Domeniko Starnone o romanu „Kuća u Ulici Đemito“

Pošto se knjiga „Kuća u Ulici Đemito“ Domenika Starnonea našla u užem izboru za međunarodnu Bukerovu nagradu 2024. godine, razgovarali smo sa autorom ove knjige.



Kakav je osećaj naći se u užem izboru za međunarodnu Bukerovu nagradu za 2024. godinu, i šta bi za Vas značilo osvajanje ove nagrade? Da li bi to uticalo i na književnost koja je originalno napisana na italijanskom jeziku?

Veoma sam srećan. U slučaju da pobedi knjiga koja je prevedena sa italijanskog jezika, bio bi to presedan koji bi, verujem, podstakao veće interesovanje za italijansku književnost. Reč je o književnosti koja je i te kako živa, bogata i maštovita, ali često ostaje van pažnje međunarodne publike.

Šta Vas je inspirisalo da napišete ovu knjigu? Zašto ste poželeli da ispričate baš ovu priču?

Želeo sam da ispričam priču o nesrećnom umetniku i njegovoj porodici, smeštenu u vreme fašizma i posleratne Italije. Inspiraciju sam pronašao u svom ocu, čoveku izuzetne genijalnosti i životne snage. Ipak, ovu knjigu sam pre svega napisao iz ljubavi prema svojoj majci, kojoj je i posvećena.

Koliko dugo ste pisali ovu knjigu i kako izgleda Vaš stvaralački proces? Da li pišete rukom ili na računaru? Postoji li više verzija teksta? Da li unapred detaljno planirate zaplet i strukturu romana?

Rad na ovoj knjizi trajao je nekoliko godina. Imao sam više neuspešnih pokušaja i stotine stranica ispunjenih beleškama, sećanjima i svedočanstvima. Kada pišem, ne planiram ništa unapred. Proces počinje beleškama, koje zapisujem olovkom, a zatim im dajem neki privremeni redosled. Nakon toga prelazim na pisanje prve verzije na računaru. Obično napišem nekoliko radnih verzija pre nego što dođem do konačne verzije teksta.

Kakva je bila saradnja sa Unom Strenski, prevodiocem Vaše knjige? Koliko blisko ste sarađivali na engleskom izdanju? Da li je tokom rada bilo neočekivanih, radosnih ili izazovnih trenutaka?

Veoma cenim rad svojih prevodilaca, posebno jer su moji tekstovi zahtevni – prepliću književni jezik i dijalekat. Una Strenski pokazala je izuzetnu osetljivost i stručnost, i imam veliko poštovanje prema njoj. Od samog početka sam imao osećaj da je moja knjiga u sigurnim rukama. Komunicirali smo kad god je bilo potrebno i saradnja je protekla u poverenju i razumevanju.

Kako ste zavoleli čitanje – šta ste čitali kao dete i kakvu je ulogu pripovedanje imalo u Vašem detinjstvu? Da li Vas je neka knjiga posebno očarala?

Oduvek sam bio čitalac koji poseže za svakom knjigom koja mu dođe podruku. Polazim od pretpostavke da čak i loša knjiga može da sadrži makar jednu stranicu ili bar dve rečenice koje će me iznenaditi i ostaviti trag.



Recite nam nešto o svojim čitalačkim navikama. Koju knjigu ili knjige trenutno čitate i šta Vas je privuklo upravo tim naslovima?

Trenutno čitam knjigu Yanomami, l’esprit de la forêt Brusa Alberta i Davija Kopenave. Započeo sam i Molto molto tanto bene Katarine Bonvičini, a nedavno sam završio Il fuoco che ti porti dentro Antonija Frankinija. Zanimljivo je da se sve ove knjige, svaka na svoj način, bave majčinskim figurama.

Možete li nam otkriti koja Vas je knjiga podstakla da postanete pisac? Kako Vas je motivisala da započnete sopstveno kreativno putovanje i na koji način je uticala na Vaš stil pisanja ili spisateljske ambicije?

U mojoj kući nije bilo knjiga. Kao dete, pozajmljivao sam ih iz biblioteka ili kupovao za sitan novac na buvljaku – za nove knjige jednostavno nisam imao sredstava. Do svoje šesnaeste godine pasionirano sam čitao isključivo književnost devetnaestog veka. Romani su mi predstavljali neku vrstu pripreme za život prepun avantura, o kakvom sam tada maštao.

S vremenom sam osetio nagon, unutrašnju potrebu da i sam pišem. Počeo sam da pojedina dela čitam više puta kako bih pronikao u tajne pisanja. Prva knjiga koja je na mene ostavila zaista snažan utisak bila je „Proces“ Franca Kafke, koju sam pročitao sa osamnaest godina. Od tog trenutka sve što sam pokušavao da pišem nosilo je izvestan kafkijanski prizvuk. Taj uticaj je s vremenom izbledeo, ali mi je ostala podsvesna sklonost ka ironično izobličenom realizmu.

Preporučite nam neku knjigu koja je originalno napisana na italijanskom jeziku. Kakav je utisak ostavila na Vas?

Preporučio bih roman Libera nos a malo Luiđija Menegeloa, objavljen 1963. godine. Ova knjiga je na mene ostavila snažan utisak jer me je ohrabrila da poradim na odnosu između književnog jezika i dijalekta – temom koja mi je i danas veoma važna u pisanju.

Da li imate omiljeni roman koji se našao u užem izboru ili osvojio međunarodnu Bukerovu nagradu, i zašto je to slučaj?

Ima ih više, ali mi se naročito dopao „Hohštapler“ Havijera Serkasa.
 
Po Vašem mišljenju, kakvu ulogu ima prevedena književnost u promociji inkluzivnijeg i raznovrsnijeg književnog korpusa? Na koji način možemo podstaći što veći broj ljudi da čitaju prevedena dela?

Prevođenje jednog dela predstavlja važan korak, naročito ako pišete na jeziku koji se govori isključivo u vašoj zemlji. Ipak, samo prevođenje nije dovoljno; knjiga mora da pronađe put do svojih čitalaca. U tome značajnu ulogu mogu imati prestižne nagrade, posebno one koje ističu ključnu ulogu prevodilaca i podižu vidljivost prevedene književnosti.
 
Izvor: thebookerprizes.com
Prevod: Kristijan Vekonj