Laguna - Bukmarker - Dejan Tiago-Stanković: Čudesni Kairo i sudbinske priče - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dejan Tiago-Stanković: Čudesni Kairo i sudbinske priče

Dejan Tiago-Stanković kulturnoj javnosti je poznat kao vrstan prevodilac nobelovaca Žozea Saramaga na srpski jezik i Iva Andrića na portugalski jezik. Njegov posljednji roman „Zamalek“ objavljen prošle godine kod Lagune doživio je već osam izdanja.

Foto: Dušan Todorović

Zamalek, elitni kvart Kaira, na ostrvu usred Nila, Stankoviću je poslužio za priču o antikvarnici krcatoj svakojakim blagom. Radnju, najčuveniju u tom dijelu svijeta, vodili su Kosta, glasoviti egiptolog, i njegova poćerka Arna sve dok kismet, zbog nekih Kostinih misterioznih grijeha, nije odlučio drugačije.

Ova priča u kojoj se miješaju ovozemaljski i zagrobni život nije mogla da se dogodi nigdje osim u Kairu, pa su taj pustinjski megalopolis, njegova tiha mahala Zamalek, ljudi, običaji i vrelina grada jednako važni junaci romana kao i Kosta antikvar i pripovijedačica Arna, prašina koja stalno pada i Nil koji teče kao život.

„Zamalek“ je, prema riječima reditelja Gorana Markovića, roman koji se u prvom trenutku čini kao putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili nekakav uvrnuti bedeker o Egiptu. A onda, malo-pomalo, iz novootkrivenih djelova istorije te zemlje i sjajnog opisa mentaliteta njenih stanovnika počinje da izranja priča.

Ona se, kao ponornica koja je u početku hučala negdje u dubini, u svoj svojoj snazi najzad pojavljuje na svjetlosti dana, sa svojim junacima, njihovim neobičnim pojavama i zanimljivim biografijama. Ta priča postaje zavodljiva, napeta i dirljiva, da bi se na kraju ulila u okean uspomena.

Ako je o Aleksandriji najbolju bilješku napravio Lorens Darel, onda je, na sličan način, kroz uzbudljive sudbine svojih junaka i neobične trenutke iz njihovih života u kvartu Zamalek, Dejan Tiago-Stanković ovjekovječio Kairo.

Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu 1965, gdje je živio dok nije diplomirao arhitekturu kojom se potom nikada nije bavio. U Londonu je žvio do 1995, kada se preselio u Portugal. Spisateljski zanat naučio je od najboljih, prevodeći književna djela Žozea Saramaga, Iva Andrića, Dragoslava Mihailovića. Objavio je knjigu pripovjedaka „Odakle sam bila, više nisam“, roman „Estoril“, koji je preveden na velike svjetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je ušao u školsku lektiru. „Zamalek“, Tiago-Stankovićev drugi roman, plod je njegovih višemjesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što je tamo doživio i priča koje je tamo čuo.

Za roman „Zamalek“ dobili ste Evropsku nagradu za književnost. Šta vam znači ovo priznanje?

Svaka nagrada pa i ova, ne znači takmičenje, nego marketing. U opisu ove konkretne EUPL nagradi piše da je njena svrha promocija evropskih nacionalnih književnosti. Kvalifikuju se pisci koji su izdali više od jedne i manje od pet knjiga, i na neki način obećavaju, pre svega jer su načeli međunarodnu karijeru i treba im pomoć, a izgleda kao da im se isplati da im se duva u leđa. To nije takmičenje za najboljeg pisca Evrope, već pokušaj da se bolje upoznamo.

Kako je nastao vaš roman o kismetu, „Zamalek“?

Knjiga je plod mojih dugih boravaka u Kairu. Putovao sam u Egipat privatno, posećivao prijatelje, zapravo kumove, koji su tamo živeli poslom, pa mi se osladilo jer sam tamo dosta džabalebario i uspevao da živim životom lokalca. Družio se sa našim emigranatima, slušao sam od njih kairske priče i na kraju od njih napisao knjigu.

Roman je napisan u prvom licu jednine iz perspektive jedne žene – Arne. Zašto ste se odlučili za ovaj vid pripovijedanja? Šta vam omogućava ovakvo kazivanje?

