, prineseš šamlicu, sedneš ispred „ekrana“, glavu staviš među dlanove i posmatraš jedan jedini, ali najzanimljiviji televizijski program – narastanje princes-krofni. Ne trepćeš, jer ti se čini da ako to učiniš – pade testo, džaba ti posle fil sa kuvanim štapićima vanile i prah-šećer. Narastanje krofni, jedna jedina televizijska emisija, a neizvesnija od današnjih vesti, filmova, serija... Iskustvo iz detinjstva je i danas od koristi, dovoljno je list novina presaviti da bi štampane slike političara, njihove izjave i popisi dostignuća bili od koristi. A ako nema šta da se zašuškava – od koristi je to što čovek tako presavijene novine ne može da čita, čak ni kada padne u iskušenje da ih kupi.

Vlakna papira za rođendanske poklone i konfete, za uvijanje svilenih bombona, izdvojena iz krep-papira za novogodišnje ukrase, tračci staniolskih omota za čokoladu. Ovim poslednjim sam bio opčinjen, pogotovo otkada sam video da ćerke tatinog prijatelja imaju čak dve kugle od slojeva sjaktavih čokoladnih omota, veću prečnika trideset, i manju oko dvadeset centimetara. Novootkrivena srebrna nebeska tela u Sunčevom sistemu imenovao sam po njima, sestricama. Moj doprinos astronomiji je i to što sam utvrdio da se do tada nepoznati sateliti nalaze svega desetak minuta trčanja od školske zgrade i globa u kabinetu geografije.
Pređa pohabanih geografskih i istorijskih karti, pređa nemih karti, potom pređa karti pred kojima čovek može samo da zanemi, pređa pomorskih mapa, pređa listova ispalih iz atlasa... I sećanje na to da sam zamišljao, zatvarajući atlase, kako sam prevrnuo kontinente na kontinente, okeane presuo u okeane, mora u mora, da su zupci vrhova planina nalegli među zupce planina na drugom kraju sveta, prevoji na prevoje, sedla na sedla, spojio sam reke različitih tokova, pampe i prerije su nalegle na prašume i pustinje, hromirani megalopolisi su se obreli među limenim favelama, led se otopio tamo gde je smatran večnim, kiša je zadobovala gde odavno nije, razvedrilo se onamo gde monsuni vladaju pola godine...

Ima u tkivu ovog mog papira u rukama, ubeđen sam, i delova aviona-strele od hartije, davno odaslanog sa terase...

U ovom papiru u mojim rukama, uveren sam, ima i vlakana lista od hamera koji sam urolao kao durbin, te sam kroz njega video sve što i inače vidim, ali i mnogo više – sve što zamislim.

Ima ovde i vlakana papirića koje moja žena i danas presavija, praveći lađe. Njene lađe se nalaze svuda po kući: jedna je zadenuta u ram, tu je „na vezu“ uz našu fotografiju sa ćerkom i njenim momkom, snimljenom na nekom pravom doku; dve su porinute u dubokoplavoj murano zdelici; čak po tri-četiri znaju da isplove iz ustalasanih listova knjige koju sam otvorio, jer ih je ona tamo zadenula kao obeleživače... Ne znam koliko takvih lađa imamo, ali je to već čitava flota, naš je stan luka za brodovlje, mada verovatno ima i onih lađa koje su zalutale, pa su se njihovi delići vratili kao vlakna utkana u ovaj list papira koji sada ne ispuštam iz ruku.
Ima u ovom papiru i čestica danas zaboravljene knjige koja se zove telefonski imenik, pa su tu negde Nerandžići, Aleksići, Jovanovići, Tanasijevići, Alavukovići, Vrankovići, Lepovići, Kuruzovići, Hajdukovići, Ustići, Popare, Poznanići, Miloradovići, Pojmilovići, Žarići, Protići, Đikanovići, Golubovići, Mrvići, Bojovići, Dabežavići, Negovanovići, Smiljanići, Dišići, Slovići... Sada smo spravicama poverili imena i prezimena ljudi.

Tu su negde i čestice izgubljenih tlocrta za hramove, za lukove, kupole... Zato nikada nismo mogli da ih obnovimo kada su bombardovani, kada su se zbog našeg nemara urušili... Tu su negde,  za stid je što ne znamo tačno gde sve, i čestice izgubljenih spiskova poginulih, streljanih, u istoj zemlji raseljenih, po svetu izbeglih...  Tu su negde i čestice reči, čestitih.

