Deset slučajeva ekstremnih spisateljskih blokada

Za razliku od vodoinstalatera ili podologa, koji svakog dana imaju gomilu novih toaleta ili stopala (bez omalovažavanja) da poprave, pisci ne mogu uvek sa sigurnošću znati da će se probuditi i da će znati šta će napisati. Zastrašujuće je, ali se čak i najuspešnijim i najplodonosnijim svetskim piscima može desiti da jednostavno ne mogu da pronađu reči za ono što bi napisali (ili, što je drugi slučaj, one dolaze u zbrkanom redosledu, poput bujice reči koje nisu za objavljivanje) i to zna da traje decenijama. Pred vama su neki od najekstremnijih slučajeva nevolje koju je teško razumeti, a poznatije pod imenom kreativna blokada.



1. Semjuel Tejlor Kolridž

Kolridž je najpoznatija dela napisao tokom svojih dvadesetih godina, a ostatak života proveo je uzimajući opijum i lamentirajući nad gubitkom svog književnog dara; život mu je prošao onako kao što je 1804. godine zapisao u svom dnevniku, kada je imao trideset dve godine: „I tako je prošla cela godina, jedva da sam nešto napisao tokom ovog meseca. O, tuge li, o srama… ja nemam ništa!“

2. Džozef Mičel

Tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, Džozef Mičel je objavljivao svoja dela u Njujorkeru, a profilisao se i kao jedan od najuspešnijih pisaca publicistike, odnosno, dokumentarnog žanra. On je bio osetljiv, saosećajni hroničar grada Njujorka, sa posebnim osvrtom na izopštenike i beskućnike, a osoba o kojoj je najčešće pisao bio je Džo Guld, za kog se može reći da je bio zaštitni znak njegove kolumne. Guld je bio govorljivi samohvalisavac, jedan od glavnih likova boemske scene Vest vilidža, koji je decenijama tvrdio da je on napisao „Oral history of our time“. Kao što je Mičel sa žaljenjem u svom remek-delu „Joe Gould's Secret“ otkrio, delo pod tim imenom uopšte nije postojalo. Guldove famozne beleške nisu bile ništa drugo do evidencija u vezi sa vremenom kada se kupao, kada je jeo i sadržale su ostale svakodnevne zapise, koji su bili kompulsivno zapisivani i prepravljani. Čini se da je slična sudbina sustigla i Mičela: on je nastavio da radi u Njujorkeru i više od tri decenije je dolazio na posao nakon što je objavio knjigu „Joe Gould's Secret“, takođe, redovno su ga viđali da radi na nečemu, ali nikada više nije objavio nijednu knjigu. U izjavi za Vašington post iz 1992. godine, Mičel je rekao: „Proveo sam tolike godine u razgovoru sa Džoom Guldom, tako da se čini da je on na neki način postao ja.“

3. Truman Kapote

Tokom poslednjih godina svog života, Truman Kapote često je govorio o svom remek-delu u nastajanju, koje je trebalo da predstavlja sveobuhvatni prikaz i raskrinkavanje visokih društvenih slojeva. Međutim, Martin Ejmis je o ovome pisao u svom osvrtu na to delo, koje je posthumno objavljeno 1986. godine, pod imenom „Uslišene molitve“, na ovaj način: „Kapote je poslednjih deset godina svog života proveo praveći se da piše roman koji nikada zaista nije postojao.“ Daleko su „Uslišene molitve“ bile od Prustovog „Traganja za izgubljenim vremenom“, iako ih je Kapote tako zamislio. Ispostavilo se da su „Uslišene molitve“ ništa drugo do četiri članka prvobitno objavljena u Eskvajeru. Ti članci, koji su izrugivali Kapoteove super-bogate saradnike, prouzrokovali su skandal nakon objavljivanja i dovele do toga da Kapote nije bio dobrodošao na okupljanjima visokog društva. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je od svega toga dobio jedino nervni slom, a to bi objasnilo njegovu nemogućnost da kasnije radi na svom navodnom remek-delu.

