Dejan Tiago-Stanković: Kako sam zahvaljujući imenu dobio hotelsku sobu ispod cene

Beogradski književnik Dejan Tiago-Stanković koji gotovo četvrt veka živi u Portugalu, otkriva kakvu terapeutsku moć ima pisanje i zbog čega je Kairo postao glavni junak njegovog novog romana.



Usred vanrednog stanja kuća Laguna objavila je knjigu „Zamalek“ Dejana Tiago-Stankovića, pisca i prevodioca koji živi u Portugalu. Reč je o romanu koji, kako piše na koricama, u prvom trenutku podseća na putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili neki uvrnuti bedeker o Egiptu. Upravo zbog toga razgovor sa autorom počeli smo pitanjem kada ga je i kako Kairo toliko osvojio, pa njemu posvećuje roman, a ne, na primer, Londonu ili Lisabonu, u kojem boravi od 1996. godine.

„Često sam išao u Kairo jer sam u tamošnjem kvartu Zamalek imao venčane kumove koji su bili usamljeni, a imali su prostora da budem kod njih. Kairo je sasvim drugi svet. To je surovo mesto, nije za početnika. Do sada sam napisao tri knjige o tri grada, a za druge, pa i Beograd, ima vremena. Tek sam počeo.“

Na promocijama romana odlomke često čitaju glumci. Videli smo Hristinu Popović i Branku Katić. Ko je sve deo te priče?

Iz opravdanih razloga nisam stigao u Beograd na promociju, pa sam je u svojoj režiji priredio u onlajn maniru, shodno karantinskim okolnostima. S obzirom na to da je pripovedač u romanu žena, zamolio sam svoje prijateljice glumice da u kameru pročitaju po nekoliko pasusa iz „Zamaleka“. Bile su divne, pored Branke i Hristine odazvale su se i Duda Glid, Ivana Šćepanović, Maša Dakić, Milena Predić, Vesna Čipčić. Super mi je bilo da čujem kako to zvuči izgovoreno glasovima mojih dragih drugarica. Roko Sikavica, moj drug i mladi glumac iz Hrvatske, čitao je citate iz klasičnih tekstova, a i ja sam se pojavio. Ovo vreme idealno je za saradnju umetnika. Na primer, fotografije koje šaljem uz ovaj intervju rad su mog drugara Dušana Todorovića, direktora fotografije iz Londona, koji me redovno slika već skoro trideset godina.

Jednom prilikom ste rekli: „Piši čak i ako ti ništa mudro ne padne na pamet, bolje je da pišeš bilo šta, nego ništa; bolje je da džabe pišeš, nego da džabe sediš.“ Da li se tako ostaje u formi ili je u pitanju nešto drugo?

Pisanje je vežba mozga i veštine, a i terapija. Otkad je društvenih mreža, to mi je i komunikacija sa čitaocima. Dobro je pisati, najbolje za sebe, posebno kad to što pišeš i sam voliš, a ima i svoju publiku.

Koliko ste takvog materijala napisali i šta ste s njim uradili?

Neverovatno kako ste pogodili pitanje, kao da me pratite. Karantin sam iskoristio da završim sređivanje arhiva. Konačno sam razvrstao svoj „sanduk sa papirima“. Dosta sam izbrisao, ali imam skoro četiristo stranica teksta za koji smatram da bi se mogao objaviti. Sada to treba dodatno „počistiti“ i sklopiti u knjigu ili knjige. Glupo je da ostaviš potomstvu da to radi, pola će da pogreše. Vidite šta rade Fernandu Pesoi. On je opsesivno čuvao papire, ali je za života objavio dosta, zapravo objavio je sve što je trebalo da se objavi. Imao je nesreću da je čuvao sve papire, nije uništio arhivu, i sad objavljuju svaki papirić sa njegovom beleškom.

Da li dnevnik iz izolacije pišete zbog „treninga“, kao ventil, ili zbog nečeg drugog?

Dnevnik pišem i kao odušak, i da bih svojima javio da sam OK, ali prvenstveno zato što imam publiku spremnu da čita. To je dobra motivacija.

U Srbiji su ovih dana društvene mreže prepune preporuka knjiga, svi počeše da čitaju. Da li je tako i u Portugalu?

U Srbiji se više čita nego u Portugalu, a čitanje je odlična zabava za dosadne dane karantina. Poslednjih meseci radim istraživanje za sledeći roman i čitam samo lisabonsku štampu između 1930. i 1940. Vrlo zanimljivo.

Rekli ste da ste u Beogradu toliko često da imate utisak kako ste i ovde i u Lisabonu i posetilac i stranac. Ipak, u rodnom gradu niste bili od novembra. Šta vam najviše nedostaje?

Prijatelji, roditelji, čitateljke koje mi se javljaju na ulici. Ne dešava se to svaki dan, nekad prođe i cela nedelja da nijednu ne sretnem, ali kad mi se jave, veoma se obradujem. Doći ću čim to bude moguće.

Samo vam se čitateljke javljaju na ulici?

Skoro isključivo, a ako se i potrefi neki momak, najčešće mi kaže: „Moja mama mnogo voli kako vi pišete“. Muškarci uglavnom napišu pismo ili mi, kad se upoznamo, saopšte da su moji čitaoci. Žene vole da priđu, da požele dobar dan i zahvale na ugođaju. To umetniku bude baš milo.

Koliko ste imali (ne)zgoda zbog činjenice da, kad se ukuca vaše ime, izlaze brojne stranice o fudbaleru Dejanu Stankoviću?

To što imam fudbalera homonima verovatno pomaže strancima da zapamte moje dugo i komplikovano ime. Nisam imao nevolja zbog toga, čak mi se isplatilo. Jednom sam u Madridu, kad nije bilo mesta u hotelima, dobio sobu preko reda i ispod cene samo zahvaljujući slavi imenjaka iz sveta sporta. Razočarali su se kad su shvatili da to nije on, ali je meni soba ostala.

Autor: Brankica Treskavica
Izvor: hellomagazin.rs
Foto: Dušan Todorović