Goran Milašinović: Svet može da spase samo ljubav čoveka prema čoveku

Serija o Černobilju, film o Openhajmeru, „Čuvari formula“… priče koje gledamo kao moralno upozorenje koje treba da nas probudi iz sna. U trenutku ratova koji bukte planetom stigli su nam „Čuvari formule“, film snimljen prema romanu „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića.



Doktor Milašinović ličnim primerom svojim studentima pokazuje šta znači biti lekar i da su čovečnost, empatija i prijateljska ljubav jedino što se priznaje. Pisac Milašinović oplemenio je duše svih nas koji smo čitali njegove knjige i naučio nas je da nas kultura određuje mnogo više od mesta rođenja.

Istaknuti glumac, reditelj, producent i scenarista Dragan Bjelogrlić pročitao je roman „Slučaj Vinča“ i istog trenutka poželeo da snimi film. I snimio ga je.

Krajem oktobra beogradska publika imala je priliku da vidi film „Čuvari formule“, po scenariju Vuka Ršumovića, nastao po motivima romana Gorana Milašinovića, koji je bio i saradnik na scenariju. Snimanje je trajalo oko godinu dana na autentičnim lokacijama u Srbiji, Sloveniji i Francuskoj u periodu 2022. i 2023. godine. Svetska premijera filma je održana 4. avgusta 2023. godine na filmskom festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj u okviru prestižnog programa Piazza Grande, gde je osvojio dve nagrade: nagradu „Varajeti“ za najbolji film u selekciji Piazza Grande i nagradu „Zeleni leopard“ koja se dodeljuje filmovima sa najupečatljivijom porukom. Film je 15. avgusta 2023. godine prikazan van konkurencije u okviru glavnog programa 29. Sarajevo film festivala, dok je premijera u Srbiji održana 24. oktobra 2023. godine. Za ovaj film je na Međunarodnom filmskom festivalu Kine Nova koji se održava u Skoplju, Draganu Bjelogrliću uručena je prva nagrada ovog festivala – „Zlatna griva“.

Film je neposredni povod da porazgovaramo sa profesorom doktorom Goranom Milašinovićem, koji ekskluzivno govori za Bookmate žurnal.

Koliko je film „Čuvari formule“ sačuvao Vašu prvobitnu priču o srpskim naučnicima ozračenim u Vinči pre 65 godina, njihovom lečenju u Francuskoj, prijateljstvima, humanosti i požrtvovanju?

Već tokom prvih razgovora g. Bjelogrlić i ja smo se složili da okosnica budućeg filma treba da bude ista kao u romanu, vanredna i za današnje prilike neverovatna humanost francuskih građana, dobrovoljnih davalaca koštane srži našim ozračenim naučnicima te 1958. U filmu su zadržani i neki drugi slojevi iz knjige, poput, suprotstavljenih mentalnih i motivacijskih struktura dvojice glavnih lekara, naučnika Žorža Matea, koji nema čvrstu vezu sa realnim svetom oko sebe, i drugog, racionalnog rukovodioca Odeljenja za radijacionu bolest pariske bolnice „Kiri“ Anrija Žamea, koji je trebalo da odobri eksperiment nad ljudima, budući da je reč o prvoj transplantaciji nekog organa kod ljudi u svetu. Zajednički su i fokusi na ondašnjem vremenu i političkim prilikama, a takođe i našem naučnom institutu „Vinča“, u to vreme retkom i veoma cenjenom širom sveta. Najupečatljivija razlika između filma i romana je paralelni narativ o formuli atomske bombe, koji je u romanu efemeran, a u filmu naglašen, pre svega zbog zakonitosti filmske umetnosti, a unekoliko i zbog ličnih umetničkih sklonosti g. Bjelogrlića ka političkim intrigama iz naše novije prošlosti.

Znam koliko Vam je empatija važna. Koliko Vam je empatija pomogla da sagledate priču iz ugla ljudskosti?

Naša reč za empatiju – uosećivanje – jasnije objašnjava koliko je ona imanentna za svakog pisca, a takođe, i za većinu lekara, što je, verovatno, i jedina prava poveznica književnosti i medicine. Međutim, kod pisca reč je o fikciji, o ulaženju u kompletnu mentalnu strukturu svojih likova, pa tako i u emocije. Ali to je veštačko i kvaziuosećivanje, te ne treba biti iznenađen kad je neki pisac u stvarnom životu hladna i neosetljiva ličnost. Kod lekara nema prostora za fikciju. Reč je o stvarnoj, životnoj psihološkoj i emocionalnoj interakciji sa drugim čovekom, i to obolelim, narušenog dostojanstva i ponosa. Svaki dosledni i posvećeni lekar je pre svega humanista, na radnom mestu i izvan njega. Lekar koji ne oseća sve ljude i ne poštuje tuđe dostojanstvo, može samo da glumi humanost prema svojim pacijentima, ali nje suštinski nema. Humanost je upravo priznavanje svakom čoveku prava na isti ponos. Na suprotnom kraju se nalazi kompetitivnost, najgora mana u ljudskom rodu. U humanosti fokus je na drugom, a u takmičenju na samom sebi. Zbog toga je meni neverovatno da se lekar bavi aktivno politikom, budući da je politika čista kompetitivnost, osim ukoliko zauvek odustane od svog primarnog poziva.



