U novoj knjizi „
Metačovek: Oslobodite svoj beskonačni potencijal“ govori o načinu na koji možemo da „prevaziđemo“ ljudske konstrukcije kako bismo se povezali sa svojim urođenim bićem. „Nužno je postojanje ljudskih konstrukcija, ali zaboravljamo da su ipak konstrukcije, kao što su to i novac, i širina i dužina, nacionalne države, sve to ljudske konstrukcije“, kaže on. One ne bi trebalo da u potpunosti definišu naše iskustvo u ovom svetu. „Izlazak se dešava kad počnemo da razmišljamo o smislu svog života. Kada želite više nego što vam život daje, to nije vaš mozak koji želi više, niti je to onaj deo vas koji životari svoju svakodnevnu rutinu. Onaj ko želi i odlučuje, i ko posmatra stvari iz više perspektive je vaše suštinsko biće, vaše pravo ja“, piše on u svojoj knjizi.
Čopra veruje da ukoliko više ljudi postanu „metaljudi“ i prigrle samosvest, oni mogu zajedno da rade na stvaranju boljeg sveta. U razgovoru za časopis Tajm podelio je svoje ideje o tome kako da stignemo do tog cilja ili kako da barem započnemo putovanje ka njemu.
Ovo je Vaša devedeseta knjiga. Šta Vas je motivisalo da napišete još jednu knjigu?
Podsticaj za ovu knjigu sam našao u sagledavanju onoga što je naš kolektivni um stvorio: klimatske promene, izumiranje vrsta, zatrovane karike u našem lancu ishrane, ovisnost o mehanizaciji, nuklearno oružje, biološki rat, mešanje u demokratiju putem hakovanja na internetu. Čini se da mi sami u ovom momentu planiramo izumiranje čovečanstva. I niko se zapravo ne suočava sa ovim problemima.
Kako metaljudi mogu da pomognu pri rešavanju nekih problema, kao što su na primer klimatske promene?
Već postoji tehnologija kojom možemo da rešimo ove probleme. Pitajte bilo kog stručnjaka. Ali da li postoji i kolektivna volja da se to uradi? Za to je potrebna promena koja je duhovne prirode. Da li je moguće da se jednoga dana kolektivno osvestimo i vidimo da smo stvorili košmar? Možemo li da krenemo u mirnijem pravcu? Da li je moguće da zajednički stvorimo održiv, zdraviji i radosniji svet?
Koji je prvi korak koji neko ko želi da postane metačovek treba da preduzme?
Započnite sa vrlo jednostavnom vežbom kontemplativne meditacije, bilo da je to vežba svesnosti, svesti o telu, svesti o perceptivnom iskustvu ili svesti o vašem mentalnom prostoru. Takođe je bitno da postavite sebi i poneko kontemplativno pitanje tipa: „Ko sam ja?“ „Šta želim od svog života?“ „Koja je moja svrha?“ „Za šta sam zahvalan?“ Kada ljudi krenu putem samoispitivanja, automatski ih vodi do dubljeg uvida.
U poslednjem delu knjige se nalaze lekcije za svakoga ko želi da postane metačovek u trajanju od 31 dana. Da li je to dovoljno vremena?
Upravo to istražujem. Eksperimentišem s tim u svom podkastu, dobijam reakcije ljudi i već sam mnogo naučio iz toga. 31 dan je dovoljno vremena da se ljudi pokrenu ukoliko su radoznali.
Kada su ljudi preopterećeni, bilo zbog naslova u vestima ili zbog događaja u njihovim životima, šta da urade kako bi ublažili ta osećanja?
U takvom trenutku trebalo bi da zastanu, da duboko udahnu nekoliko puta i onda tek odreaguju na situaciju, ali ne burno, već svesni sebe i puni saosećanja. Nikako ne treba pribegavati manipulacijama i glumiti bes ili ljubaznost, ili glumiti žrtvu ili se povući. Pogledajte sve nacionalne lidere širom sveta – svi su oni gangsteri i nasilnici jer neprestano manipulišu svima iz svojih sebičnih razloga.
Šta poručujete ljudima koji možda ne vide da postoji veza između uništenja i klimatskih promena i metaljudi?
Ne znam šta da im poručim. Oni odbijaju da prihvate stvarnost. Juče sam bio sa svojim unucima i oni su pametniji od 99% ljudi koji se smatraju svetskim liderima. Milenijalci, pa čak i Generacija Z, definitivno su naša jedina nada i ne smemo ih izneveriti.
Kako ostati usredsređen u preterano stimulisanom svetu?
Preterana stimulacija nas odvlači od samospoznaje. Više od 50% svog vremena provodim u Njujorku i dobro se držim. Dinamika gradskog života mi prija, ali samo ukoliko sam okrenut ka vlastitom identitetu, a ne ka doživljajima. To je moja unutrašnja tišina.
Šta poručujete onima koji misle da nemaju dovoljno vremena da zastanu i razmisle pre nego što reaguju na dešavanja?
To su ljudi kojima je potrebna pomoć. To su ljudi koji će jednog dana reći: „Život je prošao, a ja sam stalno bio zauzet poslom.“ Nijedan pacijent mi do sada nije rekao: „Voleo bih da radim više ili da provodim više vremena u kancelariji.“
Autor: Anabel Gaterman
Izvor: time.com
Prevod: Kristijan Vekonj