Dejvid Mičel o snovima da bude čuvar svetionika

Šta sam želeo da budem kad porastem zavisilo je od toga šta bih u to vreme radio. Moje najranije sećanje na posao iz snova bilo je da budem mlekadžija i ono datira iz sredine sedamdesetih, kada sam imao pet ili šest godina. Za to krivim Beni Hilov neočekivani hit „Erni, najbrži mlekadžija na Zapadu“. Pesmu nisam mogao da izbacim iz glave ali kada sam odgovorio „mlekadžija“ na pitanje koje često postavljaju deci - „Šta bi voleo da budeš kad porasteš“, reakcija je uvek bila zadovoljavajuća.

Kada sam imao osam, želeo sam da budem pronalazač. Već sam pravio modele svemirskih kruzera od kutija za cipele, vate, toaletnih rolni i UHU lepka za moje savitljive akcione figurice tako da mi stvarne mašine i hoveri nisu delovali toliko nedostižno. Kao profesionalni pronalazač, otkrio bih novu boju koju niko drugi do tada nije video; moji amaterski pokušaji završavali su se razvodnjenom sivom. Pretpostavljao sam da će putovanje u svemir biti uobičajeno oko tada magičnog datuma – 2000. godine pa sam zamišljao neku vrstu Kjua iz Džejmsa Bonda u Bak Rodžeru 25. veka sa odećom od rastegljivog srebra i harizmatičnim androidima koji govore „protvrđujem“ umesto „da“. Možda ću izmisliti njihovo kolo.

Kada sam imao 10 bilo je nekorektno da makar malo ne volite fudbal pa sam jedno vreme želeo da budem fudbaler, po mogućstvu Liverpula iz doba Kigana ili Dagliša. Nisam umeo da pucam na gol pa sam mislio da ću biti odbrambeni igrač gde je jedino što treba da radim da dobro smetam. Posle godinu ili dve postalo je nemoguće ignorisati činjenicu da sam očajan sportista. Moj profesor fizičkog, gospodin Smit mi je davao trojku iz „saosećanja“ uz komentar da se trudim – bio je to jedan od prvih susreta sa prokletstvom blede pohvale.

Sa 12 sam prilično mucao tako da moj posao nije mogao da ima nikakve veze sa pričanjem sa ljudskim bićima. Svetioničar mi se činilo kao dobar posao. Mogao bih da budem usamljeni Gospodar mora, da komuniciram Morzeovom azbukom i spasavam živote posvećeno i požrtvovano. Onda me je jedan dalji rođak pakosno obavestio da je profesiju uništila automatizacija pa je zanimanje šumara iskočilo u prvi plan. Drveće se ne ruga mucavcima a život šumara deluje kao nešto najpribližnije Aragornovom načinu života. Čak i sad volim da budem u šumi. Čula mi se pojačaju a um smiri.

Kada je Sinkler ZX Spektrum kompjuter stigao na moj 13. ili 14. rođendan, nova budućnost se otvorila. Programirao sam igre u BEJZIKU (ne vičem, tako se zvao rani kompjuterski jezik) do krajnjih granica Spektrumove minijaturne po današnjim standardima memorije od 48 kilobajta. Bile su to kompleksne avanturističke igre potrage i jedna ili dve su bile prilično inventivne, ako se dobro sećam. Ali su me  najviše uzbuđivali narativ igara i izmišljanje svetova, više od samog programiranja što objašnjava zašto nisam naučio da kodiram ili zašto nisam postao World of Warcraft multimilioner.

Kada pogledam unazad, iznenađen sam koliko moje aspiracije nisu imale nikakve veze sa poželjnim karijerama. Fantazirao sam da ću biti pisac tokom celog detinjstva ali nikada nisam vežbao taj zanat i profesionalno sam lutao do sredine dvadesetih. To što nisam imao studentski dug posle diplomiranja od 50.000 funti doprinelo je tome da sam mogao da lutam i mislim da mi je nedostatak jasnog cilja, kada je karijera u pitanju, dobro poslužio. Moj prijatelj Japanac koji ne govori engleski baš najbolje, jednom mi je rekao: „Nemanje plana je plan“ i to nije loš opis moje radne biografije. Da bi neplaniranje uspevalo morate da imate sreće. A ja sam je imao. I zahvalan sam na tome.
 
Izvor: www.theguardian.com
Foto: Leo van der Noort