Dragan Velikić: Evropi možda odgovara kontrolisana deponija

DANI: Vaš roman Islednik označen je kao ispovjedni roman, ipak niste upali u zamku da ono što je ispovjedno bude primarno. Tačnije, bez obzira na biografizam romaneskno je, čini mi se, primarno. Kako uopšte gledate na biografsko u književnosti?

VELIKIĆ: Sve što stvaramo, činimo na osnovu vlastitog iskustva, a kako drugačije? Svaki pisac kroz svoja dela seje vlastitu biografiju, svejedno da li to čini direktno, nekad ogoljeno, podražavajući autobiografski postupak, čemu sam ja pribegao u Isledniku, ili naizgled sasvim lišen bilo čega ličnog. Međutim, trezor iz kojeg stvaramo nemoguće je izmisliti.

DANI: Koliko Vam je teško bilo ući u tekst ovoga romana, imajući na umu da se ovaj narativ shvata kao propitivanje vlastitog života i odnosa koji unutar njega nastaju?

VELIKIĆ: Do tog narativa sam putovao trideset i pet godina, koliko traje moj spisateljski staž. Islednika sam sa dužim i kraćim prekidima pisao tri godine. Najvažnije je bilo održati intonaciju, ne dozvoliti ni zeru pada tonusa. Mislim da sam to postigao zahvaljujući prelasku iz prvog u treće lice do kojeg dolazi u poslednjoj trećini romana. I dalje je junak taj JA, ali sada i čitalac i pisac imaju voajerski ugao, naizgled sve je ostalo isto, a opet dobilo se na brzini i dubini.

DANI: Gdje je po Vašem mišljenju granica između fikcije i fakcije u ovom Vašem romanu, kako doživljavate to kretanje po ivici?

VELIKIĆ: Veliki ruski pisac Gajto Gazdanov, koga sam otkrio čitaocima u Srbiji i šire pre dvadeset godina kada sam uređivao ediciju Apatridi Radija Radija B92, rekao je da svaki čovek živi dva života, onaj koji mu se sve vreme dešava i onaj koji bi želeo da živi. Čini mi se da književnost nastaje u dodiru ta dva života.

DANI: Islednik je, pored toga što se bavi porodičnim fenomenima, ipak i roman jednog potonulog vremena. Propadanje, tačnije urušavanje država i života je sve vrijeme prisutno na oba plana Vašeg romana. Koliko je ta neumitnost ponavljanja životnih obrazaca odredila Vašu poziciju kao pisca i intelektualca?

VELIKIĆ: U potpunosti je odredila. U svim mojim romanima postoje vremenske i prostorne koordinate, ma koliko su u prvom planu lične priče, male, privatne istorije. Ipak, pozadina je važna, jer svaka priča - ona istorija sa malim “i” - dešava se u ramu istorije sa velikim “I”. Ne možemo ostati nedodirnuti talasima epohe u kojoj živimo. U Isledniku, koji na prvi pogled jeste priča o majci, podjednako je važna priča koja se dešava u “spoljnjem” svetu. Oživeo sam vreme druge polovine prošlog veka kroz velike sisteme, na primer, Jugoslovenske železnice. To je čitav jedan svet u okviru bivše Jugoslavije, ne samo kao sredstvo transporta, tj. premeštanja ljudi i robe iz jednog u drugi prostor, već kao mesto susreta i nastanka budućih prijateljstava i ljubavnih veza.

DANI: Kroz cijeli rukopis provlače se, kako ste i u prethodnom odgovoru naglasili, neka karakteristična mjesta jugoslovenskog socijalizma. Kako gledate, sa svim iskustvima koja smo imali posljednjih decenija, na ovaj prostor?

VELIKIĆ: Dok je postojala Jugoslavija, bio sam veoma kritičan prema samoupravnom socijalizmu socijalizmu. Ismevao sam ona đuskanja za Titovom štafetom, kada se čitava zemlja pretvarala u cirkus, a samoupravljači preuzimali status klovnova, pa onda ona sumanuta zaricanja u bratstvo i jedinstvo itd. U meni, tada dečaku, pa mladiću, borio se zdrav razum za vazduh. Međutim, sa ove distance čini mi se da je to bio neizbežni period stvaranja zajedničkog imenitelja. I pored bratoubilačkog staža tokom Drugog svetskog rata, za jugoslovenske narode postojala je mogućnost da se jednom konačno podvuče crta, kao što su tu crtu podvukli Nemci i Francuzi i udarili temelje Evropskoj uniji. Da nije bilo ovog rata, možda bismo kroz stotinu godina svi mi bili kao Nemci ili Francuzi, prosto Jugosloveni. Jer, Bavarac katolik i Brandenburžanin protestant nekada su bili civilizacijski, ne samo po konfesiji, udaljeniji nego Srbi i Hrvati, pa su danas Nemci. Tempi passati.

DANI: Vuk Perišić u svojoj knjizi Od Weimara do Vardara navodi kako je jugoslovenska ideja danas, smještena u međuprostoru i bez državnih okvira, možda u najboljoj poziciji ikad. Mislite li da je važno jačati taj jugoslovenski duh u prostoru kulture?

VELIKIĆ: Taj duh se danas ne jača nekakvom državnom politikom bratstva i jedinstva i zato ima neuporedivo veće šanse da preživi. U tome se sasvim slažem sa Vukom Perišićem. Na toj liniji govori i Dragan Markovina. Jer, u ovom slučaju to nije veštačka, već prirodna potreba. U potpunosti razumem ridikule svih naših naroda i narodnosti (da li je iko ikada objasnio besmislicu “narodnost”?), ta upuštena ljudska bića koja su konačno svoj na svome, u samicama svojih bedastih umova, međutim, oni se o tome ne pitaju. Oni čine onaj neizbežni i tako potrebni kanalizacioni odvod u svakom narodu. Dakle, pamet i duh traže prostor, a ono što ide naruku tom duhu i toj pameti, jeste zajednički jezik. Razumemo se i komuniciramo bez prevoda.

DANI: Vratio bih se još malo na Vaš roman. Ono što je također veoma zanimljivo u kontekstu Islednika jeste da je centralna figura ovog narativa majka; to nije čest slučaj u našoj književnosti (pod tim naša mislim na cijeli prostor jugosfere), budući da je figura oca često dominantna. Šta je za Vas bilo inicijalno da majka ponese ulogu glavnog junaka?

VELIKIĆ: Otac je uvek zahvalniji kao književni lik, otac je često odsutnost. Majka je klizav teren, začas se može upasti u banalnost i sentimentalizam. Moj prethodni roman Bonavia, koji smatram svojim najboljim romanom - a koji se sticajem okolnosti našao “uklešten” između Ruskog prozora i Islednika, romana koji su dobili NIN-ovu nagradu - jeste knjiga o očevima. Nekako je logično bilo da napišem i roman o majkama. Nema književne večeri na kojoj se ne javi glas iz publike i kaže da sam maltene doslovno opisao baš njegovu ili njenu majku. To samo govori da sam uspeo da kroz autobiografski postupak (ne zaboravimo, Islednik je, ipak, fikcija, a ne memoari), kroz ličnu priču dosegnem umetničku istinu, koja je uvek kombinacija ličnog i izmišljenog. Naravno, izmišljanje nije laganje! Izmišljanje je najviši oblik samospoznaje umetnika.

DANI: Budući da imate iskustva kroz Vaš ambasadorski rad, obnašanja funkcija koje su vezane za rad države, kako gledate na ulogu pisca u tim okvirima?

VELIKIĆ: Moj primer je atipičan. Pre svega, u diplomatiju nisam ušao iz stranačkog špila, niti vlastitom željom - za neupućene nikakve veze ja sa političkim establišmentom nisam imao - već sticajem okolnosti. Tokom 2004. godine tadašnja Državna zajednica Srbija i Crna Gora konačno je otvoreno, skoro pa konsenzusom tadašnjih stranaka na vlasti prihvatila evropsku priču. Druga je stvar što je za deo tog vladajućeg establišmenta to bila samo trenutna strategija. U Beč, na tu važnu destinaciju, trebalo je poslati nekoga ko nije aparatčik i prema potrebi govori ono što se u datom trenutku od njega traži. Tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković ponudio mi je mesto ambasadora u Austriji, istaknuvši da od mene očekuje da govorim ono što sam već punih petnaest godina javno pisao i govorio. Ja svoju priču nisam menjao. Moja zemlja je promenila priču. U Austriji sam od početka devedesetih godina često boravio zbog prevoda mojih romana, stvorio sam neko ime, lično sam poznavao mnoge ljude iz javnog života, recimo, dr. Erharda Buseka. Predsednika dr. Hajnca Fišera takođe sam poznavao odranije, dok još nije bio predsednik. Mislim da pisac samom svojom profesijom nije preporuka za diplomatiju, već su preporuka elokvencija, obrazovanje i pre svega tolerantnost. Ljude kratkog gajtana ne bi trebalo slati u diplomatiju.

DANI: Srbija je pred novim izborima. Kako doživljavate cijelu društveno-političku klimu, te koliko je ono što vlast predvođena Aleksandrom Vučićem radi zaista promjena političke paradigme?

VELIKIĆ: Nemojte me zasmejavati. Čak pod pretpostavkom da Vučić zaista želi da menja političku paradigmu - jer dovoljno je mlad da biološki ima prostora i vremena za još jedan politički život - kako da se izbori sa svojim okruženjem? To čak ne odgovara ni velikim silama, koje šta god mi mislili, vode računa o fizičkim zakonima, recimo, gde smestiti deponiju. Zar vi zaista mislite da su te igre toplo-hladno, šargarepa-batina koje u kontinuitetu traju već četvrt veka u našem regionu, lišene bilo kakve logike i metode sive eminencije međunarodne zajednice? Znate, nakon ubistva Zorana Đinđića, napisao sam tekst za Frankfurter Allgemeine Zeitung, u kojem sam na kraju zaključio da možda Evropi odgovara jedna kontrolisana deponija na njenom obodu, gde će se namirivati računi. Naravno, to nije alibi za narode koji su nekada živeli u zajedničkoj državi da se upuste u još jedno međusobno klanje. Česi i Slovaci su se mirno rastali. Tužno je da je zbog niske građanske svesti čitav naš region i dalje idealan biotop za gajenje bića kojima se lako manipuliše, jer nisu dostigla evolucijski nivo da bi u jačim naznakama posedovala personalnost. Verujte, voleo bih da ovo što govorim uopšte nema veze sa istinom. Da samo tako, eto, lupetam.
 
Autor: Đorđe Krajišnik
Izvor: Dani