Ekskluzivno za Lagunu: Jern Lir Horst – Počeo sam karijeru pisca prvog radnog dana u policiji

Kako je, i još bolje zašto, policijski istražitelj u Vama postao pisac?
 
Nikada nisam sanjao da ću biti policajac ili pisac, ali sam na kraju ispao i jedno i drugo. Uvek sam voleo da pišem. Sećam se da sam, kad sam bio dete, često slušao radijske komade koji su se svake nedelje nastavljali. Umesto da sačekam i čujem šta se desilo ja bih napisao nastavak.
 
Sećam se noći kada sam počeo da pišem ono što će kasnije biti moj prvi roman. Bila je kasna jesen 2001. godine. Bio sam kod kuće, u krevetu, i završavao sam čitanje nekog norveškog krimića. Bacio sam knjigu, i glasno rekao supruzi, koja je ležala pored mene, da bih mogao bolje da je napišem, na šta mi je ona odgovorila da to i uradim. Isključio sam svetlo i pola sata sam se prevrtao u krevetu pre nego što sam ustao i počeo da pišem.
 
Moj prvi roman „The Key Witness“ zasnovan je na onome što opisuju kao jedno od najbizarnijih i najbrutalnijih ubistava u skorijoj prošlosti Norveške, ubistvo Ronalda Rama 1995. godine.

Počeo sam karijeru pisca prvog radnog dana u policiji. To je bio dan kada je Ronald Ram pronađen silovan i ubijen u svom domu u mom rodnom Larviku. Bilo je uzbudljivo biti na takvom mestu zločina. Videti borbu do smrti iz prostorije u prostoriju dok se nije završila u hodniku gde je Ram pronađen mrtav i vezanih ruku. Bio sam mlad policajac, i to je za mene bio poseban osećaj  – da zakoračim preko kućnog praga žrtve u scenu ubistva, i znati da idem stopama nepoznatog ubice.

Od tada je prošlo dvadeset godina, i još uvek se ne zna šta se zaista dogodilo. Ubica nikada nije pronađen, ali je ta misterija dobila fiktivno rešenje u mom romanu.
 
Godinama sam danju radio kao detektiv a pisao noću. Sećam se kada sam prvi put o sebi pomislio kao o piscu a ne policajcu. Dobio sam nagradu Norveški bestseler 2011. godine, jednu od najprestižnijih književnih nagrada u Norveškoj. Sedeo sam i slušao govor ministra kulture i shvatio da sam zaista pisac.

Nastavio sam da radim kao istražitelj do jeseni 2013. godine kada sam postao pisac sa punim radnim vremenom. Mislim da mi je policija pružila sjajnu prednost kada je u pitanju posmatranje društva, ali i pisanje realističnih krimi priča. Iskustva stvarnog policijskog posla su me, na mnogo načina, oblikovala kao ljudsko biće i tragovi toga vidljivi su u mojim knjigama. Moj posao glavnog istražitelja dozvolio mi je da zaobiđem policijske trake i prođem kroz ostatke i tragove teških zločina. Da vidim posledice bespoštedne borbe. Da uđem u zatvorene prostorije prepune tajni. To je mesto gde želim da odvedem moje čitaoce.
 
Čitaoci cene Vaše romane jer ste uneli osveženje u karakter kriminalističkog inspektora –  Vilijam Visting nije neki mračnjak već običan čovek. Kao da je publika željna junaka koji liče na njih. Kako Vi tumačite tu čitalačku empatiju?
 
Kada sam stvarao Vilijama Vistinga bio sam veoma svestan toga kakav želim da bude. Bilo mi je dosta čitanja o detektivima koji čine sve da reše zločin mrtvi pijani ili mamurni, i koji svakog jutra ustaju sa trodnevnom bradom i flašom viskija pored kreveta. Želeo sam protagonistu koji je više nalik policajcima koje sam znao. Taj lik je postao Vilijam Visting koji živi u društvu koje se menja što postavlja izazove pred norvešku policiju, i koji se bori protiv zločina koji nas guši najbolje što ume.

Visting se promenio tokom deset knjiga koje sam napisao o njemu. Trudim se da ne ispričam samo kako rešava slučajeve već i da pokažem šta ti slučajevi njemu čine.
 
Koliko jedan savremeni skandinavski pisac nosi opterećenje uspeha svojih kolega? Eksplozija odličnih skandinavskih trilera verovatno nameće visoke kriterijume svakom piscu koji se upusti u taj žanr.
 
