Frančeska Đanone: Male revolucije velikih žena

Šta je nekada značilo, a šta danas znači biti žena ispred svog vremena, saznajemo od italijanske autorke Frančeske Đanone, kroz razgovor o „Poštarki“, njenom romanu prvencu koji je zadivio svet.

Sređujući detaljno kuću tokom pandemije, Frančeska Đanone je pronašla kutiju punu starih pisama, fotografija i dokumenata, sa vizitkartom jedne žene – Ane Avalene, poštarke. Ta vizitkarta probudila joj je maštu i dovela do njenog prvog romana, nazvanog upravo „Poštarka“, kojim je ispisana nezboravna priča o ženi koja je u svemu bila ispred svog vremena.

Radnja ovog velikog istorijskog i razvojnog romana smeštena je u period pre i posle Drugog svetskog rata, na jugu Italije, u malom mestu Licanelu, u koje stiže Ana, koja postaje „strankinja“: ona koja je došla sa severa, ona koja je drugačija, koja ne ide u crkvu i uvek govori ono što misli. Ponosna i nepokorna, ona se nikada neće povinovati nepisanim pravilima koja sputavaju žene juga. Uspeće u tome i zahvaljujući ljubavi prema mužu – ljubavi čija će snaga postati bolno jasna Karlovom starijem bratu Antoniju, koji se zaljubio u Anu čim ju je video.

„Uvek kažem da me je Ana, moja prabaka, zapravo tražila“, priča na početku razgovora za Bukmarker italijanska autorka. „Kada sam slučajno otvorila tu fioku i pronašla skoro stotinu godina staru vizitkartu, crnobele fotografije, pisma i dokumenta, odmah sam pomislila: ovde je priča koju treba ispričati. Tako sam pošla Aninim tragom i, istražujući nju i njen život, otkrila sam neverovatnu ženu. Ženu koja je u svom malom svetu pokrenula pravu revoluciju tako što je postala prva poštarka u Italiji i obavljala posao koji je do tada smatran isključivo muškim. Inspiraciju da napišem roman dobila sam kada sam otkrila da je Ana na samrti izgovorila: „Ne želim da budem zaboravljena“. ’Poštarka’ je bila moj način da ispunim to.“

Ana je „strankinja“ u svakom pogledu, ne samo zato što je sa severa došla na jug, u muževljevo rodno mesto, već i po načinu razmišljanja i ponašanju. Šta je to značilo za vreme u kojem je živela?

Pretpostavljam da je isti osećaj kao kada se fotografija u boji nađe u crnobelom svetu. Ana je kulturna, studirala je, mnogo čita i nekada je radila kao učiteljica; emancipovana je upravo zahvaljujući svom nivou obrazovanja, koji joj omogućava da pobedi na konkursu za poštare, pomerajući granice u nazadnoj i šovinističkoj zajednici u kojoj živi. Mnogi pokušavaju da je obeshrabre i potkrešu joj krila, smatrajući da je ludost, ako ne i skandal, to što će ona početi da radi muški posao. Kada joj njen muž Karlo kaže da ne postoje žene koje raznose poštu, Ana mu samouvereno odgovara: „Do sada“. Eto, u tom „do sada“ leži sav smisao njene priče.

Sve ostale junakinje knjige Anina su suprotnost – supruga muževljevog brata Agata, prva ljubav njenog muža Karla Karmela, telegrafistkinje u pošti... Šta je njima dao, a šta uzeo Anin dolazak?

To su žene koje ne znaju da mogu biti i nešto drugo, da mogu težiti i ulozi koja nije samo uloga supruge i majke. Odrasle su u društvu koje im je usadilo jedini mogući identitet koji treba otelotvoriti, a to je anđeo ognjišta. Kada Ana stigne u novu sredinu, dokazuje da postoji i drugi način života za ženu u ovom svetu, način koji takođe uključuje ambiciju i profesionalnu ostvarenost, odnosno sve ono u šta su te žene verovale, ali su znale da se dovodi u pitanje. Ana je upalila fitilj promene.

Kako biste nam predstavili Đovanu – ženu koja je do Aninog dolaska nepismena, povučena, koju smatraju ludom, koja u početku uživa u zabranjenoj ljubavi, ali doživljava i zlostavljanje od partnera. Na koji način je ona važna za Anu, pa onda i za Vašu priču?

Đovana je ličnost koju čitaoci mnogo vole, a i meni je izuzetno draga. Ona je žrtva fizičkog i psihičkog nasilja, marginalizovana od društva koje je smatra drugačijom. Isto tako je drugačija i Ana, kojoj su meštani u selu odmah nadenuli nadimak „strankinja“, kao da je stalno podsećaju da nije i nikada neće biti jedna od njih, da ne pripada zajednici. Kada se sretnu, ove dve žene se ogledaju jedna u drugoj i smesta se prepoznaju u svojoj usamljenosti. Između njih se rađa veliko prijateljstvo, zapravo sestrinstvo. Zahvaljujući Ani, Đovana uči da čita i piše, a isto tako shvata da je sposobna da bude sama, te će pronaći sopstveni način emancipacije.

