„Burna vremena“ Marija Vargasa Ljose: Istorijska drama o jednom diktatoru

Posle Drugog svetskog rata sudbina Gvatemale nalazila se u rukama dva neravnopravna igrača. Jedan od njih bila je njena demokratski izabrana vlast, dok je drugi protagonista u ovom centralnoameričkom kvazidemokratskom igrokazu bila korporacija Junajted frut, moćna američka kompanija čiji su pipci prodirali u sve segmente gvatemalskog društva, zbog čega je među lokalnim stanovništvom bila poznata pod nadimkom „Hobotnica“. Kompanija je bila najveći poslodavac i zemljoposednik u Gvatemali, a pod kontrolom je držala i jedinu gvatemalsku luku na obali Atlantika, gotovo svaki kilometar železničkih pruga, kao i državnu telefonsku i telegrafsku službu. U upravi Junajted fruta sedeli su rođaci i prijatelji zvaničnika američkog Stejt departmenta, a odeljenje za odnose sa javnošću kompanije vodio je marketinški mag koji se često hvalio time da mu u svakom trenutku na raspolaganju stoji 25 hiljada novinara, urednika i javnih ličnosti. Ti ljudi su, prema njegovim rečima, bili stvarni gospodari Sjedinjenih Država – „nevidljiva vlada“ koja je odlučivala o sudbini te svetske sile i svih zemalja pod njenim uticajem.

U nadi da će ispuniti bar jedno od predizbornih obećanja, drugi demokratski izabrani predsednik Gvatemale Hakobo Arabens se 1952. godine upustio u unapred izgubljenu bitku. Pokušavao je, naime, da primora Junajted frut da plati porez na svoju ogromnu imovinu. Kompanija ne samo da decenijama državi nije plaćala nikakve dažbine već je u jednom trenutku uspela da osigura garancije da svoje radnike nikada neće morati da plaća više od pedeset centi na dan. Pokušavajući da pronađe sveobuhvatno rešenje za problem siromaštva, nepravde i društvene nejednakosti u svojoj zemlji, Arbens je odlučio da donese zakon o agrarnoj reformi koji bi omogućio da se neobrađena zemlja u vlasništvu velikih zemljoposednika nacionalizuje, izdeli na parcele i preda na obrađivanje seljacima. Arbens je američku administraciju i investitore uveravao da ovakve mere donosi u cilju podsticanja razvoja „privatne, kapitalističke poljoprivrede“. Na kraju krajeva, nisu li se i SAD zalagale za borbu protiv monopola?

Nezadovoljna objašnjenjem, kompanija Junajted frut je na ovaj potez odgovorila lansiranjem neumoljive propagandne kampanje koja je za cilj imala da novinare, političare i pripadnike najviših krugova američke administracije ubedi da je Arbens simpatizer komunizma i da što pre mora biti zbačen s vlasti. Naruku im je išla činjenica da se sve ovo dešavalo u ranoj fazi Hladnog rata, kada su uplašeni američki zvaničnici postali dodatno podložni manipulaciji. „Gvatemalu bi trebalo tretirati kao poligon za testiranje sredstava i metoda koji će nam pomoći u borbi protiv komunizma“, izjavio je 1953. godine jedan od članova Ajzenhauerovog Saveta za nacionalnu bezbednost. Tokom narednih meseci CIA i Junajted frut su se bacili u potragu za ličnošću koja bi stala na čelo pokreta za „oslobođenje“ Gvatemale. Izbor je na kraju pao na odmetnutog pukovnika Karlosa Kastilja Armasa, crnomanjastog čoveka sitne građe sa smešnim hitlerovskim brkovima, koji je ostavljao utisak hirovite, ali ne preterano bistre osobe. („Izgleda kao da su ga zapakovali u Blumingdejlsu“, prokomentarisao je jedan savremenik.) Armasova glavna kvalifikacija bila je spremnost da uradi sve što su Amerikanci od njega zahtevali. U junu 1954. godine, posle puča izvedenog uz podršku američke avijacije, za koji je celokupnu koreografiju osmislio tamošnji američki ambasador, zvanično je stupio na funkciju predsednika Gvatemale. Hakobo Arbens je otišao u izgnanstvo, ali ne pre nego što ga je Armas primorao da se pre ulaska u avion pred kamerama skine u donji veš.

