Filip Čolović: Živimo u vremenu pogrešnih heroja

Kada sam počinjao da pišem „Vir“, ni na kraj pameti nisam imao distopijski roman. Ni sada ne mislim da knjigu možemo jednostavno svrstati u taj žanr, mada razumem da će ljudi roman čitati u tom ključu. Dobro ste primetili da, bez obzira na visoke književne domete pojedinih knjiga, ozbiljni čitaoci pomalo potcenjivački gledaju na ovakvu vrstu literature. Moram da priznam da je i sa mnom takav slučaj, te da uglavnom ne mislim da distopijska dela spadaju u visoku književnost, međutim, s obzirom na to da upoređivanja idu u pravcu Kafke i Orvela, mogu samo da budem zahvalan.



Rekao je ovo za Glas Srpske Filip Čolović, pisac, scenarista i režiser,  objašnjavajući kako je stvarnost na neki način nadmašila distopijsku notu u njegovom četvrtom romanu „Vir“ (Laguna), koja je dala neke od najvećih romana u istoriji literature, ali se pomalo potcjenjivački olako svrstavala u žanrovske kanone futurističke fantastike. Sam umjetnik kaže da se njegov junak Vir razlikuje od svih distopijskih junaka po proživljenosti.

„Ipak, ruku na srce, moj protagonista Vir umnogome se razlikuje od književnih junaka gorenavedenih velikana – Jozefa K.  i Vinstona Smita. Za razliku od pomenutih dela, ‘Vir’ je doživljen. Premda sam mnoge stvari namerno gurao u apsurd, pravio određenu ironičnu distancu i ‘gradio’ književnost, to ne menja činjenicu da sam većinu situacija, na neki način, lično doživeo. U tom smislu, bliže mi je Markesovo objašnjenje: ‘Ja ništa ne izmišljam. Ljudi uvek hvale moju maštu, ali sebe smatram opakim realistom.’ Sve što izmislim već je postojalo negde u stvarnosti“, rekao je Čolović.

Kako se desio taj paradoks da u vremenu procvata tehnologije i sve bržih sredstava komunikacije kao vrsta postajemo sve usamljeniji i izolovaniji jedni od drugih, da je svaki čovjek, da parafraziram lajtmotiv Vašeg romana, sve više postao ostrvo za sebe, daleko i izolovano od drugih?

Mislim da je procvat tehnologije išao pod ruku sa čovekovom samoizolacijom. To jeste malo paradoksalno, da u vremenu kada možemo da dođemo bukvalno do bilo koga, ne prilazimo nikom, i donekle ironično, ali nije to prvi slučaj u istoriji čovečanstva da ironija preovlada. Iz mog ugla to je loš trend, mislim da smo društvene životinje i da u ljudima leži snaga. Zajedno, udruženi i složni, ljudi mogu mnogo više. Ono što mi naročito smeta u današnje vreme jeste gubitak empatije i voleo bih da poradimo na tome, uostalom, moj roman počinje Kafkinim citatom: „Knjiga mora biti sekira za smrznuto more u nama.“

Niste bježali od teških tema i mračne atmosfere ni u ranijim djelima, ali djeluje da je „Vir“ možda i najdublji silazak u „srce tame“ koja nas okružuje, ali paradoksalno, ima jedno katarzično zrno optimizma u toj atmosferi distopijske tame?

Osim što sam po prirodi nepopravljivi optimista, verujem da ljudi koji žele da nešto promene (a spadam u takve) ne smeju da budu pesimisti. Pesimizam, osim što nije konstruktivan, gura ljude u pasivnost. Dakle, verujem da pesimizam nije izbor, mi jednostavno moramo biti optimisti po svaku cenu. S druge strane, bez obzira na to što će čitaoci prepoznati taj zrak sunca na kraju, nemojte zaboraviti na cenu, ne zaboravite da tom svetlu prethodi žrtva. Dakle, promene jesu moguće, ali najverovatnije uz određene veće ili manje žrtve, šta god mi pod žrtvom podrazumevali.

U svom ranijem romanu „Zima bez brata“ i dokumentarnom filmu „Potreba za mržnjom[AB3] “ dotakli ste se, vođeni ličnim i umjetničkim motivima, teme sve prisutnije kulture mržnje i nasilja koja je, nažalost, u međuvremenu eksplodirala preko najcrnjih očekivanja, od masovnih zločina do institucionalizovanog nasilja.

