Dženifer Lam: „Istraživanje Natalije je često delovalo kao detektivski posao“

Roman „Izgubljeno doba ljubavi i snega“ nam donosi priču o Aleksandru Puškinu i Nataliji Gončarovoj. Svoju priču u prvom licu pripoveda nam jedna od najlepših žena devetnaestovekovne Moskve, koja je istovremeno bila i jedna od najomraženijih žena u ruskoj istoriji. Rasplet njene strasne ljubavi sa pesnikom poznat je svakome ko je čuo za Puškina. Da li je Natalija mogla da zamisli da će ona prouzrokovati nesrećnu smrt svog supruga?



Ispripovedan čitljivim, dirljivim i iskrenim jezikom, roman predstavlja kompleksan portret jedne inteligentne, šarmantne i ambiciozne mlade žene koja se često nalazila u centru intriga. „Izgubljeno doba ljubavi i snega“ nije priča kakvu većina ljudi očekuje. Reč je o priči koja se iščitava iz senki poznatih događaja. Uz predivne opise lokacija i osećanja, kao i izuzetno dobro istražene detalje, „Izgubljeno doba ljubavi i snega“ jedan je od veoma upečatljivih istorijskih romana koje ćete pročitati ove godine.

Dženifer Lam piše istorijsku prozu. Po obrazovanju je istoričarka, po zanimanju putnica koja je obišla Evropu i Rusiju, i trenutno živi u Kaliforniji. „Izgubljeno doba ljubavi i snega“ je njen treći roman.

Kako ste se zainteresovali za rusku istoriju?

U vreme kada se Sovjetski Savez raspao, bila sam na studijama. Fascinirale su me promene koje su se dešavale u tom delu sveta tada, i tako me je privukla ruska istorija.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Izgubljeno doba ljubavi i snega“?

Pre nego što sam počela rad na romanu, znala sam veoma malo o Nataliji Gončarevoj Puškinovoj – samo da je bila lepa i navodno prouzrokovala dvoboj u kome je njen suprug, Aleksandar Puškin, izgubio život. Zatim sam pročitala roman „Tatiana“ Martina Kruza Smita koji je smešten u savremenu Rusiju, i u kome junaci izražavaju negativno mišljenje Nataliji. To me je navelo da se pozabavim istraživanjem njenog života, a onda sam poželela i da ispričam njenu stranu priče.

Rusi su veoma osetljivi na svoje nacionalne heroje. Ali ko nije? Koliko ste bili oprezni u opisivanju budući da je u pitanju istorijski roman o najpoznatijem ruskom pesniku?

Aleksandar Puškin je veoma važna ličnost u Rusiji i naravno da je delikatan zadatak pisati o njemu. Istovremeno, on je toliko intrigantan da sam želela da stvorim sopstveni fiktivni portret slavnog pesnika. Puškin koga sam opisala nije savršen, ali verujem da se sa njim može saosećati.

Piscima koji počinju se uvek savetuje da pišu o onome što znaju, ali istorija je nepoznanica. Morate naučiti sve o tom periodu pre nego što napišete ijednu scenu ili dijalog. Kako ste se Vi pripremili za ovaj poduhvat?

Imam tu sreću da živim u blizini jednog od univerzitetskih kampova u Kaliforniji koji ima neverovatnu biblioteku – ceo jedan zid knjiga posvećen je životu i svetu Aleksandra Puškina. Najviše sam se oslanjala na te izvore pri izučavanju devetnaestovekovne Rusije.

Jeste li koristili internet arhive ili ste konsultovali eksperte?

Kombinovala sam internet i izvore iz biblioteke, kao i predivnu Puškinovu biografiju koju je napisao T. Dž. Binjon u kojoj se nalazi većina podataka iz poslednih istraživanja, kao i neosuđujući pogled na Nataliju. Najveći izazov bio je deo procesa u kome sam ujedno najviše uživala: relativno mala količina podataka o Natalijinom životu nasuprot materijalu o životu njenog supruga. Istraživanje Natalijinog lika je često delovalo kao detektivski posao – korišćenje onoga što znamo kako bi se razvila smislena nagađanja o onome što ne znamo.

Kada ste prestali sa istraživanjem?

Morala sam uredniku da predam prva tri poglavlja u sjajnoj formi tako da sam provela mesec dana sređujući detalje. Kada sam potpisala ugovor, morala sam da balansiram između istraživanja i krajnjeg roka za predaju rukopisa. U jednom trenutku, nešto u meni je reklo da je dosta sa istraživanjem. Volim to da radim, ali pisanje priče mora da postane primarno kako bi se knjiga završila.

Kako ste odlučivali koji deo priče treba da bude istorijski precizan, a u kome će preovlađivati fikcija?

