„Dnevnik druge zime“ – roman šetnji

Roman Srđana Valjarevića „Dnevnik druge zime“ prava je zimska knjiga, kao stvorena za čitanje tokom kojeg bismo, u pauzama, bacili pogled kroz prozor na zimsku idilu svoje ulice, pokušavajući da i sami zamislimo Valjarevićevog junaka kako lagano i strpljivo korača obraćajući usput pažnju na svaki detalj, svaku zgradu, svakog prolaznika, psa lutalicu, vetrom odnesenu kesu, bukvalno na sve što može makar na trenutak privući šetačevu pažnju.

A pauze tokom čitanja „Dnevnika druge zime“ trebalo bi da su česte, kao kad zaista čitamo dnevnik nekoga koga poznajemo, pa nam je stalo da upijemo svaku reč, da dobro promislimo nakon svake pročitane rečenice, te da između svaka dva reda pronađemo smisao koji samo mi znamo.

Zamišljena u celini kao lični dnevnik, ova je knjiga ostvarena tako što je u sebe upila najbolje osobenosti dotičnog žanra, pa ćemo i beleške anonimnog čoveka o lutanju gradom čitati sa podjednakom pažnjom kao što bismo čitali zapise poznatih ličnosti o opštečovečanskim problemima i prevratima od globalnog značaja, kao što bismo čitali memoare nekog političara ili autobiografiju nekog pesnika.

Međutim, najbolje što je Valjarević preuzeo iz dnevnika kao žanra, jeste neposrednost, spontanost, često i banalnost, bez bilo kakvog pokušaja da se od ličnih beleški stvara filozofski roman, bez namere da se od prosečnih razmišljanja stvaraju traktati i polemike, bez nastojanja da se jedan dan iz dnevnika pretvara u novelu – naprotiv, dnevnik do kraja ostaje dnevnik, i formalno i suštinski, i na organizacionom i na stilskom planu, no upravo u tome i jeste najveća vrednost ovog romana, što je visok umetnički nivo postignut poštovanjem zakonitosti jednog žanra koji sâm po sebi ne mora uvek ići u domen umetnosti.

Pisac je, sem toga, uspeo da kod čitalaca stvori i potpun utisak dnevničkih beleški, jer iako znamo da roman ima svoj početak i kraj, ipak će nam se učiniti (i nećemo ni pokušati da ubedimo sebe u suprotno) da su četiri zimska meseca samo jedan odlomak iz obimnijeg dnevnika, koji je počeo mnogo ranije, a čije pisanje i danas traje.

Još jači utisak da to jeste spontani dnevnik ostavljaju i teme kojima beleške obiluju, pa se često dešava da kod onih dana gde zapis zauzima jedva jednu stranicu naiđemo na detalje koji na prvi pogled deluju banalno i sasvim suvišno, no ako se i sami stavimo u poziciju pripovedača (ili je bolje reći: dnevničara), videćemo da su to svakodnevne uobičajenosti na koje više i ne obraćamo pažnju, ali da se upravo iz njih može izroditi čitava nova priča – svejedno da li je to znatiželja kad sa ulice čujemo pucanje gume, da li je višečasovno gledanje u plafon, da li je razgovor sa čovekom koji ne radi ništa i pritom o tome naširoko pripoveda.

Jedino što nas malo udaljava od tipičnog dnevnika, to su povremeni lirski zapisi, čiji se stihovi uglavnom nadovezuju na prethodnu proznu belešku, ali kako god da se ovi fragmenti razumeju, bilo kao naknadno umetnute celine, bilo kao sastavni delovi dnevnika, oni samo doprinose kvalitetu i daju romanu posebnu draž.

Zbog samog mesta radnje, ali i zbog tendencije da se iz zapisa u zapis daje svojevrsna panorama ulica i kvartova kojima je tog dana prošao tvorac anonimnog dnevnika (ili anonimni tvorac dnevnika), nije teško da se „Dnevnik druge zime“ protumači kao još jedan beogradski roman, što može, međutim, biti i na štetu same knjige, jer ona bi utapanjem u ovaj žanr pomalo izgubila svoju specifičnost, koja je ionako izdvaja iz obilja drugih proznih tvorevina. A sem toga, ako se zanemare pojedinačni nazivi ulica, izgleda kao da bi se radnja mogla dešavati bilo gde, u bilo kom gradu i u bilo kom vremenu, jer situacije i ljudi na koje se nailazi daju posebnu univerzalnost celoj priči, a ne vezuju je za određeno podneblje.

Ipak, ako se iz svake knjige mogu izdvojiti ključne rečenice, u slučaju „Dnevnika druge zime“ to bi bio komentar da je „bilo gde“ uvek „najlepši pravac“ – pa glavni junak Valjarevićevog romana uglavnom tako i organizuje svoje šetnje, odnosno: kreće u njih neorganizovano, bez određenog pravca, mada sa ciljem da se vrati kući, ali ne znajući kuda će sve u međuvremenu proći.

I pošto su upravo te šetnje svojevrsna konstanta koja, na izvestan način, stvara radnju u romanu gde definisane radnje gotovo da nema, mogao bi se „Dnevnik druge zime“ okarakterisati kao – roman šetnji.

Autor: Dušan Milijić