Dženi Kolgan: „Božićna knjižara“ i čari škotskog duha

Škotska spisateljica Dženi Kolgan u razgovoru za Politiku otkriva čaroliju koja se krije iza njenog najnovijeg romana „Božićna knjižara“.

Praznična knjiga škotske spisateljice Dženi Kolgan „Božićna knjižara“, u izdanju Lagune i prevodu Aleksandre Čabraje, stvara utisak da su blagi dani svaki dan i da je uvek vreme za ljubav i darivanje. Dženi Kolgan, autorka bestselera „Mala knjižara na obali“ i „Vidimo se u Kapkejk kafeu“, ovaj roman je pisala tokom lokdauna, a njegova emotivnost i duhovitost prosto su lekoviti.

Najlepše u ovoj pripovesti jeste transformacija glavne junakinje Karmen, koja gubi posao u maloj robnoj kući i dolazi u Edinburg, više po želji svoje majke, da pomogne uspešnoj sestri pravnici oko dece i da potraži novi posao. Međutim, nije ni slutila da će preko sestrinog klijenta, iz stare i nekada bogate edinburške porodice Makredi, promeniti ne samo način života već će postati uspešna i kreativna; da će upoznati mnogo novih ljudi i pronaći ljubav u Okiju, dečku iz Brazila. Ona će pomoći starom Makrediju da potpuno preuredi neurednu knjižaru i od nje napravi atraktivno mesto za promocije gde će gostovati čak i Bler, popularni autor knjiga za samopomoć…

Očigledno je da Vas fasciniraju knjižare. Odakle potiče ta naklonost, imate li omiljenu knjižaru u rodnom Edinburgu?

Kada sam bila dete, zapravo nismo imali novca za knjige, pa sam uvek išla u biblioteku, ali ponekad bih dobila, ili osvojila, vaučer za knjige koji bih potrošila u knjižari. Provodila sam sate i sate pokušavajući da se odlučim koje delo da kupim u lokalnoj knjižari. Sećam se da sam kupila knjigu Daglasa Adamsa i bila neverovatno uzbuđena zbog toga. Obožavam sve knjižare u Edinburgu, „Topings“ je posebno lepa.

Da li Vam je bilo teško da pišete „Božićnu knjižaru“ tokom lokdauna, ili je to bio lekoviti beg od stvarnosti?

To je za mene bio apsolutni beg. Kada je svet bio zastrašujući i kada je bilo previše vesti i neizvesnosti, bilo je pravo zadovoljstvo nestati u snežnom pejzažu Edinburga i na neko vreme biti negde drugde sa mojim likovima.

Pored ostalih, ovaj roman postavlja i pitanje i o tome šta znači biti stvarno uspešan, a svaka od sestara junakinja ima svoj odgovor na to. Šta za Vas znači biti uspešan, srećan i ispunjen?

Uspeh može imati mnoge oblike. Zadovoljstvo i sreća, po nekom mom osećaju, različiti su pojmovi. Kako godine prolaze, sve sam više uverena da sreću pronalazimo u društvu drugih ljudi, u zajedničkom životu s porodicom i uživanju u društvu što je moguće većeg broja prijatelja. Znam da se danas često govori o tome da treba ostati dosledan sebi, ali ja uvek nastojim da budem nešto ljubaznija verzija sebe.



Traže li ljudi sreću na pogrešnim mestima?

O, kako je smešno, upravo sam odgovorila na ovo pitanje. Pa, sigurno ne mislim da se može naći u paru cipela, osim naravno ako su to zaista, zaista fantastične cipele. Ljudi, psi, vežbanje, knjige i moj klavir čine me srećnom.

U načinu na koji opisujete Blera, slavnog autora knjiga za samopomoć, ima izvesne ironije. Šta mislite o ovoj vrsti literature?

Mislim da mnogi ljudi nalaze utehu u knjigama za samopomoć, i ako to funkcioniše, to je sjajno. Smatram da se pomalo ponavljaju i nisam sigurna da je dobro stalno brinuti i nervirati se zbog sebe, to ljude čini previše zatvorenim. Radije bih pročitala dobru priču.

Ovaj Vaš roman, kao i Vaše druge knjige, bio bi sjajan za ekranizaciju i romantičnu komediju. Da li je današnji čovek izgubljen u u brzom načinu života ili se samo pretvara da je užurban, kako bi potisnuo romantična osećanja?

Pa, mislim da se svi brinu i da žure, ali ljudi se i dalje sastaju i zaljubljuju, baš kao što su to oduvek radili, i dalje je važno s kim se skrasiš, ne mislim da to ikada postaje dosadno, to je suština života. Ljudi se ne menjaju toliko. Mislim da se tehnologija promenila, stvari kao imejl, aplikacije za upoznavanje i sve ostalo, ali ne verujem da su se emocije i osećanja imalo promenili.

Uskoro će kod nas Uskrs, ali da li je period oko Božića Vaše omiljeno doba godine?

Mnogo volim Božić. U Škotskoj rano pada mrak, pa je do 15.30 dan već gotov i jednostavno morate da se ušuškate unutra. Ali volim i leto, kada mrak padne veoma kasno uveče i kada je zemlja puna turista.

Harmonično u priču uključujete Okija, junaka druge vere i nacionalnosti. Kako su slične razlike zaživele u škotskom društvu između ljudi koji su došli izdaleka i ljudi čije porodice tu žive generacijama, kakav je i vaš junak stari gospodin Makredi?

Naravno, vidimo da ljudi mnogo putuju ovih dana, ali to su oduvek radili. Prva supruga mog dede došla je iz Italije, a porodica moje majke iz Irske. U Škotskoj imamo moto: ako izabereš da svoj život gradiš u Škotskoj, ti si Škot i dobrodošao si.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: Kajsa Charlotta Goransson