U dokumentarnom filmu „Potreba za mržnjom“ isprva nenametljivo, a potom sve otvorenije, pominje se teza kako se kod nas procvat nasilja i sumrak svih vrednosti desio tokom ratova devedesetih. Tako nešto meni deluje krajnje logično. Sankcije, beda, smrt na sve strane, izbeglice, urušene vrednosti, pogrešni heroji… Čak se sećam da sam kao gimnazijalac za potrebe svog rok benda napisao pesmu čiji je refren glasio, parafraziram, „vreme pogrešnih heroja“. Hoću da kažem, još smo tada bili svesni kuda sve to vodi, mada ovo krajnje ishodište niko ipak nije mogao ni da pretpostavi. Nemaština, materijalna i duhovna, u čoveku definitivno budi ono najgore. Nažalost, reakcija društva i države je izostala. Nismo sprečavali te pojave, nismo se lečili, a znamo da bolest samo napreduje kada se ne leči.

S druge strane, htjeli mi to da priznamo ili ne, svi pomalo postajemo, makar pasivni, učesnici u tom histeričnom talasu mržnje, laži i obmana kojim nas zasipaju mediji, pri čemu treba reći da to nije samo problem regiona, nego, nažalost, i globalni trend?

Apsolutno se slažem da je čitav svet u problemu. Mržnja, nasilje, nedostatak empatije, lažne informacije, obmane… Ništa to nije rezervisano samo za naše prostore. Ipak, ta činjenica nas ne amnestira.  Ježim se od tog opravdanja, koje u poslednje vreme često čujem, da se to dešava svuda u svetu. Donedavno smo sa sigurnošću tvrdili da su masovna ubistva karakteristična isključivo za zapad, da to ovde ne može da se desi. Uz sva moguća opravdanja, kod nas je slučaj posebno osetljiv i problematičan, jer nismo dostigli nivo građanske svesti koja bi nam pomogla da se protiv toga borimo. Tako da se kod nas, u nedostatku funkcionalnog sistema, uz sve ovo što ste naveli, veoma lako zapati i: nesmenjivost vlasti, korupcija, zaštita određenih grupa, kriminal, nepoštovanje zakona… Sve to pogoduje procvatu nasilja.

Osim što pišete, godinama režirate i pišete scenarije. Sam „Vir“ karakteriše jedna gotovo filmski vizuelna atmosferičnost. Da li biste voljeli dočekati njegovu ekranizaciju i pod kakvim uslovima biste ušli u nju?

Iskreno, nikada ništa što sam napisao kao roman, odnosno što sam doživeo kao književnost, nisam prenosio na platno ili ekran. Određena svoja pisanja, zbog načina izražavanja, stila i forme, vidim isključivo kao knjige. Ipak, zanimljivo je da ste ovo pomenuli, jer sam baš u trenutku kada ste mi poslali pitanja dobio jednu (polu)ozbiljnu ponudu za otkup prava na film. Priznajem da bi to, makar produkciono, bilo interesantno. S jedne strane, kod nas bi snimanje distopijskog filma bilo nešto novo i originalno, jer nismo baš bogati tim žanrom, a s druge strane, ovako kako je napisano, uz mnoštvo duo scena, neveliki broj objekata i glumaca, ne bi ni koštalo mnogo, što je producentima, priznaćete, podjednako važno kao i originalnost filma. Možda čak i važnije.

Za razliku od posljednjih romana i dokumentaraca, Vaš igrani film „Ala je lep ovaj svet“ dotakao se ozbiljnih tema, ali kroz formu komedije. Svjesno ste htjeli napraviti taj zaokret od mračnijih tema ili je to prosto bio splet okolnosti?

Rekao bih da je u pitanju i jedno i drugo. Naime, film je nastao na želju produkcije nakon dve trećine snimljenog materijala za seriju „Šetnja sa lavom“, koju je pisao Andrej Šepetkovski. Meni se serija dopala, imala je tu gorko-komičnu notu, a završava se tragično. HBO platforma otkupila je ovu seriju, što može (a i ne mora) biti neki garant kvaliteta. Mislim da komedija i tragedija idu skupa u filmu, kao i u životu. Nekada, pogotovo ukoliko ste kreativni i osluškujete, teme biraju vas, a ne vi teme. Po prirodi nisam zatvoren čovek i ne bojim se izazova. Otuda razne teme i žanrovi.



