Delfi Kutak je pročitao: „Semper idem“

Za autobiografsko delo dramskog pisca i scenariste Đorđa Lebovića Teofil Pančić kaže da je „remek-delo 21. veka u srpskoj književnosti“ i ja se moram složiti sa njim.

Narator je dečak i on nam na dečački, lak i pitak način pirča o dolasku velikog zla i „sunovrata“, ali taj njegov lak, i vrlo često, humorom obojen način pripovedanja ne umanjuje bol i tragediju sa kojom jedan dečak odrasta i to u najgore moguće vreme, vreme kada zlo hara, vreme kada se zbog različitosti ili nepripadanja ubijalo, vreme kada je bilo pogubno biti Jevrejin ili Srbin.

Rođen je u Somboru, multietničkom mestu, gde su se svi slagali i nije bilo razlika. U početku nije bilo bitno koje ste vere ili nacionalnosti. Posle razvoda roditelja, sa majkom se seli u Zagreb kod tetke i tu živi svoj raj. Mama, tetka i dadilja, koju on zove Dadi, za njega su vrh sveta, ali, nažalost, kao što to obično biva, kada dođeš do vrha tu se ne zadržavaš dugo, već krećeš nazad, ka dole, ka samom dnu... Prekretnicu u njegovom životu predstavlja baš taj pad na dole, pad sa litice. Tada gubi Dadi, upoznaje očuha i počinje da predviđa svaki nemili događaj u svom životu. On doslovno vidi Smrt i svog pokojnog dedu Josefa i oni mu nepogrešivo ukazuju da zlo dolazi...

Sama struktura romana je takva da imamo hronološko pripovedanje i beleške iz plave sveske, koje su ili na kraju poglavlja ili ih pisac smešta tamo gde se oprašta od pojedine osobe o kojoj piše. U tim beleškama on nam pruža mogućnost da bolje upoznamo tu osobu, ali i da nam kaže na koji način je ona stradala. Lebović je u ratu izgubio četrdeset članova svoje porodice, a većinu nam u svojoj hronici detinjstva i predstavlja. S obzirom na to da su mu roditelji razvedeni, on ima dve velike porodice koje su na suprotnim stranama. Čak ih u jednom trenutku šaljivo naziva „Kapuleti i Montagi“. Svako od njih je zanimljiva, ali karakterno drugačija ličnost, ali će svako stradati isto... Jer zlo je uvek isto...

Pored svih uobičajenih dečačkih situacija kao što su škola, prijatelji, prve simpatije, prvi poljubac; pored svih situacija kroz koje prolazi kao dete razvedenih roditelja kao što su život sa majkom i očuhom, život sa ocem, maćehom i bratom, život u Somboru, život u Zagrebu... naš pripovedač živi i veliku dramu sa kojom se teško nosi. Obe njegove porodice su jevrejskog porekla, a to je bilo vreme kada je bilo najteže i najopasnije biti Jevrejin. To je donosilo strah, ali i velika pitanja o božjoj pravdi.

„Ne pita se čiji bog, jer je samo jedan Bog.“ Rekoh: „Ja sam dosad izbrojao tri: katolički, jevrejski i pravoslavni.“ Baka se nasmejala: „O, ne, mein Schatz, to je isti Bog, samo ga svaka vera sebi vuče. Svako ga svojata, ali on je jedan jedini.“ To mi se veoma dopalo. I evangelistička crkva mi se dopadala. Iznad njenog portala bile su ispisane zagonetne reči: SEMPER IDEM.

„Šta znače reči ispisane iznad portala?“, upitah baku.

„Znače UVEK ISTO.“

„Šta je uvek isto?“, pitam dalje.

„Zlo je uvek isto“, kaže baka, prekrstivši se.

„Zašto je zlo uvek isto?“

Baka se ponovo prekrsti, pa tek onda odgovori: „Zato što ljudi više ne veruju ni u Boga ni u božju pravdu. Više ne veruju da se dobro uzvraća dobrim, a zlo – teškom kaznom.“

I kao što je naš pripovedač davao svojim voljenima imena najsjajnijih zvezda u sazvežđima, tako nam je dao i roman „Semper idem“ – da bude jedna od najsjajnijih zvezda naše književnosti...
 
Autor: Marina Stepić
Izvor: Delfi Kutak