Dejan Tiago Stanković: U svakom trenutku imam tri nedovršena romana

Dejan Tiago Stanković (Beograd, 1965), pisac i prevodilac koji godinama unazad živi u Lisabonu, nedavno je objavio svoj drugi roman „Zamalek“, čija se radnja dešava u Egiptu (Laguna). Knjiga se brzo „probila“ do čitalaca uprkos činjenici da je objavljena u vreme vanrednog stanja, bez glasne reklame.



Nakon završenih studija arhitekture u Beogradu, Dejan Tiago Stanković je jedno vreme živeo u Londonu, a potom se preselio u Portugal. Pre „Zamaleka“, objavi je knjigu pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ i roman „Estoril“, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je ušao u školsku lektiru.

U romanu „Zamalek“ junaci kao uzrečicu koriste reč „inšala“, karakterističnu za Egipat, koja ima značenje „ako Bog da“, i izražava uverenje da često nije onako kako je rečeno već kako je suđeno.
 
Ušli ste u književni svet prevodeći velike pisce sa portugalskog na srpski i sa srpskog na portugalski, onima koji vole Saramaga odavno ste poznati kao njegov prevodilac. Čime vas je ponajpre osvojio ovaj portugalski nobelovac?

Kad sam već malo savladao portugalski, počeo sam da čitam, više da bih učio književni jezik, da ne budem uvek najgluplji u društvu. Po preporuci sam pročitao ili batalio nekoliko pisaca, uključivši i Pesou, dok nisam naleteo na Saramaga. On je i duhovit i pametan i savršeno vlada jezikom. Najvažnije je što nije nimalo dosadan, makar ne meni i makar ne u odnosu na svoje zemljake.
 
Kako ste birali pisce koje ćete prevesti na portugalski? Ili su izbor pravili izdavači?

Imao sam sreće, i kod prevoda portugalskih pisaca na srpski i obrnuto, sreće u tome da sam u prevođenju između dva jezika bio pionir, pa sam mogao da biram. Izabrao sam da prevodim one knjige za koje mi je bilo žao što ih nisam ja napisao. „Prokletu avliju“, „Na Drini ćupriju“, „Kad su cvetale tikve“.
 
Šta je presudilo da nakon četrdesete uđete u svet književnosti i kao pisac, potreba da sa drugima podelite priče koje su vam bile značajne?

Ovo je odlično pitanje koje me, valjda iz pristojnosti, retko pitaju, a drago mi je jer je motivaciono. Od malih nogu ja volim da pričam priče i još više da ih slušam. Pripovedanje je divan način komunikacije, svašta ljudi jedni drugima kažu pripovedajući. Godinama sam pričao pričice svakom ko je bio spreman da sluša, i dobro mi je išlo. Ljudi vole ono što im dobro ide. Nikada mi nije padalo na pamet da zapisujem, ali sam potrebu da pišem utaživao prevođenjem. Kad sam osetio da imam šta da kažem svetu, a da se ne izbrukam, pisao sam pripovetke koje sam potom skupio u zbirku. To je bilo u mojih 40. I odlično je prošla. Opet me bilo strah da mi roman neće ispasti dobro, pa jeste. Drugi roman je najveće iskušenje, i bilo me je strah, ali izgleda da sam postao ozbiljan pisac. Kasno počeo, kasno naučio zanat, imam 54 godine, pisanje mi je postalo posao. Da podsetim, gorepomenuti Saramago je postao profesionalni pisac sa 57 godina, prvi roman objavio sa 58, a prvi zapaženi sa 60. I znamo dokle je dogurao. Dakle, inšala, još ćemo se ćerati.
 
Prve dve knjige smestili ste u Portugal, „Zamalek“ u Egipat. Da li je teško pronaći fini balans koji omogućava da se vaša proza istovremeno čita i kao beletristika i kao izvor informacija o zemlji o kojoj pišete?

Portugal odlično poznajem, i tu mi nisu bili potrebni lokalni vodiči da mi objasne kako stoje stvari, u Kairu sam bio kraće, ne znam jezik, i tamo sam sve prikupljao iz tuđih priča, i sopstvenih utisaka. Moj cilj nije bio da pišem putopise, ali da bi se priče razumele neophodno je oslikati mesto, epohu, običaje. Mnogima je i to zanimljivo, meni na primer.
 
Koliko je autentičnosti u likovima o kojima pišete u „Zamaleku“? Pomenuli ste u jednom intervjuu da ste Egipat iz ženskog ugla uspeli da doživite zahvaljući ženama koje ste upoznali u toj zemlji... Može li se biti dobar pripovedač bez dara pravog slušaoca?

Pripovedač ne izmišlja, priča priče iz svog iskustva ili one koje je čuo. Mora da bude dobar slušalac. I čitalac. Sluša, prepliće i dopričava. Za tih nekoliko puta po nekoliko nedelja koje sam proveo u Kairu video sam trista nekih čuda i čuo trista priča. Uglavnom su mi pričale žene, ne znam kako se to potrefilo, ali imao sam sreće. A pripovedanje je tkanje, od njihovih priča, i mojih utisaka, istkala se priča, koju pripoveda žena.
 
Naratorka „Zamaleka“, sedamdesetpetogodišnja Arna koja se seća svog života u ovoj zemlji, kaže povodom kismeta, a podnaslov knjige je Roman o kismetu, da „retko kad život teče onako kako smo zamislili nego najčešće na kraju bude kako je suđeno i, napokon, naša volja ne bude presudna“. Da li se sa godinama i iskustvom prirodno menja ideja o tome kolika je naša moć da utičemo na svoju sudbinu?

To je sve malo suprotno sa našim mentalitetom, jer mi smo učeni da smo kovači svoje sudbine, mada znamo da sreća jeste bitan faktor. U Egiptu, mnogo se više veruje u sudbinu, jer tamo se teško živi, ne živi se dugo, verovanje u nezibežnost sudbine zajedno sa verovanjem u zagrobni život dosta olakšavaju situaciju. Tako mi je objašnjeno, tako sam zapisao.
 
Reditelj Goran Marković napravio je paralelu između načina na koji je Darel ovekovečio Aleksandriju i načina na koji ste vi pisali o kvartu Zamalek. Šta mislite o ovoj paraleli?

Ja mislim da je to veliki kompliment, posebno jer dolazi od Gorana, jer Goran zaista voli Darela i „Aleksandrijski kvartet“.
 
Hoće li vaš pandemijski dnevnik prerasti u knjigu?

U knjigu, kao takav, verovatno neće, ipak je to malkice trivijalno, takav je medijum, ali naći će se tu, inšala, materijala i za neke buduće knjige. Ja u svakom trenutku imam tri nedovršena romana i skačem s jednog na drugi da mi ne bude dosadno. Neki ću valjda nekad završiti. Inšala.
 
Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine
Foto: Dušan Todorović