Dajna Džefriz: Priče o sudbinama, ljubavi i identitetu

Autorka Dajna Džefriz ima talenat da prizove drugo vreme i mesto svojim raskošnim opisima punim snage i intenziteta, što je pokazala u romanu „Pre sezone kiša“, ali i u odgovorima za časopis Bukmarker.

Spisateljica Dajna Džefriz je vodila vrlo uzbudljiv život. Rodila se 1948. u Malaji i preselila se u Englesku kad je imala devet godina. Radila je u oblasti obrazovanja, svojevremeno živela u „rokenrol“ komuni, a poslednjih godina je i umetnica koja izlaže svoje radove. Nakon zapaženog uspeha prvog romana „Do ponovnog susreta“, koji je napisala u poznijim godinama, usledili su „Kći trgovca svilom“ i mnogi drugi, među kojima je najskoriji „Pre sezone kiša“ koji je Dajnu Džefriz pozicionirao kao istančanog posmatrača kolonijalne istorije dvadesetog veka.

Napisali ste mnogo sjajnih knjiga. Šta roman „Pre sezone kiša“ čini posebnim? Gde ste našli inspiraciju za ovu priču?

Sam Radžastan je bio inspiracija za priču. Čak i pre nego što sam otišla tamo, bila sam očarana slikama koje sam videla na internetu i u knjigama – intenzivnim bojama ženske odeće, njihovim nakitom, neverovatnim palatama i divljim pejzažem. Znala sam da moram da napišem izrazito romantičnu priču u kojoj će se odraziti veličanstveno okruženje. Ono što se razvija je začinjena ljubavna afera koja se odvija pred dolazak monsuna. Želela sam da stranice svetlucaju od vreline i mirisa sandalovine. To je uzbudljiv, opasan svet u kojem se istok susreće sa zapadom, gde se sukobljavaju kulture i stare prakse mogu biti okrutne. Ali to je lepota romana. Mogu da vas odvedu bilo gde i daju vam prostor da dišete, daleko od svakodnevnih briga.

Kako izgleda pisati o Indiji 1930-ih? Koliko je važna istorijska tačnost?

Za „Pre sezone kiša“ naišla sam na malo poznat događaj koji se dogodio u Indiji kada je bomba bačena na generalnog guvernera tokom svečanog marša 1912. To je pokrenulo celu ideju i postalo moje prvo poglavlje. Odlučila sam da troje dece zasebno posmatra šta se dogodilo, a knjiga istražuje način na koji su njihovi životi postali međusobno povezani godinama kasnije tokom ranih 1930-ih. Dakle, knjiga je na neki način priča o sudbini, kao i o ljubavi i identitetu.

Kada postoji toliko slojevita istorija, ne možete se pozabaviti svim pitanjima i složenostima u romanu. Morala sam da odaberem na šta da se koncentrišem i, što je još važnije, šta da izostavim, ali da ipak stvorim uverljiv deo života u određenom trenutku sa dodirima prošlosti i preovlađujuće kulture. Važnija mi je autentičnost, pre nego apsolutna tačnost. Dakle, kada moj glavni lik Elajza stigne u palatu i upozna Džeja, maharadžinog zgodnog, zamišljenog brata, jasno je da imaju različite vrednosti i različite poglede na svet. Sve je pripremljeno za sukob, ali Elajza postepeno otvara oči Džeju za siromaštvo njegovog naroda, a on njoj za nepravde britanske vladavine. Iznad svega, ovo je priča o zabranjenoj ljubavi, sa dosta protivljenja sa obe strane. Na kraju će moji glavni likovi morati da biraju između očekivanja porodice i svog srca.

Od čega se sastojalo istraživanje za ovu knjigu? Jeste li posetili Indiju?

Sa mužem sam otišla u Indiju, i to putovanje nikada neću zaboraviti. Htela sam da svoje čitaoce odvedem u ovu zemlju prinčeva i palata, gde papagaji hrle sa drveta na drvo, a vekovima stari običaji i dalje traju. Odlazak tamo mi je omogućio da stvorim okruženje ogromne kraljevske tvrđave, zlatne seoske palate i sirove lepote pustinje. Otišla sam u Šapura Bag, gde sam otkrila da je radža, ranih 1900-ih, stavio pod hipoteku porodične dragulje kako bi napravio projekat navodnjavanja da bi doveo vodu svom narodu, i to me je inspirisalo za Džejantovu priču i naslov knjige.

Izjavili ste u jednom intervjuu da se „u životu sve vrti oko učenja a da nas svaka knjiga uči nečemu drugačijem“. Šta ste naučili iz „Pre sezone kiša“?