A utkana su u ovaj papir i vlakna malih beležnica čiji sam sadržaj prepisao, pa ga imam samo u kompjuteru, da bih beležnice bacio... Ne mogu da ih prežalim, nekako su ti zapisi na papiru bili taman onoliki koliki sam ja bio pod svodom Sikstinske kapele, u podnožju Elbrusa, na obali Jirtiša, ispred Oroskovih murala, pomilovan u Sopoćanima, ganut u pustoj Bogorodici Ljeviškoj, osunčan među vitražima Sent Šapela, koliko sam bio smanjen na Svetoj gori ili u Svetoj Sofiji, dok sam licem u lice stajao s Velaskezovim princezama ili Gojinim morama, dok sam „u sebi“ klečao ispod Vavilonske kule Hijeronimusa Boša, šta smo kada se nađemo pred geološkim presekom Zemlje, pred presekom eolskog nanosa na Fruškoj gori, i koliko sam bio veći jer sam upravo slušao Baha, Rahmanjinova, Satijev setni klavir, čini se da je to samo jedan instrument, a opet u njemu diše ceo Atlantik...

Da budem iskren, o knjigama uopšte ne bih. Ipak, spominjem da u ovom papiru verovatno ima i vlakana knjiga, pogotovo onih nikad nerastabačenih. Uvek sam se pitao kako čoveku nije žao da ne raseče tabake neke stare knjige. Nož za papir i nerastabačena knjiga su kao kuhinjski nož i hleb. Ima nečeg svečanog u rasecanju takve knjige, kao kada se hleb reže na kriške. Pa i trohe papira se rasipaju kao hlebne mrvice. Kada čovek baca nerastabačenu knjigu, to je isto kao da je u smeće bacio ceo hleb, nedirnutu belu pogaču.
 
 
Ako je neko zaboravio: vlakna šuma, niti tkanina, izgubljenih ili odbačenih papira, svedočanstava jednine i množine života, iznova se prepliću... Sve nabrojano i još mnogo toga se natapa, meša, dolazi se do granice zasićenja, da nije pulpa, zvalo bi se magma duha... I sve jednog dana izlazi ispod valjka, seče se moćnim mašinama-noževima sličnim giljotini, postaje čist list papira debljine nekoliko mikromilimetara.

Papir je, ponavljam, debljine nekoliko mikrona, ali kada ga presavijete, jedanput, dvaput, tri puta, tada je već debljine nokta... Kada ga presavijete sedmi put, on je debljine vrha prsta, debljine jagodice kažiprsta kojim se upire u olovku dok se piše pesma ili priča.

U slučaju da nekom pođe za rukom – ako deseti put presavije bilo koji list, on će biti debljine šake. Matematika nam pomaže, ako taj isti list presavijete dvadeset tri puta, on je debeo, prema eksponencijalnoj funkciji, čitav kilometar. Za jedan kilometar vam je potrebno petnaestak minuta laganog hoda. Nadalje se sve vrtoglavo ubrzava, mora da se trči, da se leti, da se zamišlja – pa ako zamislite da list papira možete da savijete trideset puta – već se stiglo do početka svemira... Prilikom pedeset prvog savijanja došlo se do Sunca... Sa devedesetim savijanjem se doprlo do daljine od preko sto trideset miliona svetlosnih godina, što je prečnik prostora na koji staje sto galaksija... Počelo se od nekoliko mikromilimetara, došlo se do debljine nokta, pa jagodice kažiprsta, zatim šake, a posle sto trećeg savijanja našli smo se na ivici kosmosa, udaljenoj otprilike devedeset tri biliona svetlosnih godina...

Možda navedene brojke nisu najpreciznije, uostalom, tehnologija napreduje brže od čitanja ovog slova, ali suština je u tome da jedan jedini ispisani listak, papirak, može da dotakne nas, a ne samo mi njega... I da nije tačno da samo mi možemo da bacimo taj listak, već i on nas može da vine do vasiona.

Ruku na srce, ovo poslednje je teško izvodljivo, zato što ne postoji toliko veliki list papira i zato što ne raspolažemo energijom dovoljno velikom da bismo ga presavili toliko puta. To je to, što se tiče ljudskog roda. Ali možda ima Nekog, Negde... A taj Neko ima dovoljno veliki, vaseljenski ogroman list papira... I taj Neko ima dovoljno snage i strpljenja da ga beskonačno presavija... Ako je to tako – onda je taj papir verovatno sličan najfinijem paus-papiru: donekle proziran, svetloplav... Odnekle sasvim neprovidan, ako ne računamo predivo maglina, vlakna krajeva kometa i pulsiranje tačkica svetlucavih zvezda...
 
(Pristupna beseda Gorana Petrovića izgovorena na svečanom skupu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 15. maja 2019. godine, koja će biti štampana u publikaciji „Akademske besede“, u izdanju SANU.)