„Arbatel“ – Okultni grimorijum sa pozitivnom porukom

Grimorijum „Arbatel de magia veterum“ jedan je od najuticajnijih magijskih priručnika iz renesansnog perioda. Za razliku od većine okultnih spisa, ispunjenih crnom magijom i zlim činima, u ovoj knjizi se može naći pregršt duhovnih saveta i uputstava za vođenje ispravnog i moralnog života.



Veruje se da su prvi štampani primerci „Arbatela“ ugledali svetlo dana u bazelskoj štampariji Pjetra Perne 1575. godine, kao i da je njegov poslednji urednik bio švajcarski lekar Teodor Cvinger. Ime autora još uvek nije poznato, iako neki istoričari smatraju da je to mogao biti izvesni Žak Gohori, koji je, poput Cvingera i Perne, bio sledbenik učenja švajcarskog alhemičara i filozofa Paracelzusa.

Sadržaj knjige usredsređen je na prirodu, pozitivnu vezu između čovečanstva i nebeske hijerarhije, kao i njihove mnogostruke interakcije. Ističući izrazito hrišćanski karakter „Arbatela“, britanski pesnik i mistik Artur Edvard Vejt insistirao je na činjenici da on ne sadrži elemente crne magije i da nema nikakvih dodirnih tačaka sa spisima poput „Solomonovog ključa“ i „Solomonovog manjeg ključa“, koji su se bavili demonologijom. Knjiga koja se u „Arbatelu“ najčešće citira je Biblija, a iz načina na koji je napisan može se zaključiti da je njegov autor napamet znao veliki deo biblijskog teksta i da je on u značajnoj meri uticao na njegove poglede.

„Arbatel“ je, po svemu sudeći, uživao veliki ugled među učenim glavama epohe u kojoj je nastao. Stručnjaci ističu da se nije mogao tumačiti bez razumevanja Paracelzusove filozofije i da je verovatno reč o prvoj knjizi koja je teozofiji prilazila iz ugla okultnog. Pre pojave ovog priručnika pojmovi teozofija i teologija smatrani su za sinonime, a „Arbatel“ je, smatraju neki, bio prvi spis koji je ukazivao na jasnu razliku između ljudskog i božanskog znanja. Kroz istoriju je, naravno, bilo i onih koji nisu imali pozitivno mišljenje o ovoj knjizi. Holandski lekar, okultista i demonolog Johan Vejer u svom delu „De praestigiis daemonum“ ističe da je „Arbatel“ pun „magijskog bogohuljenja“. Kada su dvojica profesora sa marburškog univerziteta 1617. godine pokušala da uvrste „Arbatel“ u redovnu literaturu, nadležni su protiv njih preduzeli oštre mere, a jedan student je izbačen sa univerziteta. U istorijskim dokumentima može se pronaći i podatak da je izvesni Žan Mišel Menizije, koga su crkvene vlasti 1623. godine optužile za veštičarenje, priznao da je u svojim vradžbinama citirao „Arbatel“.

Iako neki autori smatraju da se ovaj popularni priručnik u štampanoj formi mogao pojaviti i pre 1575, do danas nije otkriven nijedan dokaz koji bi potkrepio njihove teorije. Posle izuzetno uspešnog bazelskog izdanja, „Arbatel“ je doživeo nekoliko reprinata. Robert Tarner ga je 1655. godine preveo na engleski jezik. Nemački prevod Andreasa Lupijusa objavljen je 1686, a nova verzija Johana Šajblea iz 1855. ispravila je Lupijusove greške. Mark Hejven je 1945. godine Tarnerov prevod preveo na francuski jezik.

Bilo da je reč o prvom izdanju ili kasnijim prevodima, „Arbatel de magia veterum“ je fascinantan spis koji nam pruža zanimljiv uvid u stare duhovne savete, ali i filozofije i svetonazore koji su obeležili 16. vek.


Izvor: ancient-origins.net
Prevod: Jelena Tanasković