Goran Petrović: Maštovito, nepredvidivo, van prostora i vremena

Nove knjige pisca i akademika Gorana Petrovića nesumnjivo su književni događaj godine: romani „Papir“ i „Ikonostas“ deo su njegovog velikog književnog projekta Roman delte, kome je posvetio više od dve decenije.

Remek-delo srpske književnosti. Slastan tekst, zapanjujuće lepote. Čudesna tkanina koja leprša epohama. Ninova nagrada za roman godine. Nagrada Ivo Andrić… Ovo su samo neke rečenice i fraze koje opisuju stvaralaštvo Gorana Petrovića. Njegovi književni junaci oblikuju jedan čudesni svet, savladavajući prostor i vreme. Fikcija i jezik kojom je opisuje su raskošni. A njegovi novi romani „Papir“ i „Ikonostas“ početak su Romana delte, prvi i drugi tok u univerzumu alegoričnih pripovesti čija će se radnja rasplitati od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Dugo se čekalo na Vaš novi roman, a onda ste nas obradovali čak dvema knjigama, koje su zapravo prva dva naslova svojevrsnog ciklusa Romana delte. Kako su nastajale ove knjige? Koliko dugo su postojale ideje za njih?
 
Prva zamisao i prve beleške nastale su pre više od dvadeset godina. U početku se činilo da je to jedan obimniji roman. A onda se polako ispostavljalo da je sve mnogo veće, da „nizvodno“ i „uzvodno“ postoje još mnoge pritoke, ušća, virovi, gde se priča plete... Tako je počelo grananje u smislu i vremena i prostora. Sada, u trenutku kada sam odlučio da se otpočne s objavljivanjem  – Roman delta obuhvata vremenski odsečak od oko pet stotina godina, a njegova radnja se ponajviše zbiva u Srbiji, naročito u srpskoj prestonici, ali i u Amalfiju, Napulju, Seru, Solunu, Rimu, Bolonji, Veneciji, Gracu, Pečuju, Budimu, Pešti, Celju, Krakovu, Konstantinopolju, Sirakuzi… Pri čemu sam ovlaš nabrojao samo gradove koji se spominju u prve tri knjige. Dabome, ovoliki vremenski i prostorni „sliv“ obuhvatio je i veliki broj „stanovnika knjiga“  ̶  desetine, pa i stotine junaka, stvarnih i izmišljenih likova. Opet, postojala je, i još postoji, jedna dodatna poteškoća, zadatak koji sam sebi zadao ‒ svaka knjiga bi morala da bude napisana tako da može da se čita nezavisno od drugih, onim redom kojim dospe u ruke čitaoca. Uz dodatni zahtev: kao kada uđete u Dunav, biblijsku vodu, treba da osećate i vodu pritoke nekog dalekog planinskog, u jesen i zimu bujičnog potoka, u proleće i leto takvog da nema ni imena. A ako vas zatekne bujica potoka, valjalo bi da osećate da je i on pritoka većih i velikih reka, koje pak čine svetska mora.

Koliko je težak rad na više romana istovremeno? Pogotovo kada oni tkaju jednu istu nit priče.

Mnogo teži nego što sam i mogao da pretpostavim. Da sam to znao na početku, verovatno se ne bih ni upuštao u ovu avanturu. Znate, mnogo je lakše napisati „kamerni“, sobni roman. Ovako su se perspektive preda mnom neprestano otvarale. Još ovo. I još ono. Pa još ovo... Šta je iza onog ugla? Čega ima u onom unutrašnjem dvorištu? Šta je iza one planine? Šta je iza onog desetleća ili veka? Gde se stiže onim pravcem? Vidi li se još nešto? Odavde se činilo kao tačka, a onda se ispostavljalo da su to čitave rečenice, epizode, da me čeka još jedna nova knjiga u nizu u kojem sam gotovo zaboravio koja je prva.

Koliko ste istraživali za ove knjige i iz čega se to istraživanje sastojalo?
 
Pokušao sam da steknem makar solidna znanja o svemu onome čega sam se dotakao. Nisam siguran da se to može nazvati istraživanjem, ali sam se ponašao kao i svaki putnik koji prvi put dospe u neki grad, raspituje se za prenoćište, želi da sazna koji je novac u upotrebi, kako on izgleda, radoznao je u vezi sa tamošnjom hranom, posmatra kako se ljudi odevaju, kakvi su im običaji, kakva je vreva na pijaci, kako na groblju žale svoje pokojnike... Za mene su svi ovi detalji veoma važni, oni se ne moraju naći u rukopisu, ali imam potrebu da se o njima makar obavestim kako bih stekao dovoljnu meru poverenja u sebe, poverenja neophodnog ako kao pripovedač želim da mi i čitalac poveruje.

Koliko je na Vas uticalo pisanje ovih romana? Da li Vas, i na koji način, pisanje menja?
 
Pa... Činilo mi se ponekad da sam otišao toliko daleko da neću umeti da se vratim. Bilo je i veoma guste magle sumnje, pomanjkanja vere. Zato sam povremeno pisao i neke kraće forme koje su objavljivane, ne bih li sebi potvrdio da ipak jesam ono što mislim da jesam – pisac. A ne neko ko je zalutao u potrazi za početkom i krajem, dvema kategorijama koje ni kao civilizacija nismo uspeli da dokučimo.
 