Šta za Vas kao pisca, koji je na književnoj sceni gotovo 35 godina, znači ovo filmsko iskustvo? Da li ste pišući roman mogli i da sanjate da će se ova priča ekranizovati?

Ne razmišljam o prethodnim knjigama, ukoliko ne moram. Prvi razlog je što mi se post festum čini da je sve moglo da bude napisano bolje, a drugi što svaka knjiga ima svoj nepredvidivi život u budućnosti. Neke hvaljene i nagrađivane knjige i autore buduće generacije odbace kao bezvredne, a neke zapostavljene iznenada postanu stubovi literature. Potonjih primera od Šekspira, preko Bulgakova, do danas ima veoma mnogo. U svakom slučaju, i ovde film je imao pojačivačko i reflektorsko dejstvo na knjigu. Tim više jer su „Čuvari formule“ veoma dobar film, sa jakim emocijama i porukom da svet može da spase samo ljubav čoveka prema čoveku. Naše naučnike nije spasla medicina onog vremena, nego ljudi onog vremena, kojima su dobrota i milosrđe bili na vrhu životnih motiva.

Šta Vas je privuklo priči o onome što se dešavalo u Vinči? Šta je bio razlog vraćanja ovoj temi, kojom ste se na sasvim drugačiji način bavili u knjizi „Rascepi“?

U oba romana humanost, empatija i prva transplantacija koštane srži u svetu bili su u centru mog interesovanja. „Slučaj Vinča“ publikovan je kao novo izdanje kod Lagune, mog sadašnjeg izdavača, i stilski je bliži stvarnosnoj prozi, ali bitne razlike u odnosu na „Rascepe“ nema.

Prema Vašim istraživanjima, šta se zapravo dogodilo u institutu Vinča tog 15. oktobra 1958?

Nefiktivni deo romana prikazuje autentični književni mizanscen koji sam sagradio na osnovu istraživanja dokumenata iz tog vremena, kao i dnevnika jednog od ozračenih naučnika, koji mi je došao u ruke preko prijateljice iz „Vinče“. Akcident je bio rezultat ljudske greške, a po Pavlu Saviću malo i našeg poslovičnog nemara, jer se opasni naučni eksperiment na nuklearnom gorivu sprovodio bez korektnih sigurnosnih mehanizama i alarma, kao i bez neposrednog prisustva nekog od inženjera. Bio je to diplomski rad jednog od dvojice prisutnih studenta fizike, kao uslov za diplomu. Merio se nivo teške vode koji je potreban da uspori neutrone kako bi bili u stanju da razbiju atomsko jezgro, proces poznat kao „lančana reakcija“. Međutim, nehotično je premašen prag sigurnosti za sudionike eksperimenta – osim dva studenta, bila su tu još i četiri tehničara – i došlo je do ozračivanja neutronskim i gama zračenjem. To je, nažalost, trajalo desetak minuta, sve dok se nije pojavio miris ozona, na osnovu kojeg su naučnici zaključili da su ozračeni i tek tada eksperiment je prekinut.

Srpski naučnici koji su bili ozračeni u Vinči lečeni su u Parizu, na institutu „Kiri“. Njihovo lečenje je proglašeno državnom tajnom. Zašto?

Ne bih rekao da je to bila baš državna tajna, šturo obaveštenje javnosti preko Tanjuga i u Politici usledilo je nakon dva ili tri dana, ali bez ikakvih detalja. Postojao je strah od opšte panike zbog nuklearnog zračenja nadomak Beograda, ali oskudno i nepotpuno informisanje javnosti bio je i manir ondašnje države i režima. Nedemokratska vlast je tada važne informacije čuvala samo za nekolicinu ideoloških vođa, ponižavajući tako opšte ljudske slobode i pravo svakog čoveka da bude obavešten tačno i pravovremeno o svemu što se događa u društvu u kojem živi. Isto se dogodilo i u Černobilju, tada u Sovjetskom Savezu, pa se može govoriti o jasnoj matrici komunokratije. Osim toga, otpočetka se spekulisalo da je došlo do ljudske greške, što je prikazivalo našu mladu komunističku državu i njegovu elitu u lošem svetlu u svetu. Institut u „Vinči“ bio je do tada ponos FNRJ, dokaz da i mali narodi mogu da uspešno participiraju u svetskoj nauci i tehnološkom progresu.