Naučila sam da je prošlost uvek sa nama i da je važno da učimo iz svojih grešaka. I shvatila sam koliko volim da bacim svetlo na prošlost i tamo pronađem ljudske priče. Ljudska dilema je ljudska dilema, bez obzira na to kada se odigrava. Sa time se čitaoci povezuju. Naučila sam šta je moj cilj – da omogućim svojim čitaocima da osete šta likovi osećaju.



Šta obično dođe prvo kada dobijete ideju za novu knjigu: priča ili lokacija? Uopšteno govoreći, koliko dobro treba da poznajete mesto pre nego što ga iskoristite za mesto radnje?

Lokacija je na prvom mestu. Zaljubila sam se u Radžastan i želela sam da na stranicama „Pre sezone kiša“ upakujem sva čula kako bi lepota Indije zablistala. Pokušala sam da oživim boju i luksuz palate u Radžastanu i uporedim ih sa sirovom prazninom pustinje koja je okružuje. Iako počinjem sa lokacijom, takođe zamišljam tipove ljudi koje bih tamo mogla naći. Potencijalni likovi govore u mojoj glavi i dok to rade, pojavljuje se osnovna ideja priče. Ali volim da pišem višeslojne knjige, tako da u ovom romanu postoje misterije, podmetanja i unutrašnje tenzije koje tinjaju ispod romantične spoljašnjosti knjige. Oni imaju tendenciju da se razvijaju kako napredujem sa pisanjem. Scene i priča postaju sredstvo za istraživanje odnosa i tema.

Sve Vaše knjige prikazuju jake žene. Koliko Vam je važno da date glas ženama u istoriji?

Uprkos tome što je smeštena u tridesete godine prošlog veka, kada je mnoge žene trebalo da se vide a ne čuju, Elajza nije takva. Ona je nezavisan ženski lik sa zanimljivim poslom foto-reportera. Uvek pišem o jakim ženama koje se bore da ih čuju a da ne pokleknu. To su žene koje me zanimaju. Iako je roman veoma romantičan, ima i uznemirujućih scena, posebno koje se tiču odnosa prema ženama. Dvadeseti vek je posebno zanimljiv period za istraživanje načina na koji su se žene i njihove životne uloge menjale.

Svoj prvi roman niste objavili do 65. godine. Šta Vas je podstaklo da se bavite pisanjem u tom životnom periodu, i to istorijske fikcije?

Živeli smo u Andaluziji, a kada je naša kuća renovirana, imala sam vremena da se konačno uhvatim ukoštac sa pisanjem. Već izvesno vreme sam želela da napišem roman jer sam oduvek volela da čitam beletristiku. Napisala sam svoj prvi roman, ali je odbijen. Pokušala sam ponovo i drugu knjigu je kupio Penguin. Nisam znala koliko ću se zaljubiti u pisanje. I da, bilo bi sjajno da sam počela ranije, ali osećam se srećnom što sam uopšte ovo otkrila.

Zanimljivo je da nisam odlučila da pišem istorijsku fikciju, upala sam u to. Moja prva knjiga „Do ponovnog susreta“ je smeštena u Malaji, i da bih napisala tu knjigu, usko sam se oslanjala na svoje detinjstvo. Kada sam se već našla na „istorijskom“ tragu, jednostavno sam nastavila. Najsrećnija sam kad pišem o prošlosti bez društvenih mreža, mobilnih telefona, beskrajnih reklama, možda i sa sporijim tempom života. A stvar je u tome što su ljudi i dalje ljudi sa istim nadama i strahovima, istim ljubavima i gubicima, istom potrebom za porodicom, kad god da su živeli. Samo zato što je knjiga istorijska, ne znači da likovi nemaju iste slabosti i ranjivosti kao danas.

Možete li da podelite sa nama na čemu trenutno radite?

Moj deseti roman „Noćni voz za Marakeš“ je nedavno objavljen u Velikoj Britaniji i treći je u trilogiji Kćeri rata. Upravo sam počela da pišem prvu knjigu u novoj trilogiji koja se odvija na Krfu i počinje 1923. Tako sam uzbuđena što ću početi sa ovim i jedva čekam da ponovo posetim Krf. Pored mojih šest knjiga koje se dešavaju na istoku, u zemljama poput Šri Lanke, Vijetnama i tako dalje, radnju romana sam postavljala i u Francusku, Maltu, Maroko i Englesku. Ali obožavam Grčku i drago mi je što će se konačno tamo odvijati radnja mojih romana.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Foto: Richard Jefferies-Matthew Jolly