Poznati ste kao pisac koji neguje lepotu i raskoš srpskog jezika u svojim delima. Svedoci smo „osavremenjavanja“ jezika, ne samo kod nas, koje, čini se, ne ide u dobrom smeru (skraćenice, tuđice, internet žargon, osiromašen vokabular novih generacija). Kako vidite budućnost našeg jezika i šta bismo mogli da uradimo da se vratimo na pravi put?
 
Ne osećam se dovoljno umnim da dajem savete. Samo pokušavam da svakim svojim tekstom iznova otkrijem bogatstvo srpskog jezika. Nekada u tome koliko-toliko uspevam, nekada ne. Na rečnike, kao mesta sabiranja reči, gledam kao na jastuke. Niko od nas ne zna tačno kakvih sve i koliko pera ima u jednom jastuku, ali znamo da ih katkad treba pretresati i osunčati na prozorskoj dasci. Zar da glavu polažemo na zdudan jastuk? Zar nam do sopstvene glave, gde to ona počiva makar trećinu života, nije ni za toliko stalo?! Služi li nam glava samo zato da bismo se češljali ili celomudreno gladili bradu i brkove?! I još, ko ne zna šta znači reč „zdudan“, neka je potraži u nekom rečniku. Ili neka je potraži na internetu, ionako smo skloni tome da mu se obraćamo čak i za informaciju ko smo mi sami. Eto, ovaj intervju mi je poslužio da makar tu jednu staru, zaboravljenu reč, pretresem, osunčam, iznova iznesem „na uvid javnosti“. Nije mnogo, jedna reč, ali ja sam već zadovoljan učinkom ovog našeg razgovora. Ovo je ujedno objašnjenje zašto u svojim knjigama nikada nisam želeo da imam popis i objašnjenje manje poznatih reči. Ko je lenj da ih potraži u rečnicima, neka ih preskoči. Neka komunicira emotikonima. Šaljem mu „smajli“!

Kako posmatrate današnju srpsku književnost? U kakvom se položaju ona nalazi?

Srpska književnost, već ostvarena, ali i ona koja se koliko danas piše, veoma je dobra. Imajući u vidu „veličinu“ jezika, ona je izuzetno poetički bogata. Drugačije rečeno: ona prevazilazi veličinu prostora u kojem nastaje.
 
Koliko Vam znače nagrade za Vaše stvaralaštvo? Nemali je broj onih koje ste dobili... Da li su Vam one bitne kao znak „dobro obavljenog posla“?

Nagrade su ram ili paspartu nekog književnog dela. One pomažu da delo bude uočljivije, ali je još važnije da to isto delo opstaje i bez raskošnog okvira neke nagrade.

Vaša dela su prevođena na brojne svetske jezike. Kakav tretman imaju u zemljama u kojima su prevedena?

Nisam napisao mnogo knjiga. Nešto malo više od deset. One su pak objavljene u više od sto trideset izdanja, a skoro polovina tih izdanja su prevodi. Što znači da su mnogi prevodi imali više izdanja u inostranstvu. Što pak znači da ta izdanja, od zemlje do zemlje različito, od naslova do naslova različito, ipak žive, opstaju u kulturama koje su često veoma različite od naše. Samo je „Sitničarnica“ objavljena u više od pedeset izdanja, od toga polovina u prevodu. Taj broj, pedeset, ovde je malo ko primetio, a neki na to nisu ni trepnuli, uključujući i NIN, čijom je nagradom roman počastvovan, a koji to ni noticom nije zabeležio. Ne mogu da kažem da mi zbog toga nije bilo malo krivo, ali ipak, razmišljam, što bih se ja, kao pisac, bavio matematikom.

Mnogi spominju Vaše knjige, posebno „Sitničarnicu ‘Kod srećne ruke’“ i „Opsadu Crkve Svetog Spasa“, među naslovima za sva vremena. Koji su pisci ili knjige kojima se Vi uvek vraćate?

Svim onim knjigama za koje imam utisak da su pisane samo zbog mene, da bih ih čitao posle nekoliko godina, desetina godina, stotina godina otkada su napisane. A imena autora i naslovi su raznoliki, sećanje je nepouzdanije od osećanja. Otuda sam valjda pogrešio na konferenciji s novinarima koju je Laguna upriličila povodom objavljivanja „Papira“ i „Ikonostasa“, pa sam rekao da je autor „Mavrovog poslednjeg uzdaha“ Umberto Eko, iako sam mislio na Ekov roman „Baudolino“. Sprva sam se veoma stideo, a onda sam, kako i rekoh, pomislio: osećanje je ipak važnije od sećanja. A nikada nije ni kasno gdegod, kao u stara vremena, i udenuti ceduljicu sa dva stupca popisanih grešaka, od kojih je prvi naslovljen „Stoji“, a drugi „Treba da stoji“.

S obzirom na to da razgovaramo povodom rođendanskog izdanja časopisa Bukmarker, šta biste poželeli nama, ali i našim (Vašim) čitaocima?

Bukmarkeru bih poželeo da svom nazivu doda još jedan, značenjski obuhvatniji: Obeleživač. A čitaocima bih poželeo što više dobrih knjiga, koje su svojevrsni obeleživači u ovom našem svetu u kojem se sve manje zna ko je gde, na kojoj je strani, kamoli dokle je u životu stigao, gde se čovečanstvo nalazi. Pri čemu bi i za mene makar deo od svega nabrojanog mogao da važi – koliko još stranica započetog Romana delta sledi.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 25