Trejsi Ševalije je pre 25 godina stvorila lik nezaboravne
devojke sa bisernom minđušom, glavne junakinje istoimenog romana, koji pod odrednicom
savremeni klasik i danas živi u književnosti i u srcima čitalaca. Slavna britanska autorka nizala je posle toga knjige sa upečatljivim heroinama, a kada se upoznate sa otresitom, sposobnom i ponositom Orsolom Roso, glavnom junakinjom njenog novog romana „Ostrvo stakla“, koji govori o porodici duvača stakla, shvatićete da je Trejsi Ševalije pružila čitalačkom svetu još jednu priču za pamćenje.
Radnja romana je smeštena u Veneciju, a Trejsina povezanost sa ovim gradom veoma je duga: prvi put ju je posetila 1993, tamo je bila i na medenom mesecu sledeće godine, i do danas ju je posetila mnogo puta. Šta je to za nju tako čarobno u vezi sa tim gradom i kako je došlo do toga da kroz priču o muranskom staklu, dobije mesto u njenom novom romanu, autorka, u čiju smo se neposrednost i skromnost i sami uverili pre nekoliko godina kada je
kao gost Lagune posetila Beograd i Novi Sad, otkriva u ekskluzivnom razgovoru za naš časopis.
„Venecija je kao nijedan drugi grad na svetu“, kaže književna zvezda Trejsi Ševalije. „Okružena je vodom i nema automobile – kakav blagoslov za pešake. Uvek je šok vratiti se posle nje na kopno i ponovo imati posla sa kolima. Grad se prvenstveno sastoji od građevina iz 15. i 16. veka, što daje starinski, vanvremenski osećaj. Sve to je iskombinovano da ga učini magičnim. Želela sam da pišem o tome. Ali bila sam svesna da je hiljade knjiga napisano o Veneciji, tako da sam morala da pronađem drugačiji ugao. Staklo je bilo taj ugao. Pre mnogo godina jedan italijanski čitalac mi je rekao da treba da pišem o venecijanskim staklenim perlama, i ta ideja me je držala.“
Kako je nastajala priča o porodici Roso, sa ponosnom i otresitom Orsolom Roso, kao glavnom junakinjom, kojoj je izrada staklenih perli bila strast, u vremenu kada su žene u staklarstvu bile izuzetak od pravila?
Izrada stakla je uvek primarno bila muški posao. Saznala sam da su hiljadama godina žene od stakla mogle da prave jedino perle. Tako da sam stvorila Orsolu Roso ne bih li pratila kako postaje neko ko izrađuje perle – prvo krijući to od svoje braće, onda radeći otvoreno, iako bez osećaja da je za svoj rad poštovana. Knjiga zaista govori o njenom pokušaju tokom stotina godina da stekne poštovanje brata Marka za svoj rad.
U romanu putujemo kroz pet vekova grada koji je preživeo kugu, ratove, na kraju i kovid. Vreme u romanu teče alla Veneziana. Vekovi prolaze, a Vaši junaci ne stare. Šta je uticalo na to da se u Vašem romanu prvi put pojavi magijski realizam?
Od početka sam znala da želim dve stvari: da pokrijem venecijansku istoriju od visina moći grada do danas, kada je turistička destinacija, i da želim da pratim jednu ženu kroz ceo njen život, od detinjstva do starosti. Te dve stvari su se činile kontradiktornim – kako bih mogla da spojim oba? Treba li Orsola i njena porodica da umru? Nisam to želela i jednog dana sam iznenada odlučila da neće umreti, pa sam stvorila mesto gde vreme teče drugačije od ostatka sveta. Čini se da to ima smisla, zato što je Venecija vanvremensko mesto. Kad sam je posetila, osetila sam se odsečeno od ostatka sveta. Ipak, nisam učinila da magični realizam suviše preuzme knjigu. Većim delom to je veoma realističan roman, zasnovan na svakodnevnom životu i izradi stakla.
Koji od oslikanih perioda Vam je bio najizazovniji za pisanje, koji je imao najviše uticaja na živote Vaših junaka?
Zanimljivo je da mi je savremeni deo o kovidu bio najizazovniji, a mislila sam da će biti najlakši. Mnogo je teže pisati o iskustvu kroz koje su svi prošli. Svi imamo svoje kovid priče, i mogu da zamislim Venecijance i druge Italijane kako čitaju taj deo i misle: „Kod mene nije tako bilo. Sve je pogrešila“. Interesantno, kad je moja urednica pročitala nacrt koji sam joj poslala, rekla mi je da je kovid deo predugačak: „Niko ne želi toliko da čita o tome“. Bila je u pravu. Mislim da je za mene pisanje o tome bilo terapeutsko, bilo je izbacivanje sopstvenog iskustva iz mog sistema pisanjem o tome. Skratila sam taj deo za pola. Nedostajala je istorijska perspektiva. Niko još ne zna koliko će kovid biti važna pojava za 50, 100 ili 500 godina. Iako je kuga 1575, o kojoj takođe pišem, ubila četvrtinu venecijanske populacije, mislim da je zapravo Napoleonovo osvajanje Venecije predaja grada Austrijancima imala dublji uticaj na moje likove, jer ih je bacilo u siromaštvo.