U vodama komedije ostali ste i sa televizijskim projektima „Kamiondžije“ i „Šetnja s lavom“, koji su svaki na svoj način bili zanimljiv poligon za režiranje. Kako, generalno, gledate na taj talas hiperprodukcije serija?

Premda sam u prvi mah mislio da je hiperprodukcija serija nešto dobro i da će kvantitet neminovno iznedriti kvalitet, to se nije dogodilo. Prvi je razlog što za tako nešto nismo bili spremni: mi smo mali i nemamo ni toliko profesionalaca na raspolaganju, ni toliko autora, ni toliko dobrih ideja, na kraju krajeva, ni toliki auditorijum… Zatim, primećujem da je važnije bilo namiriti određene ljude iz posla, nego uložiti u dobar projekat. Ko odlučuje koje će se serije raditi? Radimo takav posao da se sve jako dobro vidi, ništa se ne može sakriti. Postoji i jedan poseban razlog, banalan ali logičan, za realizaciju određene serije. Serija koju ste pomenuli, a koju režiram od prve sezone – „Kamiondžije d.o.o.“, ima drugu vrstu pokrića, ma kako to pokriće lično malo cenio. Naime, ta serija ima veliku gledanost, a samim tim i razlog svog postojanja. Videćete da sve serije koje ljudi vole da gledaju, nemaju mnogo problema da traju. To je već ogoljeni kapitalizam i diktat tržišta.

Radili ste zajedno sa Tihanom Bajić  projekat „Petrovačka cesta“, dokumentarnu priču koja se bavi tragedijom u ranim dešavanjima sa ove strane Drine. Kako ste ušli u taj projekat, jako dobro primljen od strane publike, ali koji takođe nije bio laka tema za rad?

Ljudi su skloni da veoma lako stave umetnike (ne volim ovu reč, ali nemam bolju) na nečiju stranu ili u neke zamišljene fioke. Tako su i mene, nemajući potpuni uvid u moj rad, ali primećujući moj kritički sud (mislim da je tako nešto neophodno kako bismo išli napred), požurili i najverovatnije stavili i mene u neku od tih ladica. Ipak, ne postoji u mojim knjigama i filmovima u tom pogledu neka doslednost i zauzimanje strane, barem kada govorimo o nacionalnom:  snimio sam i veoma kritične filmove o NATO bombardovanju, o devojčici sa Kosova i njenom teškom životu u južnom delu Mitrovice pre dvadeset godina, kratak prikaz o spaljenim crkvama na Kosovu i Metohiji, zatim i pomenuti dokumentarni film…  Mene užasavaju tragedije, naročito one koje čini čovek, boli me nepravda. Uvek ću biti na strani žrtava, bez obzira na to kojoj strani pripadaju. Uopšte se nisam dvoumio da radim „Petrovačku cestu“ premda sam, naravno, znao da će rad na jednom ovakvom filmu biti traumatičan i da će neminovno ostaviti neke emotivne ožiljke, kao i uvek kada su ovakve tragične priče u pitanju.

Osim promocije „Vira“, koja je trenutno aktuelna, kakvi su Vam sljedeći planovi što se tiče pisanja i režije?

Promocija knjige je prva na redu, a zatim sledi snimanje novog serijala „Kamiondžija“ koje sam ovoga puta i pisao zajedno sa Marijanom Vićentić. Sama ta činjenica povećava moju odgovornost, ali i podiže očekivanja. Zatim razvijam film i seriju od deset epizoda koja će se zvati „Spisak malih stvari“ i biće urađena kao road movie po prostorima čitave stare Jugoslavije, a između svega toga naš veliki glumac i moj veliki prijatelj Tihomir Stanić ponudio se da producira film za koji sam scenario napisao pre više od deset godina. U pitanju je „Orfejeva smrt“, biografska drama o Branku Miljkoviću. Trenutno konkurišemo za sredstva u Filmskom centru Srbije i nadam se da bi taj film mogao biti podržan. Naš veliki pesnik tragične sudbine svakako to zaslužuje, složićete se, mnogo više od brojnih estradnih ličnosti koje su u poslednje vreme, redom, dobijale svoje filmove.
 
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske