A možda i nije prava ljubav kada kažem da si moje najmilije; ljubav je to što si moj nož kojim kopam po sopstvenoj duši.

Pisati pisma znači razgolititi se pred avetima, koje samo na to čekaju. Napisani poljupci ne stižu na odredište, nego ih na njihovom putu ispiju aveti...

Franc Kafka je upoznao novinarku Milenu Jesensku u Pragu 1920. godine. Bio je u društvu zajedničkih prijatelja i tokom razgovora ona je predložila da prevede dve njegove priče na češki. Milena je živela u Beču, Kafka u Pragu. Mnogo toga ih je razdvajalo: ona je bila nesrećno udata i mlada, a on stariji, bolestan i još uvek veren. Prva pisma su kurtoazna: njih dvoje pišu o svom zdravlju, okolini, književnim člancima, prevodu Kafkinih priča. Malo-pomalo, ton se menja, potreba da razmenjuju vesti jedno o drugom potpiruje patnju zbog razbuktale strasti.

Kafkini dnevnici su predočili istinsku dubinu tog prijateljstva, ali je u njima samo nagovešteno ono što nam otkrivaju pisma, koja se čitaju kao ljubavni roman, ali i izliv očajanja, blaženosti, samooptuživanja i samoponiženja. Zahvaljujući njihovoj izrazitoj neposrednosti i intimnom tonu, ova knjiga pruža uzbudljiv čitalački doživljaj.

Povodom sto godina od Kafkine smrti, Pisma Mileni u novom prevodu Maje Anastasijević, otkrivaju nam ličnost pisca čija je proza utisnula dubok trag u književnost XX veka.

„Kafkin glas u Pismima Mileni je ličniji, čistiji i bolniji nego u njegovoj fikciji, to je svedočanstvo o ljudskom postojanju i našem večnom iščekivanju nemogućeg.“
– Jan Kot

„Po neumoljivosti s kojom otkriva ljudsku veličinu i slabost, strast i kukavičluk, ovo životno svedočanstvo može da se svrsta u red s Rusoovim Ispovestima.“
– Die Welt

„Osim lepote samih pisama, ovo je najznačajniji ključ koji imamo za razumevanje Kafkinih romana i priča.“
– New York Times

„Pisma Mileni Franca Kafke spadaju u najlepše domete književnosti.“
– Die Zeit