„Burna vremena“, poslednji roman iz pera peruanskog nobelovca Marija Vargasa Ljose, bavi se upravo ovim periodom u istoriji Gvatemale. Vargas Ljosa, koji je duboko zagazio u devetu deceniju života, odavno nije samo poznati pisac već i politički analitičar i kolumnista, čiji stavovi o aktuelnim zbivanjima često dospevaju na naslovne stranice dnevne štampe u Peruu, Španiji i širom Latinske Amerike. Tokom književne karijere njegovu pažnju su posebno privlačili fenomeni vlasti i moći, njihova magnetska privlačnost i različite manifestacije u društvu. Neki od njegovih najpoznatijih romana – poput „Razgovora u Katedrali“ (1969), „Rata za smak sveta“ (1981) ili „Jarčeve fešte“ (2000) – predstavljaju izvanredne studije upotrebe tehnika psihološke manipulacije u političke svrhe. U prošlosti je i sam imao političke ambicije. Nakon što je krajem osamdesetih godina prošlog veka izrekao oštre kritike na račun tadašnjeg peruanskog predsednika, Vargas Ljosa je 1990. odlučio da se kandiduje za tu funkciju – i izgubio. Iz piščevih memoara pod naslovom „Riba u vodi“ saznajemo da mu je tadašnja supruga kasnije objasnila da je u izbornu trku ušao iz pogrešnih razloga. „Moralna obaveza nije bila presudna“, rekla je tom prilikom. „To je bila avantura, iluzija da doživiš iskustvo puno uzbuđenja i opasnosti. Da napišeš, u stvarnom životu, veliki roman.“

Za nekoga ko se bavi književnošću ili istorijom – ili i jednim i drugim – puč iz 1954. i događaji koji su usledili mogu predstavljati veoma interesantnu temu, a u bibliotekama i istorijskim arhivima danas nije nimalo teško pronaći detalje koji bi bili neophodni za pisanje uzbudljive priče. Zahvaljujući američkom Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, novinari i istoričari su s vremenom došli do čitavog niza važnih vladinih dokumenata, na osnovu kojih su izvršili rekonstrukciju čitave operacije – od uloge Stejt departmenta, ministarstva odbrane SAD i Junajted fruta do mahinacija Centralne obaveštajne agencije. Vargas Ljosa je, međutim, odlučio da se u svom romanu pozabavi jednim od podzapleta ove istorijske drame, koji je do današnjeg dana ostao nedovoljno razjašnjen: ubistvom Karlosa Kastilja Armasa i ulogom koju je u organizaciji atentata odigrao diktator Dominikanske Republike Rafael Truhiljo. Naposletku, zvanična verzija događaja većini zainteresovanih nikada nije zvučala naročito ubedljivo. Jedne večeri, u julu 1957. godine, Armas se sa suprugom nalazio u dvorištu predsedničke palate kada su se začula dva pucnja. Predsednik se u tom trenutku srušio na zemlju, na mestu mrtav. Vlasti su za ubistvo optužile pripadnika predsedničke garde, navodno zagriženog levičara, koji je, prema svedočanstvima prisutnih, oduzeo sebi život nedaleko od mesta zločina. Jedan od Truhiljovih biografa kasnije će napisati da mu je izvor blizak diktatoru o ovom događaju rekao sledeće: „Sudbina Kastilja Armasa je jedna od misterija koje je Truhiljo odneo sa sobom u grob.“ Sama mogućnost da je Truhiljo bio umešan u smrt svog gvatemalskog kolege za Vargasa Ljosu je predstavljala varnicu inspiracije.

Veliki deo romana posvećen je aktivnostima Truhiljovih lakeja, što nam omogućava da upoznamo Džonija Abesa Garsiju, podmuklog, seksom opsednutog direktora Truhiljove obaveštajne službe, koji se useljava u hotel u prestonici Gvatemale, počinje da se udvara Armasovoj ljubavnici („Mis Gvatemale“) i polako pronalazi put do predsednikovog najužeg kruga. Abesov kontakt u Gvatemali je pripadnik Armasove bezbednosne službe pukovnik Enrike Trinidad Oliva, veliki obožavatelj dominikanskog predsednika. „Veliki rodoljub. A sem toga ima slonovska jaja“, kaže on za Truhilja. „Ono što ovde nedostaje.“ A tu je i Majk Laporta, agent CIA koji se predstavlja kao klimatolog i koga ostali likovi obično opisuju kao „čudnog Amerikanca“ i „čoveka koji se ne zove Majk“.

Da li je Vargas Ljosa odlukom da centralno mesto u svojoj priči dodeli atentatu na Armasa zaista postigao ono što je želeo? Sasvim je jasno da je time nameravao da podigne napetost na viši nivo, ali ne bi se moglo reći da je rezultat naročito ubedljiv, budući da je, istorijski gledano, Armasov uspon bio daleko značajniji od njegovog pada. Većina komentatora se slaže da je u trenutku stupanja na mesto predsednika njegova sudbina bila zapečaćena. Bio je diktator-marioneta bez ličnih stavova i pogleda na svet – bez ičega što bi, po književnim kriterijumima, svedočilo o postojanju nekakvog unutrašnjeg života. Američka hladnoratovska ortodoksija je u velikoj meri olakšavala život takvim ljudima; bilo je dovoljno da se deklarišu kao antikomunisti i podrška Amerikanaca im je bila zagarantovana. Armasa je, međutim, najobičnija lenjost sprečavala da ispuni i tako niske standarde. Podsmevajući mu se, Vargas Ljosa piše: „Često je govorio svojim oficirima, na svim sastancima održanim u ovoj kancelariji: ’Ameri sve drže na ledu i tapkaju u mestu zbog svog prokletog puritanizma.’ Nije bio sasvim načisto šta je time hteo da kaže, ali je bio zadovoljan sobom dok je to govorio: zvučalo mu je kao neka duboka, filozofska uvreda.“