Utkali ste u priču i zanimljive stvarne ljude, poput Marije Barovijer, Žozefine Bonaparta, Kazanove i Luize Kazati. Šta je njihovo pojavljivanje dalo romanu?
Volim da ubacujem stvarne ljude u svoje romane, jer to priči daje istorijsku verodostojnost i čini da čitalac oseća da su moji izmišljeni likovi zaista postojali. Svako od njih predstavlja određeni deo venecijanske istorije: Kazanova sa svojim bonvivanskim bahanalijama je blizak onome kako ljudi razmišljaju o Veneciji, Žozefina predstavlja pad grada, Luiza Kazati je boemski element. Ali najvažnija mi je Marija Barovijer, jedna od retkih žena čije se ime u svetu staklarstva znalo. Od trenutka kad sam čula za nju, želela sam da ona bude Orsolin mentor.
Napisali ste jednom prilikom da priča nikada nije kompletna bez ljubavne priče. Šta nam odnos između Orsole i Antonija, koji je bio ljubav njenog života, ali i Orsole i njenog supruga Stefana, govori o ljubavi uopšte?
Antonio predstavlja strastvenu ljubav, to je deo koji govori o požudi i nečem novom. Stefano je stabilnije, dugotrajnije partnerstvo između dvoje ljudi. Na kraju Orsola kaže Stefanu da nije bila zaljubljena u njega, ali ga je volela. Ta dva muškarca predstavljaju dva važna oblika ljubavi.
Istraživanje za knjigu Vam je omiljeni deo procesa pisanja. Šta je najznačajnije što ste usvojili iz procesa istraživanja za „Ostrvo stakla“?
Da bih mogla tačno da pišem o izradi perli, morala sam sama to da pokušam. Takođe, mnogo je lakše opisati nešto ako ste sami to već radili. Imala sam dve sesije sa muranskim izrađivačima perli, i dve u Londonu. To me je nateralo da poštujem posao koji oni rade, to kako uspostavljaju kontrolu nad vrelim staklom i pretvaraju ga u nešto lepo. Moji pokušaji nisu bili lepi! Ali ja ih ipak volim. Ima nešto talismansko u vezi sa perlom – mala je, možete je stiskati u ruci i držati u džepu i komforno je znati da je tu.
Volite da isprobate da radite ono što Vaši likovi rade kako biste ih što vernije dočarali. Slikali ste, tkali, lovili fosile, vezli, onda i pravili staklo – šta Vam je dosad bilo najuzbudljivije?
Od svega što sam radila, lov na fosile je i dalje najuzbudljiviji (još iz vremena pisanja „
Izuzetnih stvorenja“). Volim da posmatram neopisano kamenje i da iznenada otkrijem morsko blago – liniju amonita, zrno kosti. Nisam mnogo toga pronašla u poslednje vreme – da bih bila dobra u tome, morala bih mnogo da gledam, to istrenira oko – ali uvek uživam u tome kad sam na plaži.
Kom zanatu ste trenutno posvećeni? Možda iz toga nazremo o čemu će se raditi u Vašoj sledećoj knjizi.
Ha! Pa… Učim da vezem – ne vez na platnu iz mog poslednjeg romana „
Jedna nit“, već nešto mnogo delikatnije. I samo da vas malo ipak udaljim od rešenja – pišem malo i o pravljenju zidova od suvog kamena.
Sa kojom od svojih junakinja ste se tokom pisanja najviše saživeli?
Sklona sam da se poistovećujem sa likovima o kojima pišem. Četiri godine sam provela sa Orsolom Roso, tako da je ona trenutno utkana u mene.
Pre 25 godina objavljen je roman „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je dotakao srca miliona čitalaca i mnogi ga danas nazivaju savremenim klasikom. Kako danas vidite ogroman uspeh te knjige, šta ona Vama danas znači?
Veoma sam srećna što sam imala takav uspeh sa predmetom o kome još uvek volim da mislim i da pričam. Još uvek volim tu sliku, stalno je gledam. Pitaju me mnogo o njoj i o Vermeru. I veoma sam srećna što je knjiga na koju sam veoma ponosna postala savremeni kalsik. Ta odrednica me je malo rasplakala.
Koje sitnice čine Vaš život ispunjenim? U čemu danas najviše uživate?
Najviše uživam u šetnji po selu – volim kada sam okružena zelenilom. Uživam u baštovanstvu. Šivenju. Kuvanju. I, naravno, čitanju. Zvučim kao stara dama!
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 47
Foto: Privatna arhiva