Istorijski događaji nemaju tendenciju da se sami uklapaju u neodoljive narative, pa sam, poput mnogih pisaca istorijskih romana, dala sebi slobodu kod redosleda događaja. Takođe sam morala da nagađam šta bi likovi rekli i mislili o situacijama u kojima su se nalazili. Drugim rečima, stvorila sam fiktivnu verziju stvarnog sveta. Uvek na kraju romana dodam belešku u kojoj čitaocima naznačim šta su činjenice, a šta je fiktivno ili promenjeno, kao i zašto sam izvršila te promene.

Kako ste uspeli da dočarate dijaloge tog vremena?

Utonula sam u pisma. Trudim se da uhvatim reči i fraze koje su određene istorijske ličnosti volele da koriste. Kada bi istorijski dijalozi bili potpuno precizni, savremeni čitaoci bi se veoma brzo izgubili. Ipak, uvek mi je fascinantno kako pisma iz osamnaestog i devetnaestog veka mogu zvučati savremeno zbog svoje opuštenosti ali i drskosti.

Koliko ste sebe uneli u Natalijin lik?

Natalija i ja definitivno delimo romantičan pogled na život koji nam ponekad muti um pri donošenju odluka. Mogu da se poistovetim sa njenim interesovanjima za književnost. I mogu da razumem zašto joj je carski sud bio toliko privlačan. Kada sam čitala o kostimima koje je nosila na balovima, doživela sam je kao nekoga na „kosplej“ zabavama. Poslednje tri godine sam odlazila na „Comic-Con“ u San Dijegu i dopada mi se da se oblačim u razne likove.

Kako gledate na to da pisci često menjaju priču ili dodaju detalje kako bi je učinili zanimljivijom u književnoj formi? Da li je moguće postići istorijsku preciznost, a pritom napisati sjajnu priču?

Iskreno, mislim da je gotovo nemoguće biti potpuno precizan. Čak i prvi izvori o nekom događaju umeju da se razlikuju u zavisnosti od interpretacije. Pa i činjenice mogu biti drugačije u zavisnosti od toga ko je osoba koja je zapisala priču. Mislim da pisci istorijskih romana imaju odgovornost da obuhvate najbolje što mogu vremenski period i ljude koji su uključeni, a zatim da budu otvoreni prema svojim čitaocima i kažu im šta je ono što nam još uvek nije istorijski poznato.

Da je Natalija izmišljen lik, šta biste joj od osobina oduzeli, a šta dodali?

Učinila bih je više prototipom feministkinje. Volela bih da vidim kako otvara škole za devojčice ili tako nešto. Mislim da je na neki način bila subverzivna.

Kako ste se odlučili za ovakvu strukturu romana – počinjete sa smrću velikog pesnika i zatim se vraćate u prošlost i pratimo događaje koji su do toga doveli?

Želela sam da prikažem konflikt koji postoji između, kako bih nazvala, konzervativnijeg pogleda na Nataliju, kao ženu koja ne vodi računa o osećanjima svog supruga, i onog koji savremeniji istoričari imaju.

Jeste li imali neke reakcije na roman iz Rusije?

Još uvek ne, ali želim da ih čujem.

Imate li vremena da čitate? Kakve knjige volite?

Volela bih da imam više vremena za čitanje, ali trudim se da čitam bar pomalo svakog dana. Volim (naravno!) istorijske romane, ali pre svega uživam u dobrim savremenim trilerima u kojima su žene glavne junakinje.

Koji pisci su Vam pomogli da nađete sopstveni stil?

Ovo je nezgodno pitanje jer ne mogu reći da je samo jedan pisac tako uticao na mene. Ali mislim da je Barbara Kingsolver u „Bibliji otrovne masline“ odradila izuzetan posao sa glasovima više likova.

Koji je najgori savet koji ste dobili o pisanju?

Ne mogu baš da se setim nekog specifičnog, ali saveti o pisanju koji za nešto tvrde da je jedini način kod mene izazivaju skeptičnost. Postoji toliko puteva u životu. Ako pišete, vi ste pisac.

Koji je Vaš savet za mlade pisce?

Istrajte! Potražite kolege pisce koji će pročitati vaše rukopise i dati vam iskrenu, ali taktičnu povratnu reakciju. Pisanje je divan posao, ali su vam potrebni prijatelji i saveznici koji razumeju kroz šta prolazite. Stvaranje umetnosti je najdivnija profesija prema mojim shvatanjima, ali može biti i najteža i najusamljenija. Pronađite saputnike i čuvajte ih.

Izvor: bgstoryteller.co
Prevod: Dragan Matković
Foto: Channa Vance