Građani Pariza nesebično su donirali koštanu srž za presađivanje srpskim naučnicima. To je ujedno bila i prva transplantacija te vrste u svetu. Čuva li se u Francuskoj uspomena na taj događaj?

Svi Francuzi za koje znam da su pročitali roman na francuskom ili engleskom bili su iznenađeni kako o svemu tome nisu znali ništa. Mislim da će prikazivanje filma u Francuskoj doprineti kolektivnom ponosu Francuza na svoje građane iz te 1958, heroje čovečnosti i vrline. Ukoliko su moj roman i Bjelogrlićev film doprineli tome da se dobro osećaju, misija nas dvojice kao autora biće kompletirana.

Okosnica romana je neverovatna hrabrost i plemenitost petoro običnih Parižana. Kako to objašnjavate?

Pre svega njihovim posebnim karakterima. Uosećavanje je imanentna, ali zatomljena ontogenetska karakteristika homo sapijensa. Pojavljuje se iz podsvesnih slojeva ličnosti u vidu tentamena, neizdrživog refleksnog reagovanja na patnju drugog čoveka, ali ne kod svih i ne uvek. Ono vreme pogodovalo je empatičnosti jer su ljudi bili zabrinuti zbog pretećeg novog svetskog i nuklearnog rata, a nije prošlo ni mnogo vremena od Hirošime i Nagasakija. U pretnjama i katastrofama ljudi se zbližavaju, shvate da su potrebni jedni drugima i pomažu unesrećenima. Sebičnost i kompetitivnost tada ustuknu i ustupe mesto ljubavi i prijateljstvu. Ali opet, nisu svi ljudi na planeti te 1958. bili humani, niti su svi ove 2023. nehumani. Iako je naš svet jedno kolektivno mesto i doživljaj, presudni trenuci i akcije pripadaju isključivo posebnim pojedincima.

U roman ste uveli jednu, može se pretpostaviti, fiktivnu ljubavnu priču o platonskoj vezi lekara i pacijentkinje?

Njena funkcija je da odvrati pažnju od nužno melodramatskog sadržaja, kakva je manje-više svaka priča o dobroti, a drugo, da naglasim ljubav kao univerzalni lek za zlo među ljudima. Mislim da i u onom čamcu kojim se poslednji put ide preko mitske reke Lete u večni podzemni svet ljubav ima svoju šansu; u stvari, na svakom mestu na kojem su ljudi zajedno i u društvu. Isto tako i u apsurdnim okolnostima kao što je, na primer, bolnica, u kojima je borba za život i ozdravljenje primarni cilj.

Koliko običan građanin danas zna o „Vinči“ kao nuklearnom institutu u Srbiji?

Čini mi se da je „Vinča“ danas više simbol našeg straha od nuklearnog zračenja nego što mu poklanjamo pažnju kao naučnom institutu, iako on i dalje radi i proizvodi neke važne radiofarmake za medicinu. Ali već posle akcidenta 1958. pa do danas nestao je njegov sjaj vrhunskog svetskog naučnog lokusa, građenog po zamislima Pavla Savića, i naučne perjanice države. Koliko znam, u „Vinči“ se i danas nalazi neka količina ukladištenog nuklearnog otpada, a bojim se da javnost o tome, ponovo, ništa ne zna. Takođe, vlada konfuzija u vezi sa nazivom, budući da je blizu instituta selo Vinča, a u njemu velika i opasna deponija, koja nas truje i uništava drugim, nenukelarnim sredstvima. I na kraju tu je i arheološko nalazište „Belo Brdo“, po kome je selo Vinča i dobilo ime, najvredniji praistorijski lokalitet koji imamo, a koji se danas nalazi u stanju zapuštenosti i opasnosti da bude uništeno. Jedno malo selo postalo je tako aktuelno iz skroz različitih uglova. A zbog čega je Pavle Savić podigao naučni institut 1949. baš u Vinči? Prvo, da bude blizu Beograda. Drugo, i blizu Dunava, pa da nuklearni otpad, jelte, ima gde da se baca. I treće, ne treba očekivati od našeg genijalnog naučnika još i to da arheološko nalazište, ma koliko bilo važno i poznato još od 1893, vrednuje više od nauke, i to nuklearne.



Autor: Marina Kornicer
Izvor: Bookmate žurnal