Kako Anina odluka da postane poštarka utiče na njen odnos sa porodicom, sa ljudima iz mesta, a onda i na nju samu?

U romanu postoji scena kada Ana, tokom večere, objavljuje okupljenoj porodici kako želi da se prijavi na oglas za poštare, koji je objavila opština Licanelo. Njen muž Karlo i zaova reaguju na isti načn kao i čitava zajednica, to jest s prezirom, podsmehom i nevericom. Jedini koji podržava njen izbor jeste zet Antonio, čovek naprednih shvatanja. On će jedini razumeti Anu, dok se svi ostali, uključujući i muža, okreću protiv nje. Ana veruje u sebe čak i kada niko u okruženju ne veruje u nju. Mislim da je to njena najdragocenija poruka.



Na koji način je određuje ljubav prema suprugu Karlu, ali i odnos koji ima sa njegovim bratom Antoniom, koji je beznadežno zaljubljen u nju?

Karlo je veseo i šaljiv čovek, koga Ana voli i za koga se udala. S druge strane, Antonio je onaj koji joj je sličan, srodna duša koju ona upoznaje kada je prekasno za povratak u prošlost. Između Ane i Antonija postoji ljubav predodređena da bude stalno potiskivana, da nikada ne bude označena kao prava ljubav, ali koja istovremeno hrani njihove živote, poprimajući različite oblike tokom godina.

U knjizi opisujete trenutak kada su žene dobile pravo glasa, kao i Aninu borbu da otvori Žensku kuću – mesto na kojem će žene moći da pronađu sigurnost, da uče, da se u svakom pogledu usavršavaju. Kako to utiče na Anu i druge junakinje priče? Kakav je danas položaj žena, u odnosu na tadašnji period?

Ana je i u ovome bila ispred svog vremena. Podsticala je sakupljanje potpisa zalažući se za žensko pravo glasa; bila je prva u okruženju koja je nosila pantalone, a osnivanjem Ženske kuće shvatila je da su sloboda i oslobođenje žena nemogući bez sestrinstva i međusobne podrške. Sva prava koja su žene s vremenom dobile rezultat su njihove udružene borbe, sve to su same postigle. Nesumnjiv je napredak koji je od tada postignut. Međutim, pred nama je i dalje dug put... Na primer, znate li da se u italijanskim školama proučavaju samo pisci, pesnici i filozofi muškarci? Zašto su spisateljice, filozofkinje i pesnikinje isključene, odnosno i dalje izostavljene iz udžbenika?

Knjige su veoma važan činilac priče i u „Poštarki“ pronalazimo reference na mnoga književna dela. Ana i Antonio čitaju istovremeno istu knjigu pa o njoj razgovaraju. Šta nam izbori knjiga govore o Vašim junacima?

Knjige su nešto suštinsko u odnosu Ane i Antonija, nešto što ih povezuje. Kroz knjige koje čitaju i rečenice koje podvlače oni uspevaju da razgovaraju jedno s drugim, da kroz tuđe reči saopšte sve ono što ne mogu ili nemaju hrabrosti da kažu jedno drugom dok se gledaju u oči. Ana voli romane u čijem su središtu snažni ženski likovi, na primer Ana Karenjina, Elizabet Benet, Ema Bovari ili Ketrin Ernšo, dok Antonio gaji naklonost prema ruskim piscima jer su, po njegovom mišljenju, oni najhrabriji u pripovedanju o krhkosti i kontradiktornosti ljudskih bića, omogućavajući nam da shvatimo da ne grešimo, već da smo samo ljudi.

„Poštarka“ je prevedena u 39 zemalja, bila je najprodavaniji italijanski roman, koji je i nagrađen. Koliko Vam sve to znači?

Taj uspeh me je ispunio i preokrenuo mi život. Najiskrenije, u početku sam bila zaprepašćena, nisam znala kako da se izborim sa svim tim, pogotovo s medijskom pažnjom. Čak sam doživela i nekoliko napada panike. Sada je bolje. Nisam se promenila, ostala sam ista. Menja se način na koji te drugi vide, odelo u koje te oblače bez uzimanja mere.

Od kojih pravila u pisanju nikada ne biste mogli da odstupite i kako izgledaju trenuci kada Vam buja inspiracija?

Uvek u sebi nosim odličnu lekciju o pisanju koju je dao Hemingvej: „Piši samo o onome što zaista poznaješ“. Na primer, nikada ne bih mogla da smestim svoju priču na neko mesto koje nisam videla i koje istinski ne poznajem. Drugi element koji nikada ne bih mogla da odbacim jesu dijalozi. Teško mi je da čitam romane bez dijaloga. To je kao da likovi nemaju svoj glas, a ja imam potrebu da čujem svaki pojedinačni glas. Pišem danju i krajnje sam disciplinovana i metodična. Kada pišem, moram da budem sama, u sobi samo za sebe, o kojoj je govorila Virdžinija Vulf; dok radim, tamo mogu da budu samo moja dva mala psa Lila i Babu.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Prevod: Olivera Nićiforović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
Foto: Federico Patrocinio