Delfi Kutak je pročitao: „Estoril“

Mislila sam nakon „Zamaleka“, u kom sam beskrajno uživala, teško da će Tiago ponoviti magiju. Ipak, magija je i ovog puta tu; ona za mene počinje od autorove posvete na predlistu, i ne završava sa njegovim beleškama na kraju – ona se dalje prosipa i preliva, sve vreme dok razmišljam o knjizi… Neverovatno je koliko mi prija autorovo pisanje i kako ne uspevam da izgubim zainteresovanost zbog mnoštva likova, jer svaki je bitan i neobičan na svoj način. I kad na kraju sklopim korice, pomislim, da je bar još stotinak stranica...

Moje srce je sada puno i sasvim na mestu. Mali princ postoji, od krvi i mesa među ovim redovima, ime mu je Gavrijel, i on je duša ove priče. Nesretnim spletom okolnosti, bežeći od nacista, mala jevrejska porodica nekako se razdvojila na francusko-španskoj granici, te se Gavrijel našao sasvim sam na španskom tlu dok su roditelji ostali u Francuskoj. Dobio je uputstva da nastavi put za Lisabon, a zatim u hotel Palasio Estoril gde će sačekati majku i oca. Gabi, tek devetogodišnjak, kada stigne u hotel, do kraja rata ostaje u nadi da će mu se roditelji pridružiti...

Portugal je te 1940. godine, kao i do kraja rata, ostao neutralan zahvaljujući mudroj politici tadašnjeg (diktatorskog) režima, pa je tako luksuzni hotel Estoril, inače smešten na morskoj rivijeri, postao mesto okupljanja progonjenih iz čitave Evrope. Svi su bili više nego dobrodošli, dok god mogu da plate vrhunsku uslugu i gostoprimstvo. Bilo je tu diplomata, pisaca, špijuna, svrgnutih kraljeva, nacista, viđenijih ljudi iz svih delova sveta. Vreme provedeno u Estorilu možda će im dati otklon od rata i pružiti privid negdašnjeg života, ali sve njihove misli biće usmerene ka ratu i onome što su ostavili u svojim domovinama. U čuvenom hotelu obreli su se i naši pisci Dučić i Crnjanski, zatim Duško Popov po čijem liku je, veruje se, nastao lik tajnog agenta Džejmsa Bonda iz pera Jana Fleminga, koji je Duška upoznao upravo u Estorilu. Duškov način života i maniri svetskog plejboja, kockara i probisveta prikrivali su da se radi o jednom od najboljih kontraobaveštajaca tog vremena.

Utočište su tu našli i vojvoda i vojvotkinja od Vindzora, bivši kralj Rumunije Karol sa ljubavnicom, Aleksandar Aljehin, šahovski velemajstor i svetski šampion, poznata bogata porodica Bajloni iz Beograda i mnogi drugi.

Vratimo se ipak Gavrijelu, divnom Gabiju, koji nosi ime po anđelu i to nije slučajno jer – slučajnosti ne postoje. Taj maleni dečak obučen u hasidsku nošnju, crne čakšire i dugi crni kaftan, crni šešir širokog oboda ispod kojeg štrče pramenovi plave kose, zbog odeće i tužnog pogleda, izgledao je starije i nekako starmalo, a u isto vreme usamljenije i od asteroida u svemiru. Svojom naravi, pameću, ali i dobrotom duše, osvojiće srca mnogih gostiju, ali i zaposlenih u hotelu, počevši od kuvarice Lurdes, vratara, šofera, pa sve do kralja Karola, špijuna Duška i šahovskog prvaka Aljehina. Najdirljivije prijateljstvo rodilo se između Gabija i Tonija, umornog i nesrećnog pilota koji je često boravio u Estorilu, u pauzama između svojih dužnosti i obaveza kao vojnog pilota. Njihovi razgovori divni su i poučni, a kroz njihovu prepisku ubrzo shvatamo da je Tonio, gle čuda, ni manje ni više nego – Antoan de Sent Egziperi i da je „Mali princ“ nastao upravo po Gavrijelovom liku.

Tonio, prijatelju moj, kako si?

Puno ti hvala na knjizi. Pročitao sam je dvaput, a neke delove i više puta. Najviše mi se dopalo što na jednoj maloj planeti ima mnogo zalazaka sunca i slika boe sa slonom u stomaku. Najmanje mi se dopao kraj. Bilo bi mnogo lepše kada bi se princ vratio na svoju planetu i kada bi imao mamu i tatu, da ne bude baš sasvim sam. Eto. Tražio si iskreno mišljenje, nemoj sad da se uvrediš.

P. S. Hoćeš da mi objasniš šta si hteo da kažeš sa: „Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.“? Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo.

Ne propustite ovaj izuzetno lepo napisan roman, možete ostati uskraćeni za sijaset priča koje se stapaju u zaokruženu toplu priču. Nije ovo ratni roman, iako tako na koricama piše, ovo je roman o ljudima koji su se našli u njemu a to nisu želeli, o onima koji su našli način da pomognu žrtvama, na svoj način, kao i o onima koji su zbog rata zauvek ostali bez mogućnosti da se u domovinu ikad vrate. Poštovaocima Crnjanskog biće drago da čitaju o boravku ovog pisca u Estorilu, da prepoznaju onu neizvesnost i nostalgiju koju je osećao pišući „Lament nad Beogradom“. Autor nam je stvorio priču i približio nam jedan svet koji više ne postoji, služeći se istorijskim činjenicama i podacima iz različitih izvora (pre svega iz arhive hotela Estoril koji i danas postoji, i mnogih drugih pisama, prepiski itd.), ali i svojom izuzetnom maštom i srcem koje uvek bolje vidi suštinu. (Ja ne propuštam ni njegove objave na Fejsbuku.)

„Estoril“ je u Portugalu uveden kao lektira u školama već duži niz godina, pa eto još jednog razloga da budemo ponosni na svog autora.

Autor: Silvija Mitrović
Izvor: Delfi Kutak