Delfi Kutak je pročitao: „Jarčeva planina“

„Nema mnogo toga što smo u stanju da uradimo a da je starije i čovečanskije od paljenja vatre. Način na koji plamen opkoljava komad drveta i osvetljava, kako taj plamen izgleda meko i kako se čini da se ama baš ništa neće desiti drvetu. Plavkasto, raspoznatljivo u plamenu, da bi se potom pretvorilo u nešto crno i neprimetno, sve dok potpuno ne nestane. Plamen je nesalomiv. Može poprimiti bilo koji oblik, ali svaka promena ide glatko, svaka njegova ivica je obla, svaki novi plameni jezik se rađa iz onog prethodnog, koji nestaje. Jedino vatra i voda kao krajnju posledicu imaju osećaj misterije, suočavanje sa onim što bismo mogli da budemo, ali vatra je neposrednija. Uz vatru se nikada ne osećamo usamljeno. Vatra je naše prvo božanstvo.“

Život koji je pakao. Pakao koji je život. Noćna mora. Oboje. Van je filozof, ja da vam kažem. On konstantno preispituje, istražuje, pokušava da dokuči to nešto metafizičko, a stvarno, da je to briljantno! Ako vam se i učini da ta filozofska nota predugo traje, vrlo brzo ćete promeniti mišljenje jer vas nečujno vrati na „pravi“ tok radnje.

Knjiga govori o dečaku, njegovom ocu, dedi i bliskom porodičnom prijatelju Tomu koji odlaze u lov. Ovom jedanaestogodišnjem dečaku biće to prvi lov na jelene i prvi ulovljeni plen. Čitavu priču pripoveda dečak, sada već odrasla osoba, vraćajući se u prošlost. Na tom svom putu da „postane muškarac“, dečak otkriva lovokradicu u šumi kog će, kako izgleda, bez trunke kajanja i sa osmehom na licu, usmrtiti iz očeve puške. Time će se apsolutno sve u njihovim životima promeniti...

„Buljio sam u te oči. Nisam mogao da odvratim pogled. Mrtve oči imaju drugačiji život, u njima nema straha, suzdržanosti i kalkulacija. Ima nagosti. Prihvatanja.
(...)
Teško je znati šta je mrtvima potrebno i šta hoće. Nikada nisam čuo mrtvačev glas. Sve u vezi sa njim bila je samo glasina. Da sam bio tu dok je bio živ, znao bih šta sada treba da radim. Kaži mi, rekao sam. Kaži mi, šta da radim.“

Skoro svako poglavlje započinje nekom od referenci na Bibliju jer: „Biblija slavi mnoga ubistva.“ Često se spominju Kain i Avelj, Isus, grčki bogovi, Noje, Pan, David i Golijat, Meduza, pa čak i sirene.

„Isus je prekršio zakon, ukinuo je granicu između živih i mrtvih. Sudar naša dva sveta nije mogao a da ne bude katastrofalan. Isus je pustio mrtve u naše živote, poslao ih da lutaju po zemlji, oslobodio utvare i demone kojih se sada plašimo, napao svet živih svim oblicima zagrobnog života, svim stvorenjima iz pakla, puštenim iz paganskog, demonskog Hada. Nema više reke i čamdžije da nas rastave, pa kada padne noć, svuda osećamo njihovo prisustvo i njihov dah što ne dolazi iz pluća.“

Evolucija i geologija se takođe preispituju kroz delo, a Van govori i o neandertalcima, divovima i kruženju Zemlje kroz vreme i raznorazne okolnosti. Ipak, sve ovo povezuju smrt i ubijanje. Priroda je tu kao ogledalo za mračne duše Vanovih likova.

„Naša istorija je bila negde u svemu što smo ubili, i to je bila istorija, svakako, bez reči, istorija koja se mogla ispričati samo u oblicima sa direktnim posledicama.“

Priča je u potpunosti zastrašujuća, brutalna, mračna, nasilna, ali i, na jedan doduše čudan način, uzbudljiva, pa ćete iz nje izaći obogaćeni za neka nova saznanja. I ne samo o sebi već i o svemu oko vas. Možda je jedan od najvećih uspeha ove knjige taj što uspeva da pokaže i onaj treći nivo bivstvovanja izvan nagona i morala. Tokom čitanja bićete podvrgnuti neverovatno bolnim scenama i nekim jako intenzivnim meditacijama o religiji, paklu i nasilnom iskustvu. Proza je gotovo poetična, sa primesama onog otrovnog bršljana i trnja kojima obiluje priroda. Pa sad, kako ko shvati. (Ne)dovoljno duga priča, teška za proživljavanje i prihvatanje, ali i moćna i fascinantna u svemu prikazanom.

I na kraju, neće svi ni uživati u knjizi iako sama reč uživanje nikako ne funkcioniše u kontekstu ove knjige. Meni je bila izuzetna i preporučila bih je svakome ko smatra da ovako nešto može da istrpi.

Autor: Aleksandra Stojanović
Izvor: Delfi Kutak