4. Harold Brodki

Časopis Tajm je 1991. godine objavio članak pod nazivom „Tridesetogodišnja kreativna blokada“. Glavni junak ovog teksta bio je Harold Brodki, konfliktni pisac kratkih priča za Njujorker, čiji je prvi roman najavljen za početak šezdesetih. Međutim, taman što je trebalo da bude objavljen, počeo je da izlazi u delovima. Brodki je naredne tri decenije proveo u agoniji, snažno se boreći da završi svoju knjigu, a u međuvremenu je stekao reputaciju nekoga ko je – prema rečima kritičara Džeja Parinija – celu svoju karijeru izgradio „na zvuku jedne ruke koja tapše“. Prijem knjige toliko se odužio, da je to sada već ušlo u anale, a kritičari su se osećali rđavo zato što su joj dali loše ocene; kao što je Njuzvik napisao: „’The runaway soul’ je poslednja knjiga na svetu o kojoj ovo želite da napišete, ali – trebalo bi je doraditi“.

5. Harper Li

Harper Li, bliska prijateljica iz detinjstva Trumana Kapotea, objavila je svoj drugi roman „Idi postavi stražara“ kada je imala osamdeset devet godina. Knjiga je svojevrsni nastavak dela „Ubiti pticu rugalicu“, iz 1960. godine, iako je „Idi postavi stražara“ napisana ranije. Za sada nema naznaka da će beletristika koju je Harper Li, pod pretpostavkom da ju je uopšte pisala od 1960. godine, biti objavljena. Ono što znamo jeste da je barem neko vreme radila na nastavku. Jedna od teorija koja ima najviše uporišta zašto nismo dobili nastavak jeste, svakako, ta da je Hraper Li imala kreativnu spisateljsku blokadu. Nekoliko godina nakon objavljivanja knjige „Ubiti pticu rugalicu“, Lijeva se požalila prijateljici: „Shvatila sam da ne mogu da pišem… Imam trista najbližih prijatelja koji neprestano dolaze na kafu. Pokušala sam da ustanem u šest ujutru, ali se onda na kafi okupljaju svi moji prijatelji ranoranioci“.

6. Henri Rot

„Call it sleep“ Henrija Rota sada se smatra klasikom fikcije dvadesetog veka o izbegličkom životu, ali 1934. godine, kada je knjiga i objavljena, uopšte nije imala takav prijem i uticaj. Tek nakon što je ponovo objavljena 1964. godine dobila je širu čitalačku publiku. Između ove dve godine, Rot nije objavio ništa, a u tome ga je sprečila ta čuvena spisateljska blokada.  Kritičar Džonatan Rozen napisao je 2005. godine za Njujorker da su „razlozi za Rotovu blokadu monumentalnih razmera – koja uključuje, ali koja nije nužno ograničena na komunizam, samoprezir prema jevrejskom poreklu, incest i depresiju – isti oni koji su pokrenuli njegovu umetnost, a koji su baš zbog toga njen neodvojivi deo“. Međutim, on je dobio takoreći srećan kraj: najzad mi je pošlo za rukom da ponovo počne da piše, a njegovo epsko delo „Mercy of a rude stream“ objavljeno je u četiri toma tokom devdesetih godina prošlog veka uz velika priznanja.

7. Ralf Elison

Elisonova blokada bila je od one druge vrste, produktivnije; prema jednom kritičaru, ona je više podsećala na „hronično odugovlačenje“. Naravno, oba razloga zbog kojih knjige nisu napisane izgledala su potpuno isto prosečnom čitaocu, koji jedino zna da naredna knjiga još nije napisana. Otkad je 1952. godine objavio knjigu „Nevidljivi čovek“ pa sve do svoje smrti 1994. godine, Elisonu je pošlo za rukom da napiše oko dve hiljade stranica beležaka u vezi sa svojim drugim romanom. On je 1958. Solu Belou napisao da „ima kreativnu spisateljsku blokadu veliku poput 'Rica'“. Četrdeset dve godine nakon što je „Nevidljivi čovek“ objavljen, dakle 1994, on je i dalje tvrdio da pisanje knjige „privodi kraju“. U godinama nakon njegove smrti, objavljena su dva romana prema njegovim beleškama, koje su sređene i posthumno uređene u roman; najnoviji pokušaj da se to uradi je delo „ Three days before the shooting“, koje je objavljeno 2010. godine.

