Dženi Kolgan: Pisanje me zabavlja

Pred kakvim se izborom glavna junakinja njenog najnovijeg romana „Letnje nebo“ našla, na kojem udaljenom ostrvu bi volela da živi, koje životinje joj ulepšavaju život i kakvi su joj planovi za objavljivanje, ekskluzivno za Bukmarker otkrila je poznata autorka ljubavnih romana Dženi Kolgan.

Dženi Kolgan je autorka čiji su romani doživeli veliki uspeh u Velikoj Britaniji, njene tople priče nalaze put do najudaljenijih srca i svako novo delo samo produbljuje ljubav koju utka u njih, što čitaoci i te kako osećaju. Zato je naša topla preporuka da sednete u omiljenu fotelju, otvorite stranice njene najnovije knjige „Letnje nebo“ i tako se ukrcate na let prema neslućenim visinama.

U romanu „Letnje nebo“ Morag Makintajer je jedinstvena i odlučna protagonistkinja, kao pilotkinja u oblasti kojom dominiraju muškarci. Šta Vas je inspirisalo da kreirate njen lik i da li ste se oslanjali na stvarna iskustva ili osobe prilikom oblikovanja njene ličnosti?

Čitala sam o pilotkinjama i napisala priču o Ameliji Erhart, pa me je zainteresovala njihova hrabrost. Potrebno je mnogo osobina da bi neko bio pilot, a bilo je zanimljivo pisati o Morag, jer je nesigurnost nešto što stvarno ne želite kod osobe koja upravlja avionom!

Morag je slobodna jedino da nebu, dok na zemlji živi jednoličan život. Nakon traumatičnog leta pokušava da povrati veru u sebe. Upoznaje Hejdena koji je, na prvi pogled, prototip savršenog mladića. I dobija ponudu da leti za najveće avio-kompanije. Ali i pored svega toga, izgleda kao da nešto nedostaje. Šta to fali njenom životu?

Iako Morag ima glamurozan posao, mislim da se oseća kao mnogi od nas – kao da smo završili u životima koje imamo a da ih nismo svesno birali. Ona radi sve što želi – gradi dobru karijeru, zarađuje, čak se priprema da se preseli na atraktivno mesto – ali i dalje nije srećna i zapravo i ne zna šta tačno želi. Mislim da je ovo prilično uobičajeno, posebno za žene, pa je to dobar početak za priču.

Naslednica ostrvske avionske službe koju vodi sa svojim dedom, Morag se vraća da bi mu pomogla, ali uskoro, prilikom rutinskog leta na svom avionu Moli, moraće prinudno da sleti na udaljeno ostrvo Inčborn. Tamo će upoznati Gregora, ćudljivog i namćorastog ornitologa. Na šta je morala da se navikne, što savremenom čoveku nije lako?

Pa, oni su odsečeni, bez komunikacije, a ovih dana biti bez pametnog telefona smatra se veoma čudnim i neobičnim. Ako ostavim svoj telefon, ljudi se naljute ukoliko im odmah ne odgovorim! Pomalo mi nedostaje život kada nisam stalno vezana za to. I dalje mnogo čitam, ali nekada sam čitala bukvalno sve vreme. Sada previše igram internet-skrebl.

U Vašem romanu „Letnje nebo“ naučili ste nas da lepa spoljašnjost ne mora imati lepu unutrašnjost, kao i da prvi utisci često mogu da nas navedu na pogrešan zaključak. Kakvu je lepotu pronašla na ostrvu na kom se nenadano prizemljila? Šta razlikuje njegovog jedinog stanovnika Gregora i Hejdena?

Svi delovi Škotske su prelepi. Pejzaži su dramatično divni – kao i u Srbiji, naravno. Ponekad morate da stanete i setite se toga, uvek pomislim: ne poklanjamo im dovoljno pažnje. A u knjizi su dva muškarca, jedan veoma moderan i u trendu, a drugi uopšte nije takav, i ona mora da izabere između njih.



Posebnu dozu humora romanu daju jedna ratoborna koza Frenses i svađalica kokoška Barbara. Koliko su životinje prisutne u Vašem životu? Imate li ljubimce?

Imamo dva psa, majku koja je jednostavno savršena mala terijerka, pa smo imali njeno leglo i na kraju zadržali jednog, a on je pravi morski glupavko, najgluplji pas kojeg ste ikada sreli u životu. Mrzi vodu, ali stalno upada u nju pokušavajući da ugrize foke. Toliko ih volim. A nekada smo držali kokoške, ali su jazavci došli do njih. Ipak, i dalje mislim da su vrlo komične životinje. Uvek kad bih gledala nagore u kuhinji, jedna bi se odjednom samo pojavila niotkuda i kokodakala na mene.

„Čim posumnjaš da možeš leteti, zauvek ćeš izgubiti sposobnost da to radiš“, izrekom iz „Petra Pana“ započinje Vaš roman „Letnje nebo“. Kako Vi uspevate da održavate u formi svoja krila tako da uvek mogu da polete?

Mislim da je to pitanje života, zar ne? Rekla bih, reci da na skoro sve. Nikada ne želiš da znaš šta će se sledeće desiti.

Da Vi kojim slučajem budete šest meseci čuvar udaljenog ostrva, gde bi to bilo i koje biste knjige poneli sa sobom?

Pa, prava ostrva Inčborn su veoma blizu nas i imaju čuvare, tako da pretpostavljam tamo; ali zapravo bih više volela da bude negde gde je toplo, možda Maldivi ili Karibi. Oduvek sam želela da pročitam A Dance to the Music of Time Entonija Pauvela, ali to je dvanaest knjiga, pa bi možda to bilo pravo vreme.

Kada ste vodili sinove u škotski Muzej avijacije, postoji li avion koji Vam se dopao toliko da ste poželeli da u njemu pilotirate?

Nedostaje mi konkord. Nikada nisam letela njime, ali volim samu ideju. Zamislite da možete stići iz Evrope u Njujork za tri sata, to je neverovatno. Imam osećaj da otkako smo izgubili konkord, mnoge stvari u ovom svetu nisu krenule nabolje.

Poput dobrih pilota, Morzeovom azbukom Morag kontrolnom tornju šalje poruku o prinudnom sletanju. Da li biste svojim brojnim čitaocima iz Srbije, koji zaista s oduševljenjem dočekuju svaku Vašu knjigu, mogli da pošaljete jednu rečenicu upravo na ovaj način?

Da! Molim vas, pozovite me na neki od vaših sajmova knjiga, želim da dođem i posetim vas! Želim da vidim Beograd, čula sam da je neverovatno lep. Plus, muškarci iz Srbije su veoma zgodni!

Nakon istraživanja neba u ovom romanu, da li postoje nova okruženja ili teme kojima ćete se s radošću baviti u budućim knjigama? Kako uspevate da svoje ideje održite svežim i zanimljivim za čitaoce?

Uvek me nešto zanima! Trenutno pišem o ženi koja pokušava da pronađe izgubljenu, misterioznu knjigu u raskošnoj kući i mnogo se zabavljam dok to radim – uvek mislim, ako mene nešto zanima, nadam se da će zanimati i druge.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 47
Foto: Kajsa Charlotta Goransson