Ličnosti sa mnogo više potencijala, poput Hakoba Arbensa, preživljavaju pokušaje ubistva, ali pate na druge načine. U trenutku kada nam ga pisac predstavlja, Arbens je upravo pobedio na izborima 1950. i oseća potrebu da nešto popije: „Celo telo mu je drhtalo, naročito ruke. Morao je da uhvati čašu obema rukama da mu ne bi ispala i prosula se po pantalonama. ’Postao si alkoholičar’, pomislio je, uplašen. ’Ubijaš se, završićeš kao tvoj otac.’“ Arbens je bio dete kada je njegov otac, švajcarski farmaceut koji se naselio na zapadnim visoravnima Gvatemale, izvršio samoubistvo. O njemu su se u ranoj mladosti starali rođaci, a zatim se upisao na vojnu akademiju, gde je postigao zapažen uspeh. Za politiku se zainteresovao tek nakon što se zaljubio u svoju buduću suprugu, salvadorsku aristokratkinju koja je bila iskreno posvećena rešavanju društveno-ekonomskih problema u državama Centralne Amerike. U Arbensu prepoznajemo junaka sa bogatim unutrašnjim životom, ali u ovom romanu postoji nešto što nije lako definisati, nešto što nas sve vreme ometa da ga valjano upoznamo. Sadržaj njegovih misli uglavnom je prepisan iz zvaničnih izjava („Trebalo je promeniti feudalnu strukturu na selu...“), a njegove analize nisu ništa više od kopije onoga što se može pročitati iz istorijskih udžbenika. („Suštinski, njegov glavni posao je bio da spreči podelu vojske iz političkih razloga i da ne priđu zaverenicima protiv vlade: večita srednjoamerička priča.“) Većina likova u ovoj knjizi pati od iste boljke: ne ponašaju se kao ljudi od krvi i mesa, već pre kao recitatori tekstova koje su o njima pisali novinari i istoričari.

Rezultat ovakvog pristupa je knjiga koja pokriva mnoštvo događaja, ali se u suštini previše ne razlikuje od publicističkih radova o istoj temi. Iako odluka o tome o čemu će pisati pripada samo piscu, nemoguće je ne zapitati se zbog čega neka zanimljivija zbivanja iz ovog dramatičnog perioda nisu privukla njegovu pažnju. U poslednjim danima predsedničkog mandata, iznuren donkihotovskom borbom za budućnost svoje zemlje, Arbens je pokušao da se na silu obračuna sa političkim neprijateljima. Gvatemalu je napustio slomljen i umro pod nerazjašnjenim okolnostima u Meksiku, u 58. godini života. Uprkos prvobitnoj saradnji, vlasti Sjedinjenih Država i Junajted frut su posle izvesnog vremena ušli u ozbiljan sukob. Puč iz 1954. (tajno ime operacije: „Uspeh“) poslužio je kao uzor za invaziju u Zalivu svinja, koja je doživela spektakularan neuspeh. A Gvatemala je posle Armasove smrti utonula u tridesetogodišnji građanski rat, koji je odneo više od dvesta hiljada žrtava.

Najveći problem koji je odluka da konstruiše roman oko Armasovog ubistva donela Vargasu Ljosi je to što je praktično bio primoran da kopira „Jarčevu feštu“, roman o Rafaelu Truhilju koji je objavio pre dvadesetak godina. Ta knjiga je istinsko remek-delo. Pisac u njoj prepliće priče izgnane ćerke jednog od Truhiljovih sledbenika i trojice zaverenika koji su 1961. godine izvršili atentat na dominikanskog despota. Poređenje sa „Jarčevom feštom“ ne ide preterano u prilog „Burnim vremenima“, ali jednostavno ga je nemoguće izbeći: glavna priča o atentatu (i onome što je usledilo) vešto je dopunjena pričama različitih učesnika. U „Jarčevoj fešti“ zaverenici se sve vreme bore sa unutrašnjim osećanjem bespomoćnosti i straha, što je samo dokaz Truhiljove moći i neverovatnog dometa njegovog uticaja. U „Burnim vremenima“ uloga Armasovih ubica je gotovo nevažna. Njihovi motivi (kao i Truhiljovi) do kraja ostaju nejasni, a budući da čitalac već očekuje predsednikovu smrt, samo je pitanje vremena kada će se začuti kobni pucnji.

