Dejan Stojiljković: Niko nije do kraja loš ili do kraja dobar

Kako se Nemanja Lukić, intrigantni junak koga dobro poznajemo iz kultne knjige „Konstantinovo raskršće“, razvija u novom romanu „Serafim“, saznajemo od pisca Dejana Stojiljkovića.



Otkada se prvi put pojavio u romanu „Konstantinovo raskršće“, junak Nemanja Lukić, i čovek i besmrtnik, i svedok i tvorac istorije istovremeno, ne prestaje da intrigira čitaoce. Njegov kreator, naš poznati pisac Dejan Stojiljković, dao mu je sopstveni roman „Serafim“, u kome Nemanju Lukića pratimo od trenutka kada je prihvatio novi identitet u u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata.

Šta je za Vas kao pisca bilo najuzbudljivije u vezi sa stvaranjem njegovog lika i kako se on u „Serafimu“ razvija?

Najuzbudljivija je činjenica da je on i čovek i besmrtnik. Dakle, to je lik koji pisac može staviti na mnoge tačke u vremenu i prostoru. Na raspolaganju sam imao više od jednog veka da kroz njega pričam Nemanjine priče, i to ne bilo kog veka, već onog u kome su bila dva svetska rata i još svašta ponešto. „Serafim“ je zamišljen kao tzv. fix-up roman, dakle, ima mozaičnu strukturu gde se priča seli sa mesta na mesto i iz epohe u epohu, a poveznica je glavni lik. Poznati primeri takve naracije su Kingova „Mračna kula“, ili Pavićev „Hazarski rečnik“, ili ono što radi Dejvid Mičel, na primer. Naravno, postoje snažne reference na „Konstantinovo raskršće“, sve je uklopljeno, likovi i priča, a onda saznajemo šta je bilo nakon što je Nemanja napustio Niš 1944. – gde je bio, za koga je radio, sa kakvim tajnama se suočava. I kako se tajne nižu, Nemanja se razvija kao lik, on utiče na istoriju, ali i ona na njega.

Vašeg glavnog junaka prvo srećemo u međuratnom periodu u Čehoslovačkoj, pa u Kraljevini Jugoslaviji, potom se pojavljuje i u periodu Drugog svetskog rata u Londonu, na Islandu, pa u vreme epidemije variole vere u Beogradu i na Kosovu… Pojavljuje se u razgovorima sa Ivom Andrićem, Mustafom Golubićem… Kako on kao besmrtnik doživljava i interpretira istorijske događaje kojima je svedok? I koliko su istorijske mene uticale na njegov karakter?

Najbitnije u vezi sa Nemanjom kao likom je pre svega njegov humanizam. On je, dakle, faktički mrtav čovek, ali ima neverovatnu količinu empatije za ljude oko sebe, iako radi veoma opasan posao i često je primoran da čini vrlo brutalne stvari. Nemanja je istovremeno u stanju da ubije, ali i da spasava živote. Takođe, trudio sam se da ga kao lika gradim da bude istovremeno veoma kul, kao Stiv Mekvin ili Gaga Nikolić. To su te naslage vremena u njemu, ta istorija kojoj svedoči i koju kreira je njegova najveća učiteljica, sve što zna i ume uglavnom je bazirano na tom iskustvu. Običan čovek nauči mnogo za deset godina života, možete misliti šta nauči jedan besmrtnik za vek i po?



Šta nam lik Nemanje Lukića govori o ljudskoj prirodi i njenim tamnim stranama?

Govori nam da svi živimo u nekoj vrsti sive zone i da ne postoji do kraja loš čovek ili do kraja dobar čovek. I Nemanja Lukić je svestan svoje tamne strane, svoje nesavršenosti i nesavršenosti sveta koji je „iskočio iz zgloba“. Ali trudi se da bude na pravoj strani istorije kad god je to moguće.

Kakva to posla on ima u 21. veku?

Nemanja Lukić se vratio u Beograd krajem devedesetih godina prošlog veka, i jedan od njegovih zadataka jeste upravljanje delikatnom i tajnom organizacijom koja se zove „Zavod za istraživanje onostranog“, koja je osnovana odmah početkom 20. veka nakon Majskog prevrata. Za tu potrebu sam uveo lik Saše Malavrazića, privatnog detektiva koga Nemanja regrutuje da rešava slučajeve za „Zavod“. On je neka beogradska verzija Dilana Doga ili Džona Konstantina. Malavrazić, čiji otac i deda su, inače, poznavali Nemanju, tako biva uvučen u razne misteriozne priče, u prvoj, koja se nalazi na kraju „Serafima“, on rešava slučaj ubistva star sto godina, a onda dobija zadatak da istraži lagume ispod Kosančićevog venca, da reši slučaj navodnog pojavljivavanja vile brodarice u selu pored Vlasotinca, ili da se suoči sa misterijom spontanog ljudskog sagorevanja. Sve to će biti tema nastavka „Serafima“, koji ima naslov „Dorćolski rekvijem“, i koji će se pojaviti pred čitaocima u toku ove godine. Nakon toga sledi „Konstantinovo raskršće 2: Uspon Serafima“, roman koji će biti direktno narativno uvezan sa TV serijom koju su snimili Telekom i Firefly i čija premijera je zakazana za jesen ove godine.

Kao putnik kroz prostor i vreme, svedok i tvorac istorije istovremeno, čega je simbol Nemanja Lukić?

Promene.
 
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 43