Vi ste godinama unazad hvaljen pisac, i dobili ste mnogo nagrada, a kao da je najviše pažnje sada usmereno na vas nakon Vitalove nagrade, da li se to samo čini?
Mnoge nagrade su obesmišljene, devastirane, poharane i zloupotrebljene burazerskim odlučivanjem, kafanskim lobiranjem i drugarskim, interesnim protekcijama. Svi to vide. Vitalova nagrada se pokazala kao priznanje imuno na sitnosopstveničke smicalice i igrice tipa: ja tebi, ti meni. Mislim da samo dobre knjige mogu da ponesu nagrade i drago mi je što je roman „
Ljudi bez grobova“ veoma čitan. Poklopilo se sa romanom i to da Laguna u ovoj pandemiji ne prestaje da se približava čitaocima na različite načine. Vidimo da knjiga nije mrtva. Radio, novine, TV, računar i telefon nisu pobedili knjigu.
Predivna biografska crta je da ste skupili toliki broj narodnih zagonetaka, što dokazuje da skupljanje narodnih mudrosti nije bilo rezervisano za zanimanje prošlosti bez šanse za prekvalifikaciju?
Nikada nije bilo mnogo zagonetaka; to je retka vrsta. Možda ih je najviše bilo u Indiji, među Romima, u Rumuniji i u Turskoj. Mnogo je više izreka i poslovica. Ja sam te zagonetke skupljao uzgred, uz novinarski posao, radio sam reportaže, pričao sa ljudima i dešavalo se da zabeležim neku zagonetku. Posle je to postalo moja strast, upoređivao sam zagonetke sa zagonetkama raznih naroda iz sveta. Uporednu analizu sam radio sa suprugom. Nakon objavljivanja knjige zabeležio sam još dve zagonetke koje bih negde ubacio u drugo izdanje. Ne razmišljam mnogo o tome. Zagonetanje je još uvek živo, ali je problem što školski sistem ne podržava zagonetku kao kompleksnu formu. Vrlo je malo zagonetaka u udžbenicima.
Šta vam je bilo zanimljivo u novinarstvu? Da li je to prva pomoć piscima jer se od knjiga ovde ne živi, ili je bila i strast? Kako danas gledate na novinarstvo u Srbiji?
Bilo je plemenito reći istinu. Uvek je poželjno reći istinu. Javiti ono što drugi ne smeju ili neće. Mogao bih da se ponosim kakav sam novinar bio, u kakvim teškim okolnostima, koliko sam pisao o kriminalu, pljačkaškoj privatizaciji, političkom besmislu, spletkama i zakulisnim radnjama. Ali, zbog nečega, izbegavam da pričam o tome. Želeo bih da se moja deca ne bave novinarstvom, mada im ne bih stao na put. Novinarstvo je plemenito zanimanje, ali je to posao – sve više uviđam – kojim treba da se bave isključivo hladnokrvni ljudi. U novinarstvu je bilo najzanimljivije to što možeš da vidiš kako pulsira društvo, pre drugih to vidiš, ali mene je rastuživala nemoć novinara – gledaš neku spletku na ulici, gledaš frku, vidiš da je naručeno, prepoznaješ kako će se na osnovu te vesti sutra oblikovati javno mnjenje. To me je užasavalo, ta nemoć novinara da samim akterima objasni da su zbog nekog ili nečeg zloupotrebljeni. Što se novinarstva u Srbiji tiče, mogu reći da još uvek postoje novinari i postoje mediji. Nema ih mnogo, ali postoje. Potrebno nam je sada da kao društvo pokušamo da mlade ljude navedemo da čitaju dobra glasila. Jedan od puteva je sigurno i vaš put, to literarno novinarstvo koje ide uz knjigu.
Jedan moj drug partizanovac je iz vaše knjige „Ljudi bez grobova" izvukao rečenicu o Bajri Župiću. Da li ste ga gledali uživo?
Da, gledao sam ga kao dečak dok je igrao za Novi Pazar, a nekada sam navijao za Partizan i svi mi smo voleli njegov stil igre; bio je borac, muški je igrao, ali nije bio grub, jer nikad nije dobio crveni karton. Bilo je nečeg viteškog u njegovoj borbi. Kasnije sam ga upoznao i mogu reći da je prijatan čovek koji zna mnogo o fudbalu.
Razgovarao: Branko Rosić
Preuzeto iz: Nedeljnik