8. Dejvid Foster Volas

Volas, baš kao i Elison, nije imao blokadu kao takvu. Baš naprotiv, pisao je Džonatanu Frenzenu da je napisao „mnogo, mnogo stranica“, koje bi potom „ili bacio ili zaključao u sef“. Međutim, napisati kraj jedne knjige jednako je važno kao što je napisati početak, a tokom poslednjih godina svog života činilo se da Volas nije u mogućnosti da poveže brda i brda materijala i istraživanja u jednistvenu celinu. Delovi koje je uspeo da završi objavljeni su posthumno u jednoj knjizi pod imenom „The Pale King“ 2011. godine, a sabrao ih je njegov bivši urednik Majkl Pič, međutim, nikada nećemo saznati kako bi knjiga možda izgledala da je Volas poživeo dovoljno dugo da je završi.

9. Stiven King

Uzimajući u obzir to da Stiven King bukvalno štancuje knjige, pomislili biste da se „kreativna blokada“ u njegovom slučaju odnosi na neko bezvoljno jutro kada na svom laptopu napiše oko pet hiljada reči, recimo, umesto uobičajenih dvadeset hiljada. A ipak, čini se da ni Stiven King nije imun na ovu povremenu spisateljsku sušu. Za Vašington post je 2006. godine napisao sledeće:

„Ponekad taj vremenski rascep zna da traje i po nekoliko nedelja ili meseci, a da ja ništa ne napišem; ovo se zove kreativna blokada. Neki pisci u mukama kreativne blokade misle da su njihove muze umrle, ali ja mislim da se to ne dešava toliko često; ono što ja mislim jeste da su ti pisci litice svojih proplanaka zatrovali kako bi sprečili svoje muze da dolaze, često ne znajući da su to učinili.“

U svojoj knjizi „O pisanju“, on je opisao jednu od situacija kada se našao na ovim spisateljskim mukama. Bio je na koledžu i odlučio je da svoj novi roman „Sword In The Darkness“ ne predstavi pred odeljenjem. Ovo je dovelo do toga da četiri meseca ništa nije napisao, pio je pivo i gledao sapunice.

10. Džordž R. R. Martin

Pitajte Džordža R. R. Martina zašto „Vetrove zime“, šesti deo serijala „Svet leda i vatre“, još ne možete da pronađete na policama u knjižarama, a on će vam reći da to nema apsolutno nikakve veze sa kretivnom blokadom. On je, govoreći na Internacionalnom filmskom festivalu u Santa Feu, rekao da „ne treba kriviti spisateljsku blokadu u ovom slučaju; već rasejanost“:

„Poslednjih godina, sav posao koji radim stvara probleme zato što stvara distrakcije. Zato što su i knjige i serija toliko popularni, ja non-stop moram da dajem intervjue. Svakodnevno negde moram da otputujem. To je kao da me je neko iznenada pozvao na put u Južnu Afriku ili Dubai, a ko još ne ode na besplatno putovanje u Dubai?“

Moguće je i da on aktivno „uključuje“ ove distrakcije kao jedan od načina koji bi mu pomogli da pobegne od svoje kreativne blokade; takođe je moguće da bi knjigu završio u roku od jedne nedelje kada bi jednostavno odbio besplatno putovanje u Dubai. Sve dok ne objavi narednu knjigu, nama ostaje da spekulišemo o razlozima zašto je i dalje nema u prodaji.
 
Autor: Danijel Kolic
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković