Besmrtna ljubav Franca Kafke i Milene Jesenske u 150 pisama i dva susreta

Pisma Franca Kafke Mileni Jesenskoj pružaju intimni uvid u čežnje i nadanja jednog od najuticajnijih i najznačajnijih pisaca 20. veka.



„... ali ako dođeš meni, skočićeš u bezdan.“

Pisao je Kafka Mileni 13. juna 1920. godine.

Da li je ovo upozorenje, ili ironična pozivnica? Pokušaj zavođenja kroz odbijanje?

Između pansiona „Otoburg“ u Meranu, gde se pisac borio sa tuberkulozom, i stana Milene Jesenske u Beču, mesecima su neprekidno putovala pisma, razglednice i telegrami. Upoznali su se u jednom praškom kafeu tog proleća, kada je Milena počela sa prevođenjem nekoliko Kafkinih kratkih priča na češki. Za pisca, čiji je maternji jezik bio nemački, češki je bio jezik „naroda“, sa kojim je retko dolazio u dodir i koji nije najbolje razumeo. Nema nikakve sumnje da su mu Milenini prevodi i interesovanje za njegovo stvaralaštvo ukazali na mnoge, do tada nezamislive mogućnosti. Poput, recimo, dokaza da u njegovom okruženju postoje i drugi ljudi koji stvari sagledavaju na isti način – što se njemu, koji se osećao kao najusamljenija osoba na svetu, činilo gotovo nemogućim. Iznad svega, kao neko ko živi sa osećanjem da je „za sve kriv“, Kafka ima utisak da je pronašao ženu koja ga razume i koja ga ne krivi ni za šta.

Milena – hrišćanka, ćerka poznatog praškog hirurga, obrazovana i duboko netolerantna prema licemernim konvencijama sopstvene klase – bila je ono što bismo danas nazvali „osobom širokih pogleda“, a u dvadeset četvrtoj godini života je na ramenima već nosila teret brojnih grešaka i iluzija. Preselila se u Beč, gde je gladovala (ili skoro gladovala), odbačena od porodice zbog udaje za Jevrejina Ernsta Polaka, praškog pisca koga je Kafka dobro poznavao.

Može li se Milena porediti sa Danteovom Beatriče?

Milena je svakako svojevrsna Beatriče. Razlika je u tome što Beatriče Dantea vodi naviše, ka svetlosti najviših metafizičkih izvesnosti, dok Kafki nije potreban vodič ka vrhu, on vrlo dobro zna kako da ostavi svet za sobom, i čini to svake noći. Milena, pak – ako uopšte išta i čini – pokazuje put naniže, ka zemlji, gde želi da podeli svoju ljubav prema životu sa tim neverovatno teškim čovekom, uvek spremnim da se sakrije u jednu od svojih „rupa“. Ona ne može da mu ponudi mnogo više toga. Ali uskoro će se i najprostije planiranje puta iz Merana – ili Praga – u Beč pokazati kao praktično neizvodljiv zadatak, u okviru koga i iz najmanjih, sasvim uobičajenih prepreka proističe hiljadu novih. Milena stoga počinje da se pita da li je u nečemu pogrešila. Kafka se u isti mah i povlači i napreduje; u jednom istom pismu, u jednoj istoj rečenici, on se svojoj voljenoj prvo preporučuje, a zatim je upozorava. Jedino što mu kao od šale polazi za rukom jeste izmišljanje problema. Nikako se ne sme zaboraviti da se Kafka naspram Milene oseća kao čudovište. On se ne usuđuje da toj „devojčici“ ponudi svoju „prljavu, kandžastu, trzavu, nervoznu, nesigurnu, vrelo-hladnu ruku“, poput zveri iz bajke.

Kafka sebe smatra nedostojnim

Pisca posebno muče dve stvari. Jedna je osećanje sopstvene „težine“, koja može dovesti do toga da Milena, kao njegov „anđeo“, umesto da ga spase, zajedno sa njim potone u tamu. Druga je, pak, opsednutost „prljavštinom“, koja mu svaki vid telesnog uživanja čini nedostižnim: „Ja sam prljav, Milena, neopisivo prljav, zato dižem toliku galamu kad je čistota u pitanju.“ I tako se, iz meseca u mesec te nezaboravne 1920. godine, njihova intimna prepiska pretvara u svojevrsni registar simptoma predstojećeg psihičkog sloma. Činjenica da Milena nije spremna da Polaka prepusti njegovoj sudbini ovde je od sekundarnog značaja. Stiče se utisak da Kafka odlično zna šta radi, i pitanje je samo čemu je sve, da ga je situacija primorala, bio spreman da pribegne.

Franc i Milena su imali mnogo više razloga da se rastanu nego da ostanu zajedno. Bili su geografski razdvojeni, oboje u vezama sa drugim ljudima, ona je bila češka hrišćanka a on nemački Jevrejin. A povrh svega, karakteri su im se dijametralno razlikovali.

Sa druge strane, sasvim je očigledno da je njega jako zabolelo kada mu je saopštila da neće napustiti muža. „Ili ćeš biti samo moja, i onda je sve u redu, ili ću te izgubiti, što čak ne bi ni bilo loše, nego jednostavno više ničega ne bi ni bilo, ni ljubomore, ni tuge, ni strepnje, baš ničega.“

Sastanak u Beču bio je otkazivan još hiljadu puta, da bi konačno ipak postigli dogovor i proveli zajedno četiri idilična dana, od 30. juna do 3. jula te 1920. Kafka kao da odjednom više nije bio bolestan. Četvrtog jula, još uvek opijen srećom, pisao joj je: „Danas, Milena, Milena, Milena – ne mogu više ništa drugo da napišem.“ To je bio početak kraja. Ponovo su se sreli sredinom avgusta u Gmindu, na otprilike pola puta između Praga i Beča. Mesecima su ignorisali nemogućnost svoje ljubavi, ali tada su počeli da shvataju.

Milena nije planirala da napusti muža, ali ni da se utopi u tamu koja je obavijala Francovu dušu. Stoga je on odlučio da se odrekne jedine osobe koja ga je ikad razumela i volela onakvog kakav je zaista bio. „A možda i nije prava ljubav kada kažem da si moje najmilije; ljubav je to što si moj nož kojim kopam po sopstvenoj duši.“

Kafka je 1924. godine preminuo u jednom sanatorijumu, a Milena je nastavila svoj život. Razvela se od muža, vratila se u Prag i ponovo se udala. U koncentracionom logoru Ravensbrik, gde će stradati 1944, pripovedala je Margareti Buber-Nojman o piscu koji je umro pre nego što je postao poznat i njihovoj tajnoj ljubavi. Margareta je posle rata ispunila obećanje prijateljici i objavila njenu biografiju.

Autor: Tereza Lui
Izvor: lofficiel.at
Prevod: Jelena Tanasković