Kad sam prvi put bio u Kairu, bio sam u muškom društvu, i doživeo sam ga na sasvim drugačiji način nego kasnije, kada sam tamo bio sa ženama i shvatio kakav je njihov doživljaj. Tek u Kairu čovek shvati kolika je prednost biti rođen kao muškarac. Za Kairo kažu da je to najgore mjesto na svetu da se bude žena.

Ona je moja venčana kuma i bila je diplomata u Kairu, a ja sam im išao u goste tokom četiri godine i ostajao nepristojno dugo. Priče od kojih sam sklopio roman su priče koje sam čuo u Kairu, i to uglavnom od žena, i bilo mi je prirodno da knjigu napišem u ženskom rodu. Usput, biti žena u Kairu je mnogo teže nego biti muškarac, pa je zato taj ugao zanimljiviji.

Kismet, kao sudbina ili bolje rečeno kao predodređenost u životu, provlači se kroz knjigu. Kako vi tumačite taj usud? Da li čovjek snuje, a neko ili nešto drugo određuje?

Sreća je ogroman faktor u životu. Sreća je kad se ne rodiš u faveli. Neke se stvari ne mogu izbjeći, kako loše kako dobre. Sreća uvek ima veze. Ja lično ne verujem u kismet, ali knjiga nije o tome šta ja verujem nego šta drugi ljudi vjeruju. A u Egiptu se baš mnogo veruje u sudbinu, tamo život ume da bude veoma težak, lakše se podnosi ako misliš da ti tu ne možeš mnogo da utičeš.

Pišete o siromašnima, bogatima, doseljenicima, diplomatama, bogatašima, o kulturi, vjeri, ali posebno ističete žene i njihov položaj. Zašto?

Ljudi su priče, i treba da su što raznovrsniji, bude veselije i lepše. A što se žena tiče, odrastao sam u Jugoslaviji, koja se isticala emancipovanošću žena, ne samo zbog društvenog uređenja nego i zbog mnogih ratova, a u ratu, žena je ključna, i dograbi se slobode, teško joj ju je posle uzeti.

U mojoj porodici su žene u 20. vijeku radile, zarađivale, školovale se, takve žene poznajem. U Egiptu je nejednakost velika. Mene je generalno najviše fascinirao taj odnos prema nejakima, prama ženama, prema mladima od kojih se očekuje bezrezervna poslušnost, prema siromašnima koji se često i tretiraju jako čudno.



Kako objašnjavate popularnost vašeg romana „Zamalek“ među čitaocima?

„Zamalek“ je punih godinu dana u vrhu top-liste čitanosti, da bi potom, kad je dobio nagradu izbio i na sam vrh. To nije uobičajena sudbina jednog romana, i ne umem da objasnim zašto se dogodilo, mada se i sam pitam. Možda jer se objavljivanje „Zamaleka“ slučajno poklopilo sa policijskim časom, kada su se ljudi vratili čitanju, možda jer sam društveno aktivan, pa me ljudi znaju, možda jer je ženska priča, a žene mnogo više čitaju, a možda je naprosto samo dobra knjiga. Ja bih voleo da je odgovor ovaj poslednji, ali verovatno je kombinacija svih faktora.

Kako sam dosta prisutan na društvenim mrežama gde objavljujem Fejsbuk dnevnik, nešto kao moje zidne novine, gde me čita dvadesetak hiljada ljudi, i gde sa mnogima imam direktan kontakt, rekao bih, da po tom mom uzorku, žene čitaju fikciju znatno više nego muškarci.

Ima razlike i među kulturama, naši čitaju više od recimo Portugalaca, a oni od Brazilaca, sredovečni i stariji drastično više od vesele omladine i mladih roditelja koji gaje sitnu decu. Tokom pandemija i lokdauna svi su čitali više, posebno penzioneri. Knjiga je mnogima pomogla da pobjegnu od stvarnosti. To je jedan od odgovora na pitanje kako je „Zamalek“ tako dobro prošao.

Kao i vaš prethodni roman „Estoril“, i „Zamalek“ je priča o gradu, ali i o ljudima koji se prilagođavaju. Šta biste vi još dodali?

Svako piše o onome što njega lično zanima, treba prvo sam sebi da si zanimljiv, a ako nisi sam sebi dobar, nego pokušavaš da pogodiš tuđi ukus, neće ti dobro ispasti. Ja sam iseljenik, pa su mi zanimljive teme o imigrantima, o presađenim ljudima koji pokušavaju da se uklope, ali i o gradskim ljudima, o njihovim životima, o sudbini malog čoveka u vrtlogu povesti, jer „Estoril“ jeste roman o Portugalu tokom rata, a „Zamalek“ o Egiptu kroz tri decenije. Volim i kad je smešno.

Vi pišete i na srpskom i na portugalskom. Šta us tvari predstavlja jezik, vezuje li se nužno za identitet?

Iskreno verujem da je jezik najznačajniji faktor u određivanju identiteta. Kako svakodnevno govorim na tri jezika, a pišem samo na dva, potpuno sam svestan da kad prihvatiš jezik, prihvatio si kulturu, postao si deo zajednice. Bez toga mrka kapa.

Pišem na srpskohrvatskom, na kom sam školovan, u njemu se najbolje osjećam. Portugalski mi je, posle 25 godina, skoro isto tako snažan, možda sam za nijansu nekomforniji u njemu, ali ima i to svoju lepotu, tera te da se izražavaš književno, lepo pišeš.

Meni je posao jezik, ne znam da li bi tako mislio da sam, recimo, balerina ili da sam ostao arhitekta. Ni sa kim se ne možeš ispričati tako dobro kao s nekim na svom maternjem jeziku. Već skoro 30 godina živim po svetu, i oduvek imam neodoljivu potrebu da govorim na našem.

Prije nego što ste objavili zbirku priča i dva romana, preveli ste brojne knjige sa portugalskog na srpski i sa srpskog na portugalski jezik. Šta vam znače pisci koje ste prevodili i koliko su na vas uticale njiglhove poetike i stilovi pisanja? Zapravo, šta ste naučili od Saramaga, Pesoe, Crnjanskog, Andrića, Mihailovića?

Bio sam među pionirima prevođenja između ta dva jezika, pa sam imao čitav univerzum iz koga da biram šta da prevedem. Kriterijum mi je, skoro uvijek, bio da biram ono u međuvremenu. Od njih sam naučio da pišem. Drugi vežbaju na sebi. Meni je vežba bila da imitiram stil. To je kao gluma, imitiraš nekoga, kao sviranje, interpretativna umetnost, dohvatiš se tuđeg dela i izvedeš ga na svom instrumentu. Tako naučiš i da pišeš.

Znate, ja sam kao klinac piskarao nešto, ali nisam objavljivao. Umesto da učim na svojim greškama, učio sam da pišem na prevodima tuđih dela, jer niko nije bolji čitalac nego prevodilac. Tako sam, prevodeći, naučio da pišem ovako kako pišem.

A umeo bih i svakog od njih da imitiram, liči, ali mi ne ispada tako dobro kao njihov original. Mora da piše kako on voli, pa će se sigurno nači neko ko će da voli njegov rad.

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me
Inegralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
ko se to greje na novac video  laguna knjige Ko se to greje na novac? [video]
21.10.2021.
Počela je grejna sezona. Neko se greje na drva, neko na ugalj, a neko na novac. Kakva je to nestvarna, a stvarna priča – otkriće vam Živojin Petrović u ovom videu.   ...
više
5 knjiga po izboru bojana ljubenovića video  laguna knjige 5 knjiga po izboru Bojana Ljubenovića [video]
21.10.2021.
Naizgled potpuno drugačije, ali ovih 6 knjiga imaju nešto zajedničko a to je jedinstven humor. Otkrijte o kojim knjigama je reč.   ...
više
dani drame, ljubavnih i istorijskih romana u laguninim i delfi knjižarama tokom sajamskih dana laguna knjige Dani drame, ljubavnih i istorijskih romana u Laguninim i Delfi knjižarama tokom Sajamskih dana
21.10.2021.
Sajamske dane u Delfi knjižarama i Laguninim klubovima čitalaca obeležavaju posebni žanrovski dani, tokom kojih kupci knjiga određenog žanra na poklon dobijaju vaučer za mesečnu pretplatu na Eden Book...
više
dođite u immo centar da se družimo sa knjigom  laguna knjige Dođite u Immo centar da se družimo sa knjigom!
21.10.2021.
Tokom vikenda 23. i 24. oktobra u Immo Outlet Centru na Novom Beogradu održava se „Book Fest“, tokom kojeg će posetioci moći da čitaju knjige, druže se sa piscima, prave kreativne korice i učestvuju u...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.