Magazin „Tajm“ je 2010. objavio neobičnu priču osamnaestogodišnje Ajše, koja je pokušala da pobegne iz svog malog sela u južnom Avganistanu od nasilnog muža i njegove rodbine. (Bila je udata u 12. godini.) Sudija, lokalni talibanski komandant, odredio je da devojčica mora biti kažnjena i dok ju je njen zet držao, muž joj je odsekao uši i nos, nakon čega ju je ostavio u planinama da umre.
Ali nisu samo talibani ovako surovo tretirali žene. Nikolas Kristof piše za „Njujork Tajms“ 2010 sledeće:
“Jedan čovek iz provincije Helmand, Vali Kan, rekao mi je da ne bi bilo razlike u odnosu prema ženama u njegovom selu, bilo ono pod talibanskom upravom ili ne, jer bi u svakom slučaju žene bile zatočene u kućama. Sa odobravanjem je citirao izreku iz Pašta, koja se može prevesti kao: 'žena treba da bude ili u kući – ili u grobu'.“
[Avganistan nije jedini region u kojem vladaju ovakvi običaji. Na primer, jedna trudnica iz Pakistana je juna 2014. pretučena na smrt na punoj ulici naočigled gomile muškaraca koji su je gledali kako umire, zato što njena porodica nije odobravala njen brak. Preko 850 žena su ubile njihove porodice 2013. u Pakistanu, zato što su se udale ili izlazile sa muškarcima koje njihove porodice nisu odobravale, ili nakon što su silovane.]
Prema studiji UN-a iz 2013, u Avganistanu je porastao broj prijava za nasilje nad ženama za 28 odsto, ali uz skroman rast u sprovođenju tužbi protiv počinilaca. (Ali izveštaj upozorava da se mnogo žena plaši da prijavi nasilje i da su brojke verovatno mnogo veće.)
U knjizi „Biser koji je slomio školjku“, upoznajemo (fiktivnu) žrtvu takvog nasilja, mladu devojku Rahimu iz Avganistana, koju udaju u 13. godini za Abdula Kalika, nemilosrdnog lokalnog borca u kasnim četrdesetim. Rahima je trebalo da mu bude četvrta žena po redu. Prezire je i maltretira ne samo muž i njegove druge žene, već i njegova majka, koja u svakoj prilici kritikuje i tuče Rahimu. (Jedan od ključnih aspekata ove priče je taj da i žene učestvuju u nasilju nad ženama.)
Pratimo uporedo Rahiminu priču i priču njene navrhbabe Šekibe, koju Rahimi pripoveda sestra Rahimine majke, Šaima. Šaima je usedelica, koja preuzima na sebe odgoj Rahime i njenih sestara, kada njihovi roditelji postanu onesposobljeni od prekomernog konzumiranja opijuma koji su dobili za udaju svojih ćerki.
Šekiba je živela početkom 20.veka i unakažena je zbog opekotina na licu koje je zadobila u drugoj godini. Nakon što joj je porodica umrla u epidemiji kolere, data je na brigu rođacima, koji su je napadali zbog njenog lica, primoravali je da radi do iznemoglosti i tukli je.
Kako se Rahimina situacija pogoršava, ona sve češće misli o Šekibinoj priči i o koracima koja je Šekiba preduzela da promeni svoju sudbinu.
Nema magičnog deus ex machina za žene u Avganistanu, ali dve hrabre i odlučne junakinje ove knjige rade sve što je u njihovoj moći da spasu sebe i to će vas dirnuti u srce.
Ovo je odlična i važna priča. Daje nam ličan uvid u stanja u kojima žene iz drugih kultura moraju da žive i postavlja nam pitanja koja nas teraju na razmišljanje o tome šta se može i šta se ne sme uraditi da bi im se pomoglo i, što je važno, šta se mora uraditi, uzevši u obzir kulturne, verske i čak društvene stavove samih ovih žena koje ohrabruju ove šokantne prakse iskorišćavanja i zlostavljanja žena. Kao što Rahima primećuje: „Muškarci sa ženama mogu da rade šta im se prohte.“ Do sada je bilo suviše opasno za žrtve nasilja da se zbog toga pobune.
Izvor: rhapsodyinbooks.wordpress.com
Prevod: Ana Jakovljević