„Biću u nekom drugom svetu“: Zaboravljeni intervju sa Horheom Luisom Borhesom

Kada smo se moj prijatelj Čarls Mekner i ja sreli sa čuvenim argentinskim piscem Horheom Luisom Borhesom u Nju Orleansu, bilo mu je 82 godine. Kao pisci u nastanku, bili smo opijeni delima latinoameričkih pisaca magičnog realizma. Borhesove tajanstvene, svedene priče poput „Tlön, Uqbar, Orbis Tertius“ i „El jardin de senderos que se bifurcan“ bile su šlag na latinomeričkoj torti.

Rođen 1899. godine, oslepeo pedesetih godina 20. veka usled urođene bolesti, Borhes je iz Buenos Ajresa prešao na Tulejn univerzitet kako bi predavao estetiku i teoriju značenja. Mesto koje je najviše želeo da poseti bilo je Preservation Hall, mala zagušljiva prostorija nadomak Burbon ulice, gde je još uvek mogao da se čuje stari diksilend. Stajao je pozadi, dopuštajući da ga preplave „talasi džeza“.

Tog jutra, 1982. godine, susreli smo se sa njim u sobi Fermont hotela, kada mu je društvo pravila Marija Kodama, prekrasna mlada pomoćnica japansko-argentinskog porekla, koja će mu kasnije postati druga supruga.

Tokom našeg razgovora, Borhes je sedeo na blistavom suncu pokraj otvorenog prozora. Prisećajući se muzike od prethodne večeri, osmehivao se i tiho pevušio tri strofe „St. James Infirmary“. Muzički ritam bio mu je precizan kao i govorni engleski jezik. Posvetio nam je vreme i odgovorio na sva naša pitanja.

Da li ste sinoć sanjali?

Ja sanjam svake noći. Sanjam pre nego što legnem da spavam, i sanjam nakon što se probudim. Kada počnem da izgovaram beznačajne reči, tada vidim nestvarne stvari.

Sećam se sna koji mi je podario priču. Imao sam veoma zbunjujuć, veoma zapetljan san. A jedino čega se sećam je sledeće: „Prodaću ti Šekspirovo pamćenje“. Tako sam napisao priču o tome [„La Memoria de Shakespeare“].

Kako je lepo to Šekspirovo ime, zar ne? Ali bio je pravi pokvarenjak, da li se slažete? Čovek koji je napisao „Engleska, taj poluraj“. Zvuči kao loša šala, nije li tako? Mislim, Šekspir vas uvek ostavlja na cedilu. Jedan veoma neujednačen pisac. Na njega ne možete da računate. Postoji jedna veoma tanka linija, a onda imate, pa, i retoriku.

Da li volite njegove predstave?

Volim da čitam dramska dela, ne da ih gledam. Čitanje je ogroman deo mog života. Zbilja se trudim da stalno čitam. Stalno kupujem knjige, živim sa njima, ali ne mogu naravno sve da ih pročitam.

Knjige stvaraju atmosferu, zar ne? Okružen sam knjigama. Oslepeo sam čitajući stihove, i sve to je pristiglo kao veoma usporen sumrak. Veoma polako. Nije to bio naročito patetičan trenutak. Ljudi su postajali bezlični, knjige su gubile svoje ilustracije. Nisam mogao više da vidim svoj odraz u ogledalu.

Da li se sećate šta ste poslednje mogli da vidite?

Poslednje što sam video bilo je žutilo, žuta boja, jer su prvo nestale crna i crvena. Ljudi veruju da slepi žive u mraku. Ne. Prva boja koja se izgubi je crna. Čeznem za crnom i crvenom. Voleo bih da mogu da vidim grimiznu boju.

A sada živim u središtu neke vrste blistave sivkaste ili plavkaste ili zelenkaste izmaglice. Ali uvek blistave.

Moj otac je takođe izgubio vid, moja baka koja je bila Engleskinja umrla je slepa, kao i moj pradeda Englez. Znam da sam četvrta generacija koja je slepa. Znao sam šta me čeka.

Da li čitate Brajevu azbuku?

Ne, koja šteta. To bi skroz promnilo život. A sada sam previše star. Previše star za svoje šake.

Jednom ste izjavili kako žalite što ste napustili očevu biblioteku gde ste provodili vreme kao dete.

Pa, pravo da vam kažem, nisam je nikada ni napustio. Još uvek sam tamo. I ovde. I dalje čitam iste knjige koje sam čitao kao dečak. Svaki put kada ih čitam one se promene. I one menjaju mene, naravno.

U svom domu nemam nijednu svoju knjigu, niti neku knjigu koja je o meni napisana. Jedva da i sam znam šta sam sve napisao. Čitam druge i bolje pisce. Kada bih čitao svoja dela, mogao bih da se obeshrabrim. Želim da nastavim da pišem. Ne želim da budem pokoleban.

Kako sada pišete?

Samo nastavljam da sanjam, spletkarim, planiram sve vreme. Dolaze ljudi kojima diktiram. To je jedino što umem da radim. Radim veoma raštrkano. Nemam metod. Neki nasumičan način. Sve što se tiče mene je slučajnost.

Trudim se najbolje što mogu da pišem jednostavnim stilom. Trudim se da koristim jednostavne reči. Trudim se da vodim računa o rečniku. Mislim da je moje pisanje, na prvi pogled, jednostavno. Osećam unutarnju potrebu, nagon da to radim. A živim kako bih zadovoljio tu potrebu, koja nastavlja da mi ne da mira, a kada zapišem, više o tome ne brinem.

Da li ste ikada uspeli da zadovoljite tu potrebu?

Pa nisam, zato nastavljam da pišem.

Šta sada pišete?

Mnogo toga. Moram da nastavim sa životom kako bih napisao što više knjiga, kako bih napisao knjigu o Svedenborgu, i knjigu poezije, knjigu kratkih priča. Marija Kodama i ja smo zajedno izučavali staroengleski, a sada izučavamo staronorveški. Veoma zanimljivi jezici.

Koji vam je omiljeni jezik?

Mislim da bih birao između engleskog i nemačkog jezika, ali možda bih izabrao islandski kada bih ga znao. Smatram da je španski jezik prilično nezgrapan. Na primer, Kiplingov stih: „We have ridden the low moon out of the sky“. Ne možete na španskom jahati mesec izvan granica neba. Jezik to ne dozvoljava. Srećnici ste što ste se rodili na engleskom govornom području, zar ne? To je predivan jezik.

Kakav je osećaj čitati engleski prevod vaših dela?

Prevodioci ih znatno poboljšaju.

Zašto ne stvarate na engleskom jeziku?

Imam previše poštovanja prema engleskom. Ko sam sad pa ja da se petljam sa engleskim?

Da li verujete u inspiraciju?

Da. Verujem da, makar u mom slučaju, sve počinje inspiracijom. Nešto... ono što nazivamo svetim duhom, ili muzom, ili davnim sećanjem, ili podsvešću. Kada pišem poeziju, uglavnom razmišljam o nečemu neposrednom, konkretnom. Moja poezija mi je intimnija nego moja proza. U mojoj zemlji, većini ljudi se ne dopada moja poezija ali vole moje prozu.

Što se tiče proze, moram da osmilim priču, zaplet, da stvorim junake, i tako te stvari. Potom, kada imam nešto pred sobom, trudim se da promislim i zatim nastavim. Nikada ne dopuštam da mi se lični stavovi petljaju sa radom. Uzmimo fabulu, zaplet... pa da vidimo, hoće li se ovo dogoditi, recimo, s početka 20. veka ili, recimo, u nekom životu nalik na neki iz „Hiljadu i jedne noći“, ili je nešto što se upravo sada dogodilo? Možda sam u Škotskoj ili Americi, ili Buenos Ajresu, ili Montevideu...

Pomenuli ste podsvest. Šta mislite o psihologiji?

Svako bi trebalo da mrzi svog oca ili svoju majku. Moj otac je smatrao da je to jedna veoma beskorisna nauka. Ne razumem ljude koji tvrde da su savladali psihologiju. Žao mi ih je. Što su toliko zainteresovani za sebe, zainteresovani da sebe analiziraju. Ja jedva da poznajem sebe. Niko ne može poznavati sebe u potpunosti.

Mislim da smo izgubili interesovanje za veoma važnu nauku: etiku. Ljudi se dive lažima. Dive se varkama. Dive se čoveku zato što je milioner. Ono što je važno, što je zaista veoma važno, jesu knjige koje neko čita, njegova osećanja, njegovi postupci, dok stavovi to nisu. Oni se menjanju. Bio sam nacionalista, bio sam komunista, bio sam povučeni anarhista.

Da li mislite na to da je Argentina izgubila svoju etičku svest?

Nadajmo se da je to samo lokalni fenomen. Moja država je prosto beznadežna. Jedino što nam je preostalo jeste činjenica da smo beznadežni. Niko ništa ne očekuje. Bogaćenje na kvarno, korupcija. Kidnapovanja, nestanak osoba. Postojano idemo ka sve gorem i gorem. Da smo imali demokratiju izabrali bismo neku budalu ili snoba poput Perona, a ni sadašnji čelnik nije posebno kompetentan. Zašto bi morao biti kompetentan?

Kako vi definišete etiku?

Ne moram je ja definisati, njeno značenje ima dugu tradiciju. Znate, za svaki svoj postupak znam da li sam postupio dobro ili loše, čak i dok se odigrava. Makar verujem da znam. To je osećaj, unutarnji osećaj.

Da li je i taj osećaj religiozne prirode?

Ne razmišljam i ne zamaram se time. Znate, ja sam srećan agnostik, agnostik-veseljak. Verujem da svakog dana prolazimo i kroz raj i kroz pakao, uzduž i popreko, zar ne? Proživljavamo osećanja, možda se nečemu i nadamo, ali na kraju krajeva to su privatne stvari.

Jedna od stvari koje sam iskusio je magija. Možda ništa drugo nisam iskusio. Sećam se Halejeve komete. Kada sam bio dete. Mislio sam da je to deo proslave stogodišnjice Buenos Ajresa. Ceo grad je bio osvetljen. Izgledalo mi je kao nebeski vatromet.

Da li se radujete povratku komete u 1986. godini?

Ne, nimalo. Nikako. Kada bih mogao sada da umrem, to bi bilo pametno, zar ne? Dok sedim sa vama dok razgovaramo u Nju Orleansu. Šta bih drugo mogao da uradim? Da budem dugo vezan za postelju? Radije bih da doživim brzu smrt.

Ali još uvek imate priče koje treba da napišete.

Da, ali sam verovatno već napisao svoje najbolje priče. Osamdeset i dve godine mi je. Za mene nema budućnosti, ili neke sjajne budućnosti, možda jedino neizbežne budućnosti. Moja majka je umrla u 99. godini života i živela je u strahu da doživi stotu.

Kada navršite 101. godinu, kročićete u novi vek.

Oh, nadajmo se da neću to doživeti. Nemojte biti pesimista.

Zar se vaš život neće nastaviti kroz vaša dela?

Pa, neću biti tu. Biću odsutan. Biću u nekom drugom svetu, i briga me za to. Verujem da će moja dela imati svoj život.

Da li ste priželjkivali da dostignete slavu ranije u životu?

Ne, ne uživam u njoj. Neprijatno mi je. Kako je moj otac govorio: „Voleo bih da sam bogat, nevidljiv čovek“. Nikada ne idem na koktel-zabave, na sastanke bilo koje vrste... silna rukovanja, iste šake, iste fraze: „Drago mi je što sam vas upoznao gospodine“ i tako te stvari, iznova i nanovo, upoznavanje sa ljudima, a ja im ne mogu videti lica. To je zaista grozno. A vi morate da se smeškate, morate biti zahvalni.

Da li onda putovanja nepovoljno utiču na vaše pisanje?

Suprotno tome. Tome sam veoma zahvalan. Mogu da osetim druge zemlje. Nisam video Egipat, ali sam bio tamo. Nisam video Japan, ali sam bio u Japanu. To su stvari koje sve menjaju. Ne znam da li to potiče od čula ili od nečega što je iznad čula. I to što sam ovde sada, u Americi, deluje mi nestvarno, toliko predivno, toliko drugačije od boravka u Buenos Ajresu. To je jedan jednoličan grad.

Kada ćete se vratiti u Ameriku?

Čim budem mogao. Želim svuda da putujem, ali takođe volim da se vratim kući. To je sve deo putovanja.

Autori: Mark Čajldres i Čarls Mekner
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Nancy Crampton