Enes Halilović: U središtu sopstvenih zagonetki

Potraga za istinom je poput bačenog koplja – reči su koje stoje na korici romana „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića (Laguna). Sve počinje od ljubavi: mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je četrdeset sedam dana. Pripovedač je sin poznatog odmetnika koji istražuje poteru za ocem, a sve što će naći vodi ga prema literaturi i brojnim pitanjima. Šta je otac? Šta je mitski otac? Šta su žrtve? Ko su umetnici...

Kako vam se otvorio rukopis novog romana?

Najpre se odškrinuo. Potom se otvarao, malo pomalo; onda sam prošao kroz rukopis kao kroz vrata. U osvit mojih prvih stihova, još 1992. godine, čuo sam priču o odmetniku i zapisao prve detalje u jednoj svesci gde sam zapisivao prve stihove. Samim tim proza o kojoj me pitate jeste moja praproza – to je baš ono prvo o čemu sam nameravao da pričam. Godinama, taložili su se detalji i skice kao drva od kojih će nastati ugalj. I sve što sam pisao dalo je snagu jedrima romana koji sam napisao i ostavio ljudima i vremenu. Pričajući drugima o drugima možda sam nehotice pričao o sebi.

Ko su vaši junaci?

Ima ih od dve vrste; baš kao i svi ljudi, moji junaci su oni koji traže da budu voljeni i oni koji bi da vole. Prvi smatraju da je najvažnije primati ljubav, a drugi osećaju da je još važnije davati ljubav. Oni se sreću, gube i pronalaze i odgonetaju jedni druge zagonetajući sebe u drugima. Oni su, kao i svi ljudi, prinuđeni da preskaču stavove kao ograde, probijaju zidove da bi ugledali sebe u drugima. To su i ljudi sa neznanim grobovima, to si i ljudi bez grobova, to su ljudi zaustavljeni jednog strašnog oktobra, to su i umetnici koji pokušavaju da se delima predstave kao ljudi bez grobova.

Sakupljate zagonetke... Koja je najveća zagonetka koju ste morali da rešite dok ste pisali Ljude bez grobova?

Kao što u svakom čoveku živi obrazac za odgonetanje, postoji i, sličan njemu, obrazac za zagonetanje. Pročešljavajući život Ezopov, nađoh da je kao savetnik, zagonetkama osvajao teritorije u ono doba kada kraljevi nisu ratovali nego jedni drugima slali zagonetke i tako pobeđivali ili gubili. I Sofokla sretoh, koji je čoveka stavio u središte svoje zagonetke. Onaj koji odgoneta mora ili da izgubi sebe ili da dobije istinu o sebi. Tumačiti umetnost i stvarati umetnost, to su dve paralelne prave koje žive uzročno vezane kao što živi zagonetka kraj odgonetke. Želim da svako ko pročita moj roman oseti nemir koji neće zaboraviti; neka to bude radost odgonetanja i rizik na putu gde je Sfinga postavila mnoga jaja.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN