Dr Snežana Veljković: Potresna svedočenja lekara o Velikom ratu

Početkom marta u izdanju Lagune izašla je kapitalna knjiga „Kazivanja lekara o Velikom ratu“ profesora dr Brane Dimitrijevića.

O stradanju srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu ispisane su mnoge knjige. Ipak, po strani svih istraživanja, svedočenja ostala je priča o nadljudskom podvigu malobrojnih srpskih lekara i srpskog vojnog saniteta u potresnim ratnim okolnostima.
 
Posle sto godina sada su i oni kojima je misija bila spasavanje ljudskih života – progovorili.
 
Pred čitaocima su brojni izvodi iz dnevnika lekara, njihova svedočanstva, uspomene, fotografije i originalna dokumenta o ovom periodu u Srbiji. Jedinstveni su i potresni uvidi u epidemije kuge i španske groznice, povlačenja preko Albanije, srpskih vojnih saniteta u Bizerti i na Korzici, specijalističke lekarske službe na Solunskom frontu, dragoceni opisi rada stranih medicinskih misija.

Priređivač i koautor knjige „Kazivanja lekara o Velikom ratu“ profesor dr Snežana Veljković je obimnu građu uobličila u uzbudljivo i čitko štivo.
 
Rad na ovoj obimnoj knjizi započeo je prof. Brana Dimitrijević, a Vi završili i priredili. Kako ste dolazili do arhivske građe, svedočanstava?

Brana Dimitrijević (profesor Stomatološkog fakulteta, hirurg, književnik, istoričar) je počeo da se bavi ovom temom oko 2000. godine, kad mu je, u rukopisnom odeljenju Arhiva SANU, došao do ruku dnevnik nepoznatog ratnog hirurga. Uz pomoć istoričara Radevića dokazao je da je to napisao čuveni dr Mihailo Mika Petrović. Nešto kasnije, kao predsednik Sekcije za istoriju medicine SLD, uključio se u rad lekara istoričara, vojnih i civilnih (A. Nedok, B. Popović, V. Todorović, D. Mikić, L. Nikolić), koji su u to vreme istraživali ulogu vojnog saniteta u Prvom svetskom ratu. Istovremeno je, na svoju ruku i za svoju dušu, počeo da piše „svoju” verziju ratnih zbivanja na osnovu izveštaja, zapisa i uspomena lekara, svedoka i učesnika rata. O tome nije mnogo govorio. Nekako u to vreme, 2011. i ja sam se uključila u rad Sekcije za istoriju medicine. Arhivska građa i svedočanstva nalazila su se u bibliotekama (Narodna, Univerzitetska, SANU, SLD) i arhivama (SANU, Državni, Istorijski, Crvenog krsta). Informacije su dobijane i od pojedinaca, potomaka lekara, kolega… Istraživanje je olakšano korišćenjem interneta, jer su učesnici rata (na obe strane) digitalizovali knjige, izveštaje i dokumentaciju. Učinili ih dostupni velikom broju zaiteresovanih, kaže dr Snežana Veljković.

Kako objašnjavate da su svi veliki narodi odmah nakon završetka Prvog svetskog rata „pristupili pribiranju, sređivanju i studiranju svog ratnog iskustva” osim nas, „te je naše ratno iskustvo ostalo i dalje zanemareno i zaboravljeno i osuđeno na polaganu, ali sigurnu smrt“?
 
Nisam sigurna da mogu da pružim pravo objašnjenje. Odgovor može da bude da su se posle završetka Prvog svetskog rata kralj, vlada i svi drugi nosioci državne vlasti bavili pre svega novom državom, koja je, u odnosu na prethodnu Kraljevinu Srbiju bila najmanje četiri puta veća po teritoriji i po broju stanovnika. Postojale su velike pobede koje je izvojevala srpska vojska, na početku rata na Ceru i Kolubari, na kraju rata probojom Solunskog fronta i nova velika država možda se shvatala kao „nagrada“. A ogroman broj žrtava i patnje koje su pogodile vojsku i narod su skrajnuti, zapostavljeni, valjda da ne pomute pobednički zanos. To se ne odnosi samo na sanitet, ali je nama, lekarima, to najupadljivije. S druge strane, posle Drugog svetskog rata nastupio je ideološki, nipodaštavajući odnos prema nacionalnoj prošlosti.
 
Glavni „junaci“ knjige su lekari. Kako izgleda Veliki rat viđen očima lekara?

Tragičan! Potresan! Dok se u vojnim izveštajima žrtve rata navode kao brojevi (poginuli, ranjeni, nestali) ovde se lekari sreću sa pojedinačnim patnjama. Najpre ranjenika, na šta se i računalo, rat je, potom neočekivano, bolesnika od zaraznih bolesti (pre svega pegavca!) koje su istom žestinom tamanile vojsku, civile, izbegli narod, zarobljenike, mlado i staro. Broj ranjenika i bolesnika bio je neočekivano veliki. U prepunim bolnicama nije bilo postelja, zavojnog materijala, lekova, dezinfekcionih sredstava, posteljine, rublja, hrane, čiste vode. Sve je nedostajalo. Jedino je funkcionisala neverovatna predanost malobrojnih lekara i priučenog bolničkog osoblja da ublaži muke ranjenika i bolesnika. Radilo se kako se znalo i umelo…
 
Kakvo je bilo stanje srpskog vojnog saniteta pred početak rata?

Izuzetno teško. Ne treba zaboraviti da je u Srbiji bilo nedovoljno lekara i pre rata, da je nepunu godinu dana ranije završen Drugi balkanski rat. Na početku Prvog svetskog rata vojni sanitet je imao 409 lekara (uključujući i 22 stranaca pod ugovorom i 17 lekarki). Mobilisano je i 203 studenata medicinara. Bilo je samo dvadesetak pravih, iskusnih ratnih hirurga. Svako pukovsko previjalište, trebalo je, prema rasporedu, da ima dva lekara, divizijsko zavojište tri lekara, od toga jednog hirurga. U praksi sve se svodilo na jednog lekara i medicinara, čak i samo medicinara. Hirurzi su u zavojištima ukazivali hitnu hiruršku pomoć, radili su operaciju za operacijom… Nedostajalo je lekova, zavojnog materijala, nosila za prenos ranjenika. Evakuacija je bila spora i nesigurna, trebalo je dva-tri dana da se povređeni smeste u neku od bolnica. Lekara je bilo nedovoljno i u poljskim, privremenim ili stalnim vojnim bolnicama, radili su uvek u neadekvatnim uslovima, pritisnuti stalnom navalom ranjenika. Situacija je postala još teža kada se među ranjenicima pojavila epidemija tifusa.

Šta se dešavalo u Vojnoj bolnici u Beogradu, pitanje je koje je Vas zaokupljalo? Da li Vas je ono dovelo do zanimljive priče o dr Slavki Mihajlović i dr Rajanu?

Beograd je od prvog dana rata postao pogranični grad koji je svakodnevno bio izložen artiljerijskom granatiranju. Napustili su ga kralj, vlada, skupština, sve državne ustanove i najveći broj stanovnika. Ostao je samo onaj ko nije mogao ili nije imao gde da ode. Svi, baš svi lekari su bili mobilisani i upućeni u vojne jedinice. U gradu je ostao dr Dušan Stojimirović, upravnik Duševne bolnice (sa preko stotinu bolesnika) i dr Slavka Mihajlović, koja, kao žena nije mobilisana. Bila je jedini lekar (silom prilika i hirurg) u Opštedržavnoj bolnici, sa nekoliko starih bolničara. Vodila je dnevnik, koji je tek 1953. objavljen kao knjižica pod naslovom „Oblaci nad gradom (1914-1918)“. Sredinom oktobra 1914. u Beograd je stigla misija američkog Crvenog krsta. Predvodio je hirurg dr Edvard Rajan, imala je još dva hirurga i dvanaest medicinskih sestara. Ušli su u Vojnu bolnicu u kojoj ih je sačekalo četiri stotine teških ranjenika. Dolazak ove misije omogućio je Mihailo Pupin. Ekipa doktora Rajana je boravila u Beogradu sledećih godinu dana, praktično do druge austrougarske okupacije. Operisao je danonoćno, hranio je i zbrinjavao civilno stanovništvo, obilazio grad posle granatiranja, lično spasavao povređene. Bio je američki počasni konzul. Pregovarao je sa okupatorskim vlastima, ubedio ih da uklone vešala. Zvali su ga spasilac Beograda!
 
Da li je sučuvana arhivska građa o austrougarskim medicinskim ustanovama u okupiranom Beogradu?

Sigurna sam da jeste – u austrijskim, možda i nemačkim vojnim arhivima. U našem Državnom arhivu postoji fond Vojnog generalnog guvernmana. To je bila Austrougarska uprava Srbije, oni su sprovodili neku sanitetsku i medicinsku zaštitu okupiranog područja i ostavili dokumentaciju o tome. Ja lično sam našla knjižicu Sanitäre Wacht an der Pforte des Orients und Occidents sa podnaslovom Kriegs-Sanitäre aus dem k. u k. Militär-General-Gouvernement in Serbien. Napisao je dr Julijus Roksandić, šef saniteta Vojnog guvernmana. U njoj je dat prikaz rada austrougarskih rezervnih bolnica Brčko (koja je ušla u Vojnu bolnicu u Beogradu), Brin (ušla u Opštedržavnu bolnicu) i Bjeljina u Aranđelovcu. Ta knjižica čeka da bude prevedena i objavljena. Sigurna sam da sadrži korisne, čak i iznenađujuće podatke.

Kako objašnjavate da su u Velikom ratu poginula samo dva lekara?

Jednostavno, nisu bili neposredno na frontu, u borbenim redovima. U stvari, poginula su trojica: dr Josif Anđelković na Tekerišu 1914, dr Rista Žerajić i dr Kazes Mihran, 1915. u Albaniji. Lekari su bili raspoređeni u pukovskim previjalištima, divizijskim zavojištima, poljskim i stalnim bolnicama… svuda gde su bili ranjenici i bolesnici. Ne treba zaboraviti da je za vreme rata umrlo oko 170 lekara, veterinara i apotekara. Od toga 122 lekara i 18 medicinara od pegavca!
 
Koje momente, svedočenja iz knjige biste izdvojili kao najvažnije, a koje kao najdramatičnije?

Ako izuzmemo ratne događaje, bilo pobede, bilo poraze, najvažnije je, bez ikakve sumnje, suzbijanje epidemije pegavca u proleće 1915, koje su obavile strane misije: britanske, francuske, američke i ruske, pod neposrednim rukovodstvom engleskog pukovnika, dr Vilijema Hantera. U haosu i beznađu koje je pegavac stvorio u Srbiji, Hanter je uveo sile reda i poretka. Zaustavio je vozove i sva kretanja u državi, zabranio otpuste iz vojske, naredio dezinfekciju i vakcinaciju: vojske, naroda, zarobljenika, zdravih i bolesnih, svih bez razlike. Podržali su ga prestolonaslednik, srpska vlada i vrhovna komanda. I uspelo je, za neverovatno kratko vreme. Najdramatičniji događaj, po meni i ne samo meni, je stradanje srpskih regruta. To je još uvek malo poznata tragedija našeg naroda. Mobilisano ih je oko 30.000, to su bili mladići od 17 do 19 godina, u jesen 1915. Neiskusni i neorganizovani stradali su pri prelazu albanskih planina, od gladi, hladnoće, iscrpljenosti, ubijali su ih Arnauti. Januara 1916. na albansko primorje stiglo je samo oko 7.000 regruta, svi izgladneli, iscrpljeni, promrzli, polumrtvi. Nastavili su da umiru i pri evakuaciji za Vido, Krf i Bizertu.

Prema rečima Džona Rida, Valjevo, grad bolnica bilo je prava prestonica „zemlje smrti“ Srbije. Šta znamo o radu hirurgije i lekara u tim dramatičnim danima Kolubarske bitke?
 
Valjevo je na samom početku rata određeno za frontovski medicinsko-bolnički centar. Imao je samo dve bolnice, okružnu i vojnu, koje su, tada, na početku rata, bile dobro opremljene. U njima je radilo 26 lekara. Velike pobede na Ceru i Kolubari donele su ogroman broj ranjenika. Otvarane su bolnice u sudu, gimnaziji, školama, kafanama, magazama, privatnim kućama. Sa zarobljenicima u grad je stigla i epidemija pegavca… Grad su preplavile sluđene i preplašene izbeglice iz Mačve i Pocerine, pobegle od austrougarskog zverstva. Za nekoliko nedelja ceo grad Valjevo je postao jedna ogromana Valjevska bolnica. Prenatrpana, siromašna, gladna, u kojoj se lečilo bez lekova. Jedan od prvih stranih lekara u Valjevu bio je Holanđanin dr Arijus van Tinhofen koji je ostavio ne samo beleške o svom radu, već i album fotografija, koje su, mada vlasništvo Holandske kraljevske akademije, sada postale dostupne i našim istoričarima medicine.

Knjiga daje veliki doprinos i rasvetljavanju požrtvovanosti naših žena lekara?

Nažalost, nema mnogo podataka o ženama lekarima, jer one nisu bile vojni obveznici, pa nisu uvedene ni u kakve vojne izveštaje i dokumente. Postoji u Istorijskom arhivu Jugoslavije spisak sa imenima 23 lekarke, pored imena samo ime grada u kome su radile. O njihovih sudbinama se malo zna, posebno o onima koje su umrle za vreme rata. Sve su završile medicinske fakultete u inostranstvu do 1911. i bile su obuhvaćene opštom mobilizacijom. Nišu bile poslate na front, već su postavljane za upravnike rezervnih vojnih bolnica, koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica.

Da li su naši lekari i medicinske sestre pratili srpsku vojsku pri povlačenju preko Albanije i na Solunskom frontu?

Za vreme povlačenja lekari i medicinske sestre su pratile ranjenike, one za koje su smatrali da mogu da podnesu povlačenje. Najteži ranjenici su ostajali po bolnicima, često sa najstarijim lekarom i nešto saniteteske opreme, uzdajući se u Ženevsku konvenciju. Uz vojsku, narod i ranjenike išle su i savezničke misije. Neke su ostale u Srbiji, u bolnicama, bile su zarobljene i kasnije vraćene u svoje zemlje. Jedan deo misija je po prelasku Albanije prebačen na Krf, drugi je poslat u svoje zemlje. U Bizertu je sa našim ranjenicima bilo prebačeno desetak lekara i medicinara.

Interesantan je prelaz preko Albanije ranjenika koje je predvodila ledi Mejbl Kler Stobart. Ona je osnovala poljsku bolnicu (60 šatora sa 300 postelja, sa operacionom salom i rentgen aparatom) i došla u Kragujevac u proleće 1915, u koju su primani samo ranjenici. Kad je naređeno povlačenje, načelnik saniteta dr Lazar Genčić je osnovao Prvu englesko-srpsku poljsku bolnicu (pridružena Šumadijskoj diviziji) kojom je komandovala ledi Stobart. Povela je sanitetsku kolonu koja je bila sastavljenja od 6 sanitetskih automobila koji su u međuvremenu stigli sa 6 vozača, 60 vojnika koji su vozili 30 volovskih i 10 konjskih zaprega za prevoz ranjenika, šatora i opreme, uz dva lekara i šest bolničarki. Krenuli su u povlačenje 7. oktobra, Predvodela ih je ledi Stobart, jašući dan i noć na konju. Usput su ostali bez sanitetskih kola, svih zaprega, najvećeg dela opreme. Konačno nosilo se samo ono što je moglo da se prenese na konjskim i ljudskim leđima. Stigili su 21. decembra u Skadar. Ledi Stobart je dovela sve ranjenike i svih 60 vojnika.
 
Kako su funkcionisale vojne bolnice na Krfu, Vidu, Bizerti?

Ukratko, izvanredno, u uslovima rata koji je besneo po celoj Evropi. Te bolnice organizovao je i snadbevao francuski sanitet. Francuski lekari i francuske medicinske sestre su veoma posvećeno lečile srpske ranjenike i bolesnike. O boravku srpske vojske na Krfu zna se dosta, o boravku u Tunisu veoma malo. Bolesni i ranjeni srpski vojnici razmešteni su u 36 mesta severne Afrike, a najviše ih je bilo po bolnicama u Bizerti, Sidi Abdulahu, gradu Tunisu i gradu Alžiru. Uz njih je bilo 13 srpskih lekara i 10 medicinara. Utvrđeno je da je oko 61.000 Srba pristiglo u severnu Afriku, dve trećine njih (41.000) evakuisano je radi lečenja, a 16.000 dobrovoljaca radi obuke. Na Solunski front upućeno je 47.000 izlečenih, oporavljenih i obučenih vojnika, dobrovoljaca i regruta. To je iznosilo oko jednu trećinu snage srpske vojske koja je kao deo Istočne armije učestvovala u probijanju Solunskog fronta.
 
Recite nam nešto o stranim medicinskim misijama.

Ubeđena sam da bi broj žrtava Prvog svetskog rata bio mnogo veći da u pomoć nisu stigle savezničke (ne strane!) medicinske misije. Prve su bile grčke, zatim ruske, britanske, škotske, francuske, holandske, belgijske, danske. Došle su čak iz Amerike, Australije, Novog Zelanda… Dolazili su preko organizacije Crvenog krsta dotične države, Srpskog potpornog fonda i drugih organizacija. Pojedinci i manje grupe stizali su samoinicijativno. Mogu se grubo podeliti u tri grupe. Prve su bile čisto hirurške, dolazile su u pomoć ranjenicima koji su se proslavili pobedama na Ceru i Kolubari. Druge su zbrinjavale ranjenike i bolesnike za vreme epidemije pegavca, bolovale i umirale sa njima. Treće su se povlačile sa vojskom i narodom preko Albanije i prebačene su na Krf. Posebno treba istaći organizaciju Bolnicu škotskih žena. Od 14 misija koje su organizovale, 10 je poslato u pomoć srpskom narodu. Transportne ekipe Bolnice škotskih žena su prevozile ranjenike sa bojišta prilikom probijanja Solunskog fronta. Sa 16 malih fordova, pratili su napredovanje vojske, neumorno su vozile preko artiljerijom izrovane zemlje i prevezle (spasile!) 390 teško ranjenih vojnika.

Pripadnici stranih misija pisali su o svojim doživljajima u Srbiji. Objavili su knjige, od kojih su neke prevedene kod nas, a neke su dostupne preko elektronske biblioteke. Osim opisa zatečenog (nezavidnog) stanja, zajedničko im je iskreno divljenje prema srpskom narodu, srpskom vojniku posebno.
 
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Izvor: MediaSfera