Mislim da se nalazimo u vremenu koje se može smatrati zlatnim dobom skandinavskih krimića. Nikada ranije nije bilo toliko skandinavskih pisaca koji su napisali ovakav broj sjajnih krimi romana. Biti deo toga je sjajno, a dobiti nagradu Stakleni ključ za najbolji skandinavski krimi roman je priznanje koje zaista cenim.


 
Mnogi kritičari su rekli da kada bi se radnja dešavala u Irskoj, Velikoj Britaniji ili Nemačkoj, roman ne bi bio ovako spektakularno uverljiv; po čemu su specifični norveški inspektori i Skandinavija?
 
Skandinavski krimići se mahom smatraju sofisticiranijim od, na primer, američkih trilera, i čitaoci su počeli da gledaju na njih kao na nešto više od priče o zločinu. Autori koji imaju velike ambicije uneli su specijalnu vrstu vitalnosti i kvaliteta u ovaj žanr. Čitaoci su, očigledno, fascinirani onim što bismo mogli nazvati „nordijskom melanholijom“ koju čini kombinacija zimske tame, ponoćnog sunca i beskrajnih, pustih pejzaža.
 
Vas je strast za pisanjem krimi zapleta odvela i u književnost za decu. To je pravo osveženje u bibliografskom pejzažu nordijskih pisaca. U čemu više uživate: u pisanju za velike ili za male čitaoce?
 
Uživam da pišem, bez obzira na to da li su čitaoci deca ili odrasli. Često me pitaju kakva je razlika između pisanja krimi romana za decu i krimi romana za odrasle. Odgovor je da imaju mnogo toga zajedničkog. Radim na isti način na priči, i pristupam joj podjednako ozbiljno.

Ponekad se čini da je lakše pisati za mlade, ponekad da je teže. I jezik i zaplet su nešto jednostavniji u dečjim knjigama. Priče ne moraju da imaju toliko timova, toliko stranputica i tragova koje treba pratiti, nemaju toliko metafora, stvari rečenih između redova. Deca su nepredvidljiva i na mnogo načina je olakšanje imati ih kao glavne likove u krimi romanu. Oni nemaju ista iskustva ili rezonovanje kao odrasli koji stoje na putu akciji. Ne misle dva puta pre nego što preskoče ogradu ili se upuste u neku opasnu situaciju, i zato što misle da znaju sve, retko kad traže pomoć. To olakšava kreiranje elana u akciji. Zapravo, možda je teže pisati za mlade. Pišete za specifičnu starosnu grupu koja je na drugačijem nivou od vas i ima rečnik koji se još razvija.
 
Kako biste opisali Vašeg idealnog čitaoca? Šta on još čita i kakva su mu interesovanja?
 
Dopada mi se ideja da pišem priče za široku publiku i da imam različite čitaoce. Dobio sam pisma od petnaestogodišnjih devojčica i potpisivao sam rođendanski poklon za stogodišnaka.
 
Čiji ste Vi idealan čitalac i u čemu nalazite inspiraciju?
 
Čitam mnogo i svaštarim. Jedan od pisaca koji mi najviše znači je Šveđanin Hening Mankel. Moj prvi susret sa Mankelom i njegovim inspektorom Kurtom Valanderom desio se 1993. godine. Pohađao sam Policijsku akademiju i pročitao roman „Ubice bez lica“. Pomislio sam da bih želeo da budem inspektor nalik Valanderu. Dakle, ne neko bez iluzija, kaktad gorak, svađalica, razveden i opsednut istražitelj nezdravog životnog stila kakav je Valander, već pre istražitelj sa savešću, integritetom i humanošću, koji veruje da može da pomogne u stvaranju boljeg sveta – policajac koji može nešto da učini. Na ovaj način, Hening Mankel je bio taj koji je iskrojio moju dugogodišnju karijeru istražitelja i inspirisao me je da pišem o policijskim procedurama.
 
I za kraj: hoće li biti ekranizacije Vaših romana?
 
Filmska prava za Vistingov serijal prodata su danskoj produkcijskoj kompaniji koja je producirala uspešne filmove i TV serije rađene prema romanima o Beku i Valanderu, i filmsku trilogiju „Milenijum“. Produkcija bi trebalo da počne iduće godine.