„Dnevnik besne domaćice“ – istančan prikaz ženskog viđenja braka

Ko je bila Sju Kofman i kako je grčki mit o Ikaru i njegovom beznadežnom letu u zaborav oblikovao njen život... i smrt? I zašto mislim da je od svih pisaca i samoubistava na svetu, njen rad ipak najvažniji, daleko značajniji od ono malo pažnje koja mu je data?

Prošlo je više od 40 godina od kako je skočila sa terase stana na osamnastom spratu gde je živela sa suprugom i sinom. Imala je tada 50 godina, napisala je pet romana – a „Dnevnik besne domaćice“ pretočen je u film – i zbirku od petnaest priča „The Master and Other stories“.

Dok je još studirala – glavni predmet bio joj je engleski jezik, sporedni istorija umetnosti i kritika – njena prva priča je otkupljena i objavljena. Nakon diplomiranja, radila je dve godine za magazin „Mademoiselle“ kao asistent urednika, a onda je napustila posao, udala se i posvetila pisanju.

Počnimo od Ikarovog kompleksa (koji je definisao Henri Marej, direktor Harvardske klinike za psihologiju) kojim se opisuje poseban tip preambicioznih ljudi kod kojih je idealizovani cilj daleko od stvarnosti i velike su šanse da će se sve završiti neuspehom. Zbog previsokog letenja, osoba doživljava krah i davi se u depresiji.

Kofmanova je rođena u srednjoj klasi na Menhetnu i veoma je pažljivo posmatrala ljude oko sebe i stvarala likove delikatnim potezima svog oštrog pera. Teme o kojima je pisala su obuhvatale neuroze, depresiju, terapiju, sredstva za smirenje, stres gradskog života, bračne teškoće i jaz između života koji je imala i onog koji je očekivala. Ali uvek je u njenom stvaranju postojao glas žene kojoj je u detinjstvu obećan život jevrejske princeze, a koja se tokom života neprestano borila sa strelama bolnog razočaranja.

Jedna od glavnih tema u njenim delima je brak ili san o braku kojim se angloamerički svet i dalje vodi – uprkos rastućoj „industriji razvoda“. Zbog čega se nešto što počinje talasom sreće svede na liste za kupovinu, prepirke i osećaj zarobljenosti? Kofmanova veruje da nije do ljudi već do industrije.

Živela je u bogatom kraju, imala služavku, njen sin je bio inteligentan i lepo vaspitan, a suprug uvaženi i posvećeni lekar – ali radoholičar – koji je nalazio najbolje terapije i plaćao najbolje stručnjake da pomogne supruzi u borbi sa depresijom.

Kofmanova je bila nepopravljivo romantična žena koja je žudela za književnim priznanjem, seksom, bezbednošću i divljenjem. Ovi konflikti su isplivavali u njenim pričama i slojeve koje je stvarala u delima otkrivamo i danas pri analizi njenog stvaralaštva.

Njeno najpoznatije delo je roman „Dnevnik besne domaćice“ koji je objavljen 1967. a Studio Univerzal ga je nekoliko godina kasnije pretočio u film sa Keri Snodgras u glavnoj ulozi. Adaptacija nije bila posebno uspešna, a sama autorka je godinu dana pre nego što se ubila rekla: „Mislim da je lik Džonatana, supruga, pretvoren u karikaturu – i mislim da nisu dovoljno pažnje posvetili mestu odvijanja, ludilu Njujorka, koji je važan deo knjige.“

Njeni kasniji romani nisu naišli na dobar prijem kod kritike. Postoji nagrada „Sju Kofman“ za najbolje prvo delo – 5.000 dolara koje dodeljuje Američka akademija umetnosti za najbolji prvi roman ili prvu zbirku priča. Osim toga, veoma malo stvari je poznato o njenom životu, nema sačuvanih intervjua niti informacija koje je ponudila porodica. Džudit Kranc, bliska prijateljica autorke, kratko je pominje u svojoj autobiografiji kao ženu koja se dugo borila sa depresijom i da je na dan samoubistva trebalo da je ponovo prime u psihijatrijsku bolnicu.

Lično mislim da je Sju Kofman bila jedan od najistančanijih posmatrača podeljene ličnosti: neprestano je ispitivala misterije i dvosmislenosti uma, uzroke patnje u svakodnevnom životu, talase sreće i optimizma koje prati tama. Njene priče ogoljavaju osećanja i razmišljanja mnogih žena – otvorila je vrata ka realnosti braka kako to nijedan pisac nije uradio. Ali zapravo su jednostavne stvari poput savršeno uređenih reči, besprekornih dijaloga, stila i humora ono zbog čega bi trebalo danas da je slavimo. Njena dela nisu samo fikcija već i društvena istorija: prozor ka srednjoj klasi šezdesetih godina. Priča „Ikar“ bi gotovo mogla da bude dokumentarac o porođaju u to vreme. Njeno stvaralaštvo je zrelo i danas, kao nikada pre, trebalo bi ga ponovo štampati, proučavati i diskutovati o njemu.

Njen život se završio i način na koji je živela se promenio, ali jesmo li mi, kao ljudi, ostvarali napredak?

Izvor: thresholds.chi.ac.uk
Prevod: Dragan Matković