Sasvim je moguće da je Vargas Ljosa jednostavno želeo da provede još malo vremena sa svojim starim likovima. Pa ipak, analiza poremećene psihologije opasnih moćnika je jedno, a uživanje u njihovom društvu nešto sasvim drugo. Uzmimo, na primer, Džonija Abesa, čiji život pisac podrobno opisuje.

Međutim, Vargasu Ljosi je ipak pošlo za rukom da identifikuje jednu nekonvencionalnu, intrigantnu ličnost kakva je romanima ove vrste uvek preko potrebna. Ona u ovoj priči nije prikazana kao protagonista u pravom smislu reči, već prvenstveno kao predmet žudnje muškaraca koji je okružuju, uključujući Truhilja, Abesa, Armasa, pa čak i američkog „puritanca“ Majka Laportu. Njeno ime je Marta Borero, daleko poznatija pod nadimkom Mis Gvatemale. Armas je upoznaje kao dvadesetogodišnju devojku i odmah se zaljubljuje, a zatim joj poklanja kuću sa poslugom i obezbeđenjem i okružuje je luksuzom. Abes i američki agent se zbližavaju sa predsednikovom ljubavnicom u nadi da će od nje izvući neophodne informacije, ali budući da je Marta veoma odana Armasu, i sve samo ne naivna, njena otvorenost u kontaktu sa njima je pomalo začuđujuća. Na dan ubistva ona shvata da se nešto sprema, ali je isuviše kasno da upozori Armasa jer bi na taj način ugrozila i vlastiti život.

Neposredno nakon atentata jedan od Truhiljovih ljudi odvodi Martu u Salvador, gde je čeka Džoni Abes. Ona u tom trenutku više ne može da odbije njegovo udvaranje jer je svesna da je povratak u Gvatemalu nemoguć. Novopečeni ljubavnici se zatim sele u Dominikansku Republiku, gde počinje Martina karijera desno orijentisanog političkog komentatora i dežurnog apologete regionalnih diktatora. Jedan od njenih ljubimaca je Migel Idigoras Fuentes, Armasov naslednik na funkciji predsednika i nova američka marioneta u Gvatemali. Njena podrška Fuentesu deluje kao quid pro quo, usluga u zamenu za koverte s novcem koje dobija od „čoveka čije ime nije Majk“.

Najbolji deo romana je definitivno epilog, u kome čitamo nešto što je, po svemu sudeći, izveštaj o stvarnom susretu između pisca i žene koja mu je poslužila kao uzor za lik Marte Borero. Njeno stvarno ime se u knjizi ne pominje, a od Vargasa Ljose saznajemo samo to da joj se kuća nalazi negde između Vašingtona i Virdžinije, „nedaleko od Lenglija“. Geografske koordinate koje pisac prati su stvarne i rezultat su istraživanja Soledad Alvares i Tonija Rafula, njegovih dominikanskih kolega čija imena je naveo u posveti. Saznajemo i da Borero vodi blog na internetu, u kome i dalje praktikuje svoj stari propagandistički zanat, pitajući se, između ostalog, „Šta bi bilo od sirote Latinske Amerike da nije bilo vojske?“ Zato im ona svakog dana, piše Vargas Ljosa, „odaje počast u svom blogu“ i sipa drvlje i kamenje po „crvenima“.

U trenutku kada maska fikcije konačno sklizne, „Burna vremena“ oživljavaju. Borero i jeste i nije ono što smo očekivali. Njena kuća podseća na bučni, džinovski kavez, pun biljaka i egzotičnih ptica, a ona se pred gostom ponaša nadmeno i teatralno, odbacujući njegove zaključke kao „laži i izmišljotine“. Vargas Ljosa posle izvesnog vremena shvata da od te žene više neće izvući ništa korisno i ustaje da krene. Ona ga prati do vrata. „Nemojte se truditi da mi šaljete vašu knjigu kad bude objavljena, don Mario“, govori mu. „Ni u kom slučaju je neću čitati. Ali, upozoravam vas, pročitaće je moji advokati.“ Napokon, u ovom poslednjem segmentu knjige, dobijamo očekivanu, smislenu napetost: pisac stiže naoružan detaljima i pitanjima, a njegova sagovornica, svesna da se zbog informacija kojima raspolaže nalazi u prednosti, izvrgava podsmehu njegove pokušaje da sazna istinu. Ostaje nam samo da se pitamo šta bi se dogodilo da su se sreli nešto ranije.

Autor: Džonatan Blicer
Izvor: newyorker.com
Prevod: Jelena Tanasković