Stevan Sremac

Geografija koja prati Sremčevu fikciju uveliko je inspirisana njegovom biografijom i životom u trima sredinama: vojvođanskoj, niškoj, beogradskoj. Rođen je u zanatlijskoj porodici u Senti 1855, odakle se u dvanaestoj godini seli u Srbiju u kojoj se školuje i gde na Velikoj školi diplomira iz istorije 1878. Posle profesorskog službovanja u Nišu i Pirotu, on će se u Srbiju vratiti 1892.

Na sebe je skrenuo pažnju 1875, kada mu je u Srpskom pregledu štampana Ivkova slava, koju je sa Dragomirom Brzakom dramatizovao 1901. Objavljivao je romane, dužu prozu koju je nazivao „velikim pripovetkama“: Limunaciju na selu je objavio 1896, Pop Ćiru i pop Spiru 1898, Vukadina 1903. i Zonu Zamfirovu 1907. Zasebno su štampane i neke njegove humorističko-satirične pripovetke: Božićna pečenica, Čiča Jordan, Jeksik-adžija, humorističan spev Čovekova tragedija ili Bal u Elemiru, Kir Geras...

Pripadao je boemskom krugu pisaca, što se odrazilo na njegov humorističko-satiračan ton pripovedanja. Sam neženja, duhovito je pisao o „matorim momcima“ „koji se tuže na vlažno vreme i na rđavu kujnu“. Posle srpsko-turskih ratova, u kojima je kao dobrovoljac učestvovao, živeći u novooslobođenim srpskim gradovima, Sremac je pisao o tranzicionoj kulturi juga – smenjivanju turskog novim srpskim vremenom, orijentalnog zapadanjačkim. Njegov tradicionalizam i konzervativizam vide se, s jedne strane, u humorističko-satiričnim opisivanjima čoveka novog doba i zapadnograđanske kulture, i, s druge, u tematizovanju orijenta, sevdaha i narodskog života. Paralelno sa realističkim i humorističkim tekstovima pisao je pesudoistorijsku prozu poetizujući narodnu istoriju (Iz knjiga starostavnih, 1906). Umro je u Sokobanji 1906. godine.