Duhovi, gulovi i groblja: Margaret Atvud o čaroliji Nila Gejmena u „Knjizi o groblju“

U čemu je smisao života ako nema smrti? Autorka romana „Sluškinjina priča“ pozdravlja Gejmenovu mračnu stranu.

Jednom prilikom sam, tokom diskusije na temu književnih festivala, prepala Nila Gejmena svojom imitacijom glasa Zle veštice zapada iz filma „Čarobnjak iz Oza“: „[Misliš da si mnogo pametna, zar ne?! Sada ćeš da vidiš kako stradaju tvoji prijatelji!...] I tvoj mali pas!“ Zakikotala sam se. „Ne! Ne! Nemoj to da radiš!“ zavapi Nil. A onda je objasnio da je, kao osmogodišnjak, bio prestravljen zbog ove veštice zelene kože. Obratite pažnju: otkriven je važan književni uticaj!
 
Najbolji pisci literature za decu su negde duboko u duši još uvek osmogodišnjaci. Oni znaju šta je strašno. Oni se sećaju kakav je osećaj kada na Noć veštica zaronite ruku u bundevu prepunu oljuštenog grožđa u mračnoj sobi, a rečeno vam je da su unutra očne jabučice. Oni uživaju u strašnim pesmama i pričama. Oni su svesni koliko je koristan taj izmaštani horor: da, to je zastrašujuće, ali, na kraju krajeva, to je nešto sa čime može da se izađe na kraj, makar u formi fikcije.
 
Gejmen je sebe usmeravao baš kako treba. Pročitao je mnoštvo knjiga prikladnih za njegov budući poziv, upijao je njihovu atmosferu i lekcije. Kada su ga posavetovali da se okrene malo vedrijim temama, to je i učinio – on ne piše tragedije – ali je svoje priče ipak obojio i malo mračnijim bojama; jer, kako je to nezaboravno formulisala Ursula K. Le Gvin: „Samo iz tišine nastaje reč/ samo iz mraka svetlost/ samo iz smrti život/ Blista jastrebov let/ na nebeskom plavetnilu“. Ili, kako je to Beatriks Poter pokazala, nema ničeg zabavnog u krađi rotkvica iz bašte gospodina Mekgregora, ako ti, kao pretnja, nad glavom ne visi tepsija za pitu od zečetine. Zašto je važno biti „Živ, živ, oh“, ako istovremeno ne rizikujete da budete mrtvi? (Mada, ako se setimo „Božićne priče“ trebalo bi da budemo vrlo oprezni kad je reč o kvakama.)
 
Astrološki gledano, Gejmen je rođen u znaku škorpije, sa podznakom u blizancima, ako vam je to iz nekog razloga važno – kao što njemu sigurno jeste, budući da sam njegov horoskop pronašla na internetu – a to objašnjava mnogo toga. Škorpijom vlada Pluton, zaštitnik podzemnog sveta, ali i vodovoda, donjeg veša, kriminalnog podzemlja i svega što se nalazi negde ispod površine. Blizancima vlada Merkur, odnosno, Hermes: bog lopova, šala, komunikacije, putovanja i tajni; osim toga, on prevodi duše umrlih u podzemni svet. Za većinu, odlazak u svet mrtvih je putovanje u jednom smeru, ali Hermes dolazi i odlazi kako mu je volja, a to čine i mnogobrojni junaci Gejmenovih knjiga, uključujući i junaci „Knjige o groblju“.
 
Većina nas ima izrazitu odbojnost prema smrti. Jako nam je teško da zamislimo da jednostavno više ne postojimo: čak i u rečenici „Ja ću umreti“ postoji „ja“. Dakle, gde će biti to „ja“ kada nastupi „mrtva“ faza? Tokom vremena nastao je veliki broj odgovora na ovo pitanje: u prašnjavom podzemnom svetu (Mesopotamija); u složenom lavirintu zagrobnog života, pod pretpostavkom da je vaše srce prošlo na testu merenja protiv Pera Istine (drevni Egipat); ili u cvećem zasutim, ali dosadnim Jelisejskim poljima, ako ste heroj iz grčke mitologije; u Paklu, Čistilištu, Raju ili na Nebu, ako ste hrišćanin iz rane renesanse; u zemlji umrlih nakon trodnevnog putovanja (starosedeoci Severne Amerike), ili u izmaštanim gotičkim svetovima Tima Bartona, kao iz filma „Mrtva nevesta“ („Corps Bride“); ili u raskošnom carstvu mrtvih kako je prikazan u „Piksarovom“ filmu „Koko“ u kom se slavi meksički Dan mrtvih.
 
Ali ima i mnogih drugih mogućnosti. Mogli biste – na primer – da postanete vampir: ni živi ni mrtvi. Mogli biste da postane gul: na neki način ste živi, ali hranite se telima mrtvih. A mogli biste i da postanete duh: tu ste, ali niste tu, ponekad ste vidljivi, ali nekad ste nevidljivi, i često vas mogu pronaći na grobljima.
 
Upravo iz ove poslednje grupe verovanja Gejmen crpi inspiraciju za roman „Knjiga o groblju“. Junaka ove priče upoznajemo kao dete, još u pelenama, koje se, dok mu ubijaju roditelje, iskrada kroz prozor i krčeći svoj put uzbrdo dospeva do obližnjeg groblja, na kom neki od stalno prisutnih duhova – podstaknuti prolaznom pojavom duha njegove majke – odlučuju da ga usvoje. Pošto ne znaju njegovo ime, zovu ga „Niko“ (skraćeno, „Iko“), što nas podseća na podvalu lukavog Odiseja koju je izveo kako bi pobegao od nepodnošljivih Kiklopa. Tako je zgodno da možete da odgovorite sa „Niko“ kada vas neko pita ko ste.
 
Groblje iz ove priče je vrlo staro, na njemu postoje tragovi mnogih epoha – Kelti, antički Rimljani, mnogo vekova engleske istorije – i tako Iko uči različita pisma sa nadgrobnih spomenika i mnogo toga iz istorije od pokojnih stanovnika. Doživeće i nezgodu kada pokuša da krene u pravu školu – baš i ne uspeva da se uklopi – ali to će uspešno zavarati njegove progonitelje.
 
Uobičajeno je da junaci knjiga stiču obrazovanje na nauobičajene načine – Ahila je, na primer, učio kentaur, a Kralja Artura čarobnjak. Osim toga, nije neobično da junaci imaju natprirodne moći i mrtve roditelje, kao Hari Poter.
 
Roman „Knjiga o groblju“ govori o sazrevanju – o odrastanju i obrazovanju junaka – a Nikovi učitelji su čudna skupina duhova, vampir i ženka vukodlaka, a neobične moći su natprirodne sposobnosti karakteristične za mrtve ljude koji (kako se ispostavlja) obitavaju na groblju.
 
Do ove situacije dolazi jer Nikove roditelje ubija grupa podlih neprijatelja, od kojih se svaki zove Džek, mada imaju različite nadimke. Oni su „Džekovi svih zanata“ – Mornar Džek, Okretni Džek, Džek Frost... U kartama „Džek“ je žandar, a žandar može da bude i zlikovac. Upravo tako je u romanu „Knjiga o groblju“, jer Čovek zvani Džek pripada drevnoj i veoma moćnoj organizaciji, a Niko je jedno od one dece iz priča za koju su vezana proročanstva – u ovom slučaju, proročanstvo glasi da će on biti kraj za Čoveka zvanog Džek. Dakle, jasno vam je zbog čega žele da ga se reše.
 
Ali kada za staratelja imate uglađenog vampira kakav je Sajlas – čuvar granice groblja, sposoban da briše sećanja i da se kreće među svetovima, zbog čega je zadužen za nabavku hrane – i kada taj vampir kao podršku ima istočnoevropskog vukodlaka, gospođicu Lupesku, opasnog saveznika uprkos njenoj sklonosti ka boršču, onda su sile za i protiv našeg junaka mnogo ujednačenije.
 
Da li će Čovek zvani Džek pronaći i ubiti dečaka pre nego što odraste dovoljno i osujeti njihovu organizaciju? Da li će sile gotičkog Dobra nadvladati sile gotičkog Zla? Da li ćete se zabaviti čitajući ovu knjigu onoliko koliko se Gejmen zabavio dok ju je pisao? Naravno da hoćete! Hoćete li prokrijumčariti pokoju suzu tokom jezivog plesa, kada živi plešu sa mrtvima pod pokroviteljstvom Smrti lično, ali jadni vampir Sajlas je isključen, budući da nije ni živ ni mrtav? Da, hoćete.
 
Roman „Knjiga o groblju“ ima mnogo slojeva što je karakteristično za sve najbolje knjige za decu: osmogodišnjaci neće moći da je ostave, ali istovremeno je dovoljno duboka i kompleksna da zadovolji ukus zrelijih čitalaca. Ova knjiga je čisto zadovoljtvo od prve do poslednje strane – naš junak će vremenom okončati svoje obrazovanje i preći iz smrti u život.
 
Autor: Margaret Atvud, oktobar 2018.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat