„Niko nikada ne bi pogodio da je večeras na jednom mestu toliko ljudi različitih generacija okupila jedna knjiga. Trebalo je da se pojavi ovaj pisac sa jednim raskošnim delom, da bismo se našli u ovoj situaciji, radosnoj za našu kulturu i jezik.“ Ovim rečima je akademik Matija Bećković predstavio pisca
Milana Ružića na promociji njegove knjige „
Priče i ožiljci“, održanoj 27. novembra u, do poslednjeg mesta popunjenoj, Velikoj sali SKC-a.
Bećković je istakao da prava reč ne propada, opstaje, izdvaja se u masi i njena tajna živi:
„Da smo mi brinuli o jeziku, sigurno bi propao. Ovako, on brine o nama i rađa pesnike kakav je Milan Ružić. Uspeo je Milan da se izdvoji, uprkos vremenu u kojem nema velikih priča i kritičara, sa svojim inventarom ožiljaka i uboja. Ružić biva uočen od čitalaca, onih koji ne napuštaju knjigu.“
Prisetio se ovom prilikom akademik i susreta pre više od 60 godina, kada ga je kao mladog pesnika jednom prilikom primetio
Ivo Andrić koji je želeo da ga podrži rekavši: „Vi ste Bećković, čitam ja vas.“
A tako su i Milana Ružića od njegove zbirke „Pun kofer priča“ zaista podržavali najveći, te su i na promociji o njegovoj književnosti, pored Bećkovića, govorili i
Dušan Kovačević,
Milo Lompar, uz urednicu Dubravku Dragović Šehović, dok je priče nadahnuto čitao glumac Nebojša Milovanović.
Urednica Dubravka Dragović Šehović izrazila je sreću što se Laguna kao izdavačka kuća trudi da prepozna u mnoštvu pisaca i dela najkvalitetnije.
„Naš prvi susret sa Milanom Ružićem bio je s njegovom prethodnom knjigom ’Pun kofer priča’, te mi je drago da smo naše druženje nastavili. Tematski ova zbirka se oslanja na prethodnu, Milan se i dalje drži svog divnog, prepoznatljivog stila, s tim što su ove priče kraće, dinamičnije, a teme su nam svima bliske. Milanova ruka lako ide, rečenice su jasne, napisane jezikom koji nas lako vrati u prošlost, ali je i savremen. Svaki od ovih ožiljaka je neka uspomena, koju svi mi nosimo, da li na telu ili na duši, i preko kojih se prepoznajemo. Priče obiluju neskrivenom emotivnošću koje se pisac ne stidi, kao i istinom i moralom. Ružić razotkriva svoju dušu na ovim stranicama“, kazala je Dubravka Dragović Šehović.
Dušan Kovačević je ovom prilikom evocirao uspomene na treću godinu Akademije, kada je njegova drama „
Maratonci trče počasni krug“ dospela do Borislava Mihajlovića Mihiza koji mu je od tada postao mentor i podrška do kraja života.
„To je najdragoceniji susret u mom profesionalnom životu. Tada je Mihiz bio prvo pero, te sam ga slušao pomno šta me je savetovao. Skoro da nema dana da se ne setim šta mi je govorio. Takva podrška je izuzetno važna za mladog čoveka.“
Oduvek je, veli dramski pisac, voleo da čita kratke priče
Branka Ćopića, Laze Lazarevića, pa sve do njemu omiljenog Čehova, a kada je u ruke uzeo knjigu Milana Ružića, vratila mu je sećanje na minulo vreme.
„Sve počiva na dobroj priči. Mnoge Milanove priče su esencija, koncentrat romana. To je jedno sentimentalno putovanje u mladost koje je i mene povelo kroz moja sećanja. Čitajući ih, prepoznajete sebe ili nekog bližnjeg svog. Posle dužeg vremena pojavio se pisac kratke priče“, ocenio je Kovačević.
Na predavanja profesora Mila Lompara o Njegošu i kulturnoj istoriji Srba, po sopstvenom priznanju, bežao je Milan Ružić tokom studija, dobijajući minuse na svojim predavanjima lingvistike, a danas Lompar ističe veliko Ružićevo umeće da zabeleži saosećajnost ovog sveta.
„Ružić piše o ljubavi, voljenoj ženi, prirodi, detinjstvu, pisanju… Izdvojio bih priču ’Stan na dan’. U njoj Milan piše o našem vremenu sa osećajnošću i o jednom problemu koji ima dimenziju koja nadilazi naše vreme. Imamo situaciju koja razotkriva epohu u kojoj živimo, to je epoha koja nema drugu do sentimentalne reakcije. To je duboka zapitanost nad našom sentimentalnošću i saosećajnošću“, kazao je Lompar.
I sâm pisac Milan Ružić iskazao je duboku zahvalnost na podršci koja dolazi od ovako velikih imena koja su ga, kako priznaje, i oblikovala.
„Priče su svakom piscu potrebne. Nas pisanje održava na površini, da ne potonemo u ozbiljne vode depresije.“
Knjiga „Priče i ožiljci“ nastala je, otkrio je Ružić, dok je razgovarao sa sedmogodišnjim sinom, evocirajući uspomene iz svog detinjstva.
„Zbirka nosi ovaj naziv jer sam stvarno imao ožiljke koje nisam znao odakle mi, ali sam se podsetio pričajući svom sinu o svom odrastanju. Priče prepoznaje publika jer smo svi mi kao klinci mislili da smo po nečemu jedinstveni. Povezujemo se i prepoznajemo po tim malim tajnama koje smo čuvali za sebe, a sada, kada ih je neko napisao, osećamo se kao deo zajednice koja je sposobna da jednako misli i oseća. U ljudima nije umrlo ništa od onoga što smatramo da jeste – moral, čast… U javnom prostoru nam se ukazuje da je izgubljeno, ali kada razgovarate sa ljudima, vidite da sve to postoji u njima vrlo užareno, jasno, samo što su oni skromni i pametni i drže se dalje od mikrofona“, ocenio je pisac.
Milan Ružić je poznat i po svojim kolumnama u kojima se trudi da utiče na korigovanje određene labilnosti u svom narodu:
„Smatram da je svaki pisac direktno odgovoran i dužan da svom narodu ukaže na pravi put. Što se tiče knjige, moje priče nemaju tu vrstu misije. Vaspitan sam na tradicionalni način na koji su vaspitani i ovi ljudi ovde, ali živimo u vremenu za koje nismo opremljeni. Trudim se da prosledim tu vrstu načela – kroz književnost, kolumne, podkaste, mreže… Ipak, najuzvišeniji način je da svoje dete vaspitate onako kako su vas. Istina, ono će biti neopremljeno za vreme koje dolazi, ali citiraću Emira (Kusturicu) koji je jednom rekao da ako vaspitaš dete kao kretena, on će sigurno da se snađe u životu, ali imaš kretena u kući“.
Ružić je istakao da je jezik sve što imamo i da je bogatiji nego što to priznajemo:
„Pozajmljujemo sa svih strana, a naš jezik je i te kako bogat. Duško je lepo rekao: ’Ove strane sile se trude da potamane Srbe, ali ne znaju mučenici da kada bi nas ostavili da živimo u miru nekoliko godina, mi bismo to sami obavili’.“