Enes Halilović: Savremena svjetska književnost je veliki lonac koji vri

Jaje, kao simbol života i Goldbahova pretpostavka stvorili su put za ispisivanje novog romana Enesa Halilovića „Ljudi bez grobova“. Autentičnost i osobenost priče prepoznali su čitaoci i književna kritika. Roman je početkom februara dobio priznanje Zlatni suncokret za najbolje delo objavljeno na srpskom jeziku u protekloj godini.

Po rečima žirija ovaj roman se izdvojio zbog nalaženja uverljivog okvira koji obuhvata prikaze istorijskih procesa, poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i folklorno-mitskih naslaga.

Halilović se u književnosti javio poezijom, a kao potvrđen pesnik otisnuo se u svet proze. Autor je šest pesničkih zbirki, dve drame, kao i tri zbirke priča. Roman „Ljudi bez grobova“ je njegov treći roman. Osnovao je književni časopis Sent i veb časopis Eckermann. Njegova dela prevedena su na više od dvadeset jezika.

Mladi ste zakoračili u svet književnosti. Šta vas je podstaklo da postanete pisac?

Najtačniji odgovor je sudbina. Pričanje je u prevodu mog imena. Nomen est omen. Počeo sam da pišem sa 14 godina, sa 16 sam objavio prvu pesmu, a sa 17 prvu knjigu poezije „Srednje slovo“. Kad mislim o tome šta me je podstaklo, čini mi se – mnogo toga: gledao sam svet u kojem žvim, tragao po svetu, posmatrao ljude i događaje, društvene procese, susrete i rastanke, reči i dela – i krenuo sam putem literature. Na početku, osećaj nad belinom papira bio je osećaj slobode. Ta mogućnost da se poigram rečima, u stihovima, davala mi je osećaj slobode. Trebalo mi je to. I danas mi isto to treba.

Skoro tri decenije ste prikupljali građu za aktuelni roman „Ljudi bez grobova“. Kako je izgledao taj višegodišnji proces i da li je nekada bio opterećujući?

Tačno 28 godina sam skupljao građu za ovaj roman, ali, naravno, nisam to radio svakodnevno. Zaiskrila je priča u meni, čuo sam je 1992. godine kao dečak i zapisao prvu belešku o odmetniku. Objavio sam i dve priče o njemu, ali sam osećao da se može ići dalje, u traganje, prema romanu. U poslednje dve godine sam intenzivno radio na romanu. Tražio sam građu u arhivama, ali ponajviše od svedoka i očevidaca, u porodicama; išao sam putevima kojima je išao odmetnik. Posetio sam tu lokaciju, vizualizovao svoju maštu. Poslednji podatak saznao sam par dana pre nego što ću poslati rukopis u štampu.

Za čime ste tragali dok ste pisali ovaj roman?

Umetnost romana je široka. Ako tragam za sobom, tragam za svim ljudima. Ako tragam za ljubavlju, nalazim i mržnju. Ako tragam za srećom, nalazim tragediju. Želeo sam da ispričam priču koju čitaoci neće zaboraviti. Mene je ježila, rešio sam da tu jezu prenesem i na druge kože.



Utiču li književnici i književnost na svest društva?

Ne možemo na društvo gledati kao na monolitni zbir. Društvo, to je zbir pojedinaca. Književnici mogu uticati na manji ili veći zbir pojedinaca, ali nikako na celo društvo. Pojedina književna dela mogu uticati i na države, na ideologije, na pravce političkog delovanja, ali primarni cilj umetnosti jeste da bude umetnost – kao što reka ima cilj da teče bez razmišljanja ko će plivati njenim tokom.

Na kakvom je mestu srpska i regionalna književnosti u odnosu na svetsku?

Ima mnogo dobrih pisaca i u Srbiji i u tzv. regionu koji su poznati svetu, ali ima i mnogo dobrih pisaca u Srbiji i u tzv. regionu koji nisu poznati svetu. Savremena svetska književnost je veliki lonac koji vri. Nije svako parče mesa ukusno, ali postoje izvrsna umetnička dela. Malo ih je, ali postoje. Istinska literatura nije mrtva. Još uvek ima književnih dela koja bude čitaoca u čoveku.

Koliko su umetnici iz manjih gradova, posebno Novog Pazara u kojem živite, vidljivi na kulturnoj mapi Srbije?

Vaše pitanje se može postaviti i na drugi način: koliko su umetnici iz velikih gradova vidljivi na kulturnoj mapi Srbije? I to je tema za razmišljanje. Nekada, u doba SFRJ, najbolji pisci su uglavnom živeli u republičkim prestonicama, a sada to nije važno. Pisci u Beogradu se premalo druže, jer nemaju vremena. Pisci se danas druže na društvenim mrežama. Meni najviše prija da se družim sa piscima na festivalima. Postoje prijateljstva među nama. Internet je demetropolizovao metropole. Približio je pisce izdavačima. Nije bitno odakle pisac priča. Bitno je šta pisac priča.

Razgovarala: Branka Selaković
Izvor: balkans.aljazeera.net