Delfi kutak je pročitao: „Zona Zamfirova“

„Zona Zamfirova“ Stevana Sremca je knjiga uz koju odrastaju generacije. Svi znamo priču o Zoni Zamfirovoj, najmlađoj čorbadžijskoj ćerci vanvremenske lepote i jednom prirodnom, spontanom, duhovitom i zaljubljenom kujundžiji Manetu. Nema tu mnogo tajni, osim tajne njene popularnosti. Zašto se i preko sto godina posle prvog izdanja i dalje priređuju pozorišne predstave, televizijske serije i igrani filmovi, koji obećavaju veliku gledanost? Kako je iz jedne opšteprihvatljive fabule o dvoje mladih, razdvojenih staleškim razlikama, koji posle mnogobrojnih ljubavnih trzavica, prkošenja, nameštenih bežanja i provokacija nalaze mir u bračnoj luci, nastalo opšteprihvaćeno, nacionalno delo i klasik naše književnosti? Zato što delo ne čini tema nego način na koji je priča interpretirana, što je Sremac maestralno odradio.

Delo „Zona Zamfirova“, prema mišljenju pisca je pripovetka, ali po formi i razgranatoj slici života i ljudi u njemu – roman. Gradeći jednostavnu, ali dinamičnu i nadahnutu ljubavnu priču između Zone i Maneta, Sremac je koristio svaki trenutak da opiše Niš iz tog perioda. Niš o kojem Sremac piše je još onaj stari Niš, sav od kaldrme i uvijenih sokaka, uskih kamenih uličica i zidova, od kapija i bašti u kojima rastu visoka senovita stabla. Niš od malih dućana i ćepenaka, kafana, meraklija i sitnih zanatlija poput Maneta, koji uz piće i priče provode vreme; grad starih, ozbiljnih i bogatih čorbadžija, poput hadži Zamfira, i nekih novih ljudi, tek pristiglih sa drugih strana. Reč je o Nišu tek oslobođenom od Turaka, zbog čega je u njemu takvo šarenilo u kome se prepoznaje ono staro tursko i novo srpsko, odnosno patrijarhalni moral starih i shvatanja nekog mladog i novog sveta. Stevanu Sremcu, dobrom posmatraču, nije promaklo ni jedno ni drugo. Čitav roman podeljen je po glavama, a na početku svake od njih stoji piščeva napomena o čemu će biti govora u njoj, čime se umnogome olakšava razumevanje dela. Deskripcija, razvijeni dijalozi, epizode, pa i umetnute priče su podređeni ljubavnoj priči između Zone i Maneta. U knjizi su oštro izvučene osnovne linije, postignuta puna ravnoteža između glavnog i sporednog, delova i celine. Dijalozi su dati u koloritnom staroniškom dijalektu. Sremac je ovim književnim delom uspeo da pokaže izmirenje dva staleža, dva različita socijalna sveta, ali i da titulu pobednika dodeli ljubavi, koja je svemoguća i koja opstaje uprkos preprekama, koje su i danas vrlo često istovetne. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja, uočavanja bitnih pojedinosti, pronicanja u suštinu pojava i događanja, Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio. Stalno je nosio beležnicu i zapisivao zanimljive priče, anegdote, dosetke, lepo izrečenu misao ili reč. „Zona Zamfirova“ je prvi put objavljena tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Dugo se čak ni među učenim ljudima nije znalo da je Sremac „Zonu“ napisao na osnovu istinitog događaja koji se zbio krajem XIX veka u Prištini, i koji mu je ispričao Branislav Nušić, u to vreme srpski konzul u ovom gradu. Nakon povratka u Beograd, šetajući Kalemegdanom, Nušić je Sremcu ispričao ovu zanimljivu priču koju će Sremac zarobiti u vremenu tako što će je preneti na papir. Jedini uslov koji je Nušić imao je da se u knjizi ne spominje Priština jer je u kući čorbadži Zamfira popio mnogo dobrih kafa. Sremac je prijatelju na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.“ U realnosti priča o Zoni Zamfirovoj nema baš takav kraj. Nakon skandala sa bežanjem, udala se za lepog ali siromašnog mladića, krojača Aleksu Grbića. Mladi supružnici odmah nakon venčanja preselili su se iz Prištine u Prizren, gde su dobili tri sina i dve ćerke. Cela porodica je zatim prešla u Uroševac gde je Aleksa Grbić nastradao prilikom albanske pobune 1913. godine. Godine 1943. za vreme okupacije Zona se trajno nastanjuje u Beogradu, prvo u Resniku, zatim na Zvezdari i naposletku u ulici 27. marta 89. Starost je provodila tiho i nečujno sve do 1952. godine kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu postavljena je i predstava „Zona Zamfirova“, koju je Zona pratila iz drugog reda u tradicionalnoj nošnji i sa neizbežnim šalvarama. Nedugo nakon ove premijere, u 75. godini života, Zona je umrla. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, a na njenom nadgrobnom spomeniku stoji: „Ovde počiva Zona Zamfirova“.

Autor: Jelena Ilić
Izvor: Delfi kutak