Dejan Tiago-Stanković: Novi roman govori o gradu koji volim iz sto razloga

Na Laguninoj listi 40 najprodavanijih knjiga beletristike prvo mesto zauzima novi roman pisca i prevodioca Dejana Tiago-Stankovića „Odakle sam bila, više nisam“. Preciznije, u pitanju je autorova debitantska knjiga priča koja je izvorno izašla 2011. godine, a sada je pretvorena u roman. Važno je spomenuti i da se na 7. mestu Lagunine liste nalazi takođe Tiagov „Estoril“, a na 19. njegov roman „Zamalek“. Retka je ovakva popularnost jednog domaćeg pisca među čitaocima, što Stanković ovako tumači:

„Ništa tu nije bilo preko noći, nego polako, godine rada su uložene. Naime, svi ti naočigled nagli uspesi su rezultat dugog procesa učenja, rada i napora.“ Pisac i prevodilac već dugo godina ima paralelnu adresu u Lisabonu, a tom gradu je i posvećena knjiga „Odakle sam bila, više nisam“, koja se čita u jednom dahu.

„O politici i društvu neću ti odgovoriti, nemam nerava, lepo mi je i ne bih kvario sebi ugođaj, a ne mislim ni da bi bilo fer prema čitaocima mešati lepe i ružne stvari i kvariti magiju“, kaže nam Tiago odlučno, tako da nismo doticali „ružne“ teme svakodnevice.

Kako je došlo do toga da se knjiga priča „Odakle sam bila, više nisam“ pretvori u roman? Koliko je to neobičan proces i koliko Vam je vremena trebalo da sve to spojite u jednu celinu?

Neobičan je proces, samim tim što retko kad neko piše istu knjigu deset godina, kao ja ovu. Sve što sam do sada napisao je neka vrsta slagalice, puzle, pačvorka – znači mnoštvo sitnijih komadića sklopljenih u veći mozaik. Ovo mi je najstariji projekat, iz vremena kada sam počinjao da pišem, na kom sam radio makar 12 godina, tkao, spajao, malo-pomalo, pa lomio u sitne komade i ponovo ga sklapao, paramparče po paramparče. U tom procesu rezultat je dobijao i gubio delove, menjao oblike – od blogova, priča u časopisima, do nekoliko niskotiražnih izdanja zbirki pripovedaka.

I jednog dana sam ničim konkretno neizazvan, shvatio da u rukama imam, ako ne klasičan roman, onda svakako romanesknu formu. To više nije ona knjiga od pre deset godina. Delovi jesu reciklirani, ali su inkorporirani u sasvim novo delo, i verujem da se ovo pitanje ne bi ni povlačilo da sam za roman izmislio novi naslov. Ali nisam imao srca. Lep mi je „Odakle sam bila, više nisam“ i odlično stoji knjizi autora u emigraciji.

Knjiga je posveta Lisabonu, gradu u kom već dugo živite, ali i ljudima koji se sele i žive tokom života u različitim zemljama?

Knjiga nosi podnaslov Roman o mom Lisabonu i priča o mom odnosu sa gradom u kojem živim i koji volim iz sto razloga, ali pre svega jer je lep. A slab sam na lepotu. Likovi jesu Lisabonci, ali su skoro svi dođoši. Tako je ispalo, ali to je valjda što svako piše o sebi i svom svetu, a ljudi koji su presađeni iz jedne kulture u drugu su moj svet.

Često pišete da su Portugalci blagi ljudi, umereni, da nema tenzije… Potpuno drugačiji od nas. Kako ste onda opstali tamo? Prilagodili ste se njima ili ste im egzotični?

To je jako stara država. Ima iste granice od 1139, nema revolucionarnu tradiciju, na odličnom je mestu, gde je oduvek prijatno živeti, i zato su ljudi naučeni da prave kompromise da bi tu ostali. Društvena pravila koja važe su stara i kristalizirana, svi znaju šta se ne radi, i poštuju to, pa su predvidljivi, što je jako udobno. Niko se tamo ne ponaša „šešeljevački“, niko se ne bahati i ne prostači. Nauče i doseljenici pravila, a ključ je da u svemu imaš meru, i ponašaš se i ti društveno prihvatljivo, to jest isto kao i svi ostali. Znači, onako kako se na lokalu smatra pristojno, jer bi te inače ignorisali do ostrakizacije. Ali ostaneš uvek i pomalo egzotičan, ali to među takvim svetom i nije teško.



Zanimljiva je priča u knjizi o Salazaru, portugalskom diktatoru, ali naizgled blagom čoveku, koji deluje bezazleno. Kako ga danas doživljavaju Portugalci posle svega?

On je bio dosadnjaković bez trunke šarma koji je uspeo da apsolutistički vlada, da lično donosi sve bitne odluke u zemlji punih 40 godina. Tokom njegove vladavine čitav svet se promenio, osim njega koji nije puštao dizgine sprečavajući promene u svojoj zemlji. Da je sa vlasti sišao na vreme, odmah posle rata u kome je briljantnom diplomatijom uspeo da ostane van sukoba, sad bismo ga slavili.

Međutim, čovek koji je svoj uspeh mogao da zahvali svom osećaju za meru, na kraju je prekardašio u vladanju, i sad ga pamtimo po poslednjim godinama, na čelu poslednje represivne diktature na kontinentu. Shvatio sam koliko je Salazar fascinantan kada su mi čitaoci skrenuli pažnju da je moj roman „Estoril“, priča iz neutralnog Portugala za vreme Drugog svetskog rata, implicitno u stvari priča o Salazaru koji skoro da se i ne pominje a sve vreme je tu negde.

Naš čovek u Lisabonu, Vaš drugar Komša, često se pominje u Vašim pričama. Kako ste se upoznali i zbližili i zašto ga tako često pominjete?

Komša je meni tamo neizbežna svakodnevica, nismo se mi međusobno birali ni tražili, nego smo se jedan drugom desili. Kismet nas nije pitao je l` nam je po volji da budemo prvi susedi, da se družimo i trpimo. A nismo se na početku baš mirisali, ne znam koji je bio njegov razlog, ali mene je on suviše zamajavao i odvlačio od korisnog posla. Shvatio sam kakav dragulj imam pri ruci tek u vreme pandemije i karantina, kad sam iz dosade pisao dnevnik a oko neverovatno društvenog Komše okupila se mala zajednica. Jednu pitoresknu ličnost, po prirodi cirkuzanta (u njegovom selu, u Rutevcu, za takve se ljude kaže majmun-deda, odnosno majmun-baba, ako ćemo rodno senzitivno).

Takav zabavan, moj komšija je ispao idealan kao inspiracija za lik Komše koji je kod mene u pričama pravi-pravcati majmun-deda. Skoro dve godine sam presedeo u Lisabonu besposlen, pa je bilo vremena da mi se uvuče pod kožu, da ga zavolim kako treba voleti svoje likove, sa svim vrlinama i manama. Drugi bi se naljutio što ga „pravim na budalu“, a mom Komši je smešno, jer zna da to nije on. A i dopala mu se atmosfera misterije oko tajnovitog Komše koju sam pričama isprovocirao.

Gledali smo Vas kod drugara iz „Marka Žvake“ u putopisu iz Lisabona, sjajno ste objašnjavali gde je šta i ko je ko. Deluje da Vam je baš lepo u toj zemlji. Da li Portugalci prihvataju lako strance koji dođu da žive kod njih? Kakvo je Vaše iskustvo?

Momci iz „Marka Žvake“ su tako neuobičajeno fini, uljudni, prijatni, nenametljivi. Bilo je zadovoljstvo biti im domaćin. Njima smo Komša i ja rekli u kameru ono što mislimo da je istina: da nam je dobro jer je udobno, spokojno, nema ekstrema, ni u klimi ni u društvu, sve je blago, s merom. Dodao bih da kad izađem na ulicu u sunčano prepodne, zadivim se svaki put lepoti, i sam sebi zavidim što živim tamo, sve se pitam čim sam to zaslužio.

U knjizi je dosta anegdota u vezi sa prevodilačkim poslom u Portugalu. Da li se i dalje bavite time kada dolaze srpske delegacije u posetu tamošnjim vlastima? I da li prevodite neke knjige u poslednje vreme?

Volim da prevodim, ali već neko vreme nisam prevodio književna dela, osim sopstvenih. Pišem, pa nemam vremena. Prevodiću opet ako se desi da se ponovo zaljubim u neku knjigu u toj meri da nakratko ostavim pisanje sa strane da bih je preveo. Usmeno više ne prevodim uopšte. Kad se time baviš, prinuđen si da budeš u kontaktu sa najrazličitijim pojedincima, čak i onakvima s kakvima nikada ne bi slobodnom voljom unterhaltovao. Naprosto ti ne